Zvuk svemira ~ ispisan tišinom
Buka tišine
Sa John Cage-om sam intezivnije počela razmišljati o fenomenu tišine. Njegov concert ( 4'33'' Maverick Concert Hall, nedaleko od Woodstocka u državi New York. 29. avgusta 1952) bez ijedne odsvirane note otvorio mi je put spoznaje u pravcu slušanja zvukova oko nas ; onih koji nisu muzički, ili još preciznije, onih koje tradicionalno nismo smatrali muzičkim- kao takve smo ih isterali iz njen sfere. Tišina se naravno čuje, ako smo upućeni da je čujemo.
Komad "tišine" od 4 minute, muzičkim svetom je zazvučao tako jako da ga prosto nije bilo moguče ignorisati ni u jednoj raspravi o muzici. Tema tišine postajala je sve glasnija i glasnija. Na kraju tišina je zadobila poštovanje muzičkog sveta, mada je, u suštini, kompozitorova poruka bila više filozofska, nego muzička ( pod uticajem prakse zena/zen koana).
Muzika je u svojoj biti prekid " tišine". Imamo ili ustvari tišinu? To je pitanje Cage-a. Poruka je glasila, tišine nema: i oko nas je "muzika".
Poruke 4 minute tišine potakle su ceo kulturni svet na razmišljanje o nedosegnutim fenomenima nas samih. Šta je Cage još poručio? Praktično ništa više o muzici, mogo više na šta ne obraćamo pažnju o kulturi koja kreira naše razmišljanje.
U trenutku kada nas kultura potpuno preuzme mi više nismo sposobni misliti van nje. Po definiciji izvan muzičkog dela muzike nema. To su znale stare kulture. Šta smo naučili od njih.? Ništa. Danas, u jeku velike civilizacijske buke, po definiciji tišine ima.
Pogledajte prilog 539015
Iako to može izgledati čudno, tako nije! Tišine nema. Uz to, glas tišine prirode je nečujna poruka, u celini još uvek neznana, skrivena i mistična. U njoj se susreću svetovi zemaljski i božiji a sa njenim isčitavanjem smo na delu da shvatimo sve tajne prirode koje se jednostavno zovu sam život.
Priroda nam je velikodušno dala mogućnost da kroz frekvencije otkrivamo lepote nepoznatih lica pojava (ne samo sluhom). Trajanje tih tajni zavisi od nas, ljudskog umeća da to što je oko njega na adekvatan način sagleda.
Mnoga čuda prirode ispisana su tišinom. Većina nečujnih spojeva frekvencija pristupačni su oku običnog čoveka i podjednako bezvremeno raskošno lepa i ugodna kao čujni, čak i kada se nalaze u prostorima drugih vremena i života svemira.
Uprkos vremenskoj i prostornoj udaljenosti kosmičke poruke ne gube na svojoj autentičnosti. One su su jednako žive, istinite kao u času nastanka. Ona daju odgovore na fundamentalna pitanja postojanja, pa i ona ljudska: ko smo, šta je cilj ljudskog bitisanja, zašto smo tu? Ta pitanja čovek postavlja skoro svo življenje, za sebe uglavnom u tišini, nezavisno od prostora i trena.
Kao sve "svete"poruke i poruke frekvencija su simboli, čije značenje se ne otkriva potpuno logičnom umu. Oni nam daju toliko, koliko smo kao ljudska bića sposobni da primimo.
Život u civilizacijskom okruženju pun je zaglušujuće buke, koju čovek sam stvara. Sve je manje prirodne buke i u njoj unutrašnje (tišine). U svakom od nas prebiva svest, glas koji upozorava "da je put do sebe u nama samima! Taj glas retko slušamo. Preglasavaju ga glasovi svakodnevnice , inercija.
Davno su istočnjački mudraci izrekli da se suština materije i duha nikada ne mogu sresti.Nema prostora za oboje. Svako mora izbrati čemu će posvetiti svoj život, civilizacijskoj ili prirodnoj buci. Ako se opredelimo za prvu zaslepiće nas varljivim materijalnim sjajem. Uložimo li svu energiju, nadglasaćemo prirodni unutrašnji mir i spokoj, izgubićemo svoje autentično biće, sebe. Izgubićemo I svet oko sebe. Tada ćemo vapiti za samoćom i "tišinom", ne shvatajući da ona nije lek po sebi. Pre nego se tišina ostvari mora se nauči ti razlikovati istinita tišina od lažne, prirodna i večna od prividne. Mora se naučiti živeti u tišini.
Poslušajte u Cage-ovoj tišini (4 minute i 33 sekunde ) okolne zvukove. Već jedna minuta tišine imaće katarzičan efekat.
Onaj ko dosegne pravu tišinu nikada više neće imati osećaj samoće; biće uvek povezan sa drugima,i ne samo sa ljudima već celom prirodom. Tada će ćuti tišinu kao buku mnoštva, to jest buku postojanja.
