Sahrana Kralja Aleksandra
Radio-pretplatnici, koji su u to doba na svojim aparatima tražili muzičke komade na raznim evropskim stanicama, zaprepastili su se kad su čuli vesti da je u Marselju ubijen kralj. Pošto vlasti ništa nisu javljale, mnogi su pohitali pred Predsedništvo vlade da se tamo obaveste o nesrećnom događaju i daljim posledicama i na osnovu užurbanosti u nadleštvima zaključivali da se nešto strašno desilo.
Sutradan, u kišno jutro, prodavci novina raznosili su crno uokvirene listove, koji su Beograđanima i celoj Jugoslaviji potvrđivali vest da je kralj poginuo mučeničkom smrću. Vlada je proglasila šestomesečnu narodnu žalost. Od ranog jutra na svim pravoslavnim crkvama u Beogradu zvonila su zvona svakog sata po pet minuta, a molitve su bile u svim crkvama i džamijama.
„Iako policija nije izdala nikakvo naređenje, radnje su sve bile zatvorene“, pisala je „Politika“.
Pred jednom kućom na Kalenića gumnu, grupa Ličana stajala je bez samara za nošenje i nešto živo razgovarala, reklo bi se da čekaju posao. Naišla je neka nepoznata dama i jednog od njih pozvala da joj prenese iz Petrogradske ulice cveće. Nosač skoro uvređeno odbija. Neće oni danas ništa da rade, makar gladovali. Zar gospođa ne vidi da je cela varoš u žalosti.
Na Voždovcu i na Đermu, tamo gore kod „Cvetkove mehane“, puno seljaka iz okoline. Teško je gledati ih kako plaču. Mnogi od njih su ratnici. Stoje kraj svojih praznih kola i raspituju se kada će doneti njihovog vrhovnog komandanta.
Jedan iz čije suknene nogavice viri štap umesto noge, i oteklih crvenih kapaka od plača, zapeva. U ruci drži duvansku kutiju na čijem je poklopcu u boji izrađen lik kraljev, a iza njega trobojnica.
Tu oko njih mnogo je žena. Sve utiru suze. Prolaze oficiri s crnim florom oko ruke. One ih gledaju i ponovo grcaju i plaču…
Kad je razarač „Dubrovnik“ pristao u luku Split, jugoslovenski oficiri su sa palube broda izneli kovčeg sa posmrtnim ostacima viteškog kralja Aleksandra I Ujedinitelja, uz salve sa francuskih brodova koji su pratili razarač sve do splitske luke. Kovčeg je kratko izložen u Splitu i Zagrebu odakle su kraljevi posmrtni ostaci specijalnim vozom odvezeni u Beograd 17. oktobra.
Na kraju, kad su dva gardijska oficira proveli osedlanog kraljevog konja, nije bilo toga ko se nije zaplakao. Na Terazijama i na drugim mestima uplakani su klečali dok je prolazila pogrebna povorka.
Kad je na železničkoj stanici kovčeg unet u kraljevsku čekaonicu muzika je svirala
„Sumrak bogova“ Riharda Vagnera. Kovčeg je do Mladenovca prevezen kraljevskim vozom, koji je vukla lokomotiva 316, ista ona koja je vukla posmrtni voz od Splita do Beograda, a odatle ka Topoli posmrtni automobil.
Špalir seljaka došlih da isprate svog kralja bio je dug četiri kilometra. U Markovcu,
hor seljaka pevao je vrlo skladno „Večnaja pamjat“.
Staru crkvicu u Topoli ispunili su nosioci Karađorđeve zvezde od kojih su dvadesetčetvorica određena da nose kovčeg. Jedan, koji je u ratu izgubio oba oka, hoće da bude među njima. „Ne možeš, čoveče, pašćeš…“ ubeđivali su ga…
Kralj Aleksandar je sahranjen 18. oktobra na Oplencu nad kojim su leteli aeroplani. Napred su išli kamioni s vencima, među kojima su na istaknutom mestu bili venac francuskog predsednika Lebrena i Hitlerov, s kukastim krstom na traci. Kad su pre toga beogradskim ulicama promarširale počasne čete grčke, rumunske, nekada neprijateljske turske i engleske i francuske vojske, prošao je Šesti pešadijski puk jugoslovenske vojske u smaknutom poretku s crnim florom, a Hitlerov izaslanik Gering je isukao sablju i oborio je u znak počasti junačkoj vojsci, piše „Politika“.
https://vreme.com/mozaik/poslednje-putovanje-viteskog-kralja-aleksandra-prvog-ujedinitelja/
Истим бродом којим је отишао у посету враћен је у земљу ковчег са мртвим краљем. Од приспећа у сплитску луку, преко Сплита и места којима је пролазио воз са ковчегом краља, народ је владару одавао почаст. У Загребу је око 200.000 људи одало пошту краљу, чији је ковчег био истакнут испред зграде колодвора. Новине су писале да „плаче Загреб”, „да је Загреб једно са Опленнцем”, да „цео Загреб пружа слику тешке жалости”. Људи су се клечећи молили за душу вољеног Владара и плакали када су загорски сељаци изнели на својим раменима ковчег у воз за Београд. Авиони са црним заставама на крилима пратили су воз од Загреба до Београда.
„Кад су гардиски официри изнели ковчег из Дворске чекаонице и положили га на кола, као у језивом трансу непрегледна маса света, која је бројала на десетине и десетине хиљада, поколебала се, заљуљала и пала на колена. Људи у фраковима и у радничким оделима, грађани и сељаци, даме у дубокој црнини и жене под марамама клекле су на хладни тротоар. Јецај, који је први избио из краљичиних груди, у грчу бола прострујао је кроз срца стотину хиљада уцвељених Београђана. Грцај и плач обузео је Београд”
„Улице од железничке станице до Старог Двора, на којима су клечале у полумраку силне хиљаде погнутих људских прилика, гробном светлошћу трепериле воштанице у уздрхталим рукама и јаук пролетао кроз јецање као дах смрти над грцајем умирућих”. Кроз тај шпалир суза и плача, тело краљево пренето је у велику салу Старог Двора. На сред дворане био је подигнут катафалк, прекривен љубичастом драперијом, окружен великим воштаницама и посут белим хризантемама. У немој тишини отпочео је помен.
https://www.politika.rs/scc/clanak/520284/kralj-aleksandar-jugoslavija-ubistvo
