i sad reci ti meni..da li je posteno toj babi ustupiti mesto?
ta se garant i seksa.
Знају бабе саме да се снађу за место, нема потребе да им се уступа. Брже и боље нађу место него најбржи атлетичар што трчи и скаче.
А посебна прича поред баби су оне безобразне тетке, што још нису израсле у аутобуску бабу.
Оне што воле да седну, али да им буде удобно.
Па онда, неће да седну на оно једно појединачно место, него увек воле да седну на два места, али само тако што ће да седну на оно друго место што је до пролаза, а не оно место што је до прозора. Тако да једна тетка заузме два места тиме што седне на столицу до прозорапролаза, и тиме забарикадира место до прозора (уместо да лепо седне на место до прозора, тако да место до пролаза остане слободно за следећег путника)
Е, ту долазимо до следеће генерације, нешто млађих жена које ће се претворити у те тетке, а касније и у ауботуске бабе.
Дакле, једна тетка заузела два места, да јој буде удобно и широко, и да може брзо да устане. И сад, сви гледају у то једно место што је празно али забарикадирано. Ко ће тамо да седне? Млади људи могу да стоје, тако да неће да се боре за то једно место. Мушкарци не желе да испадну аутобуски манијаци (вечити страх мушкараца у најбољим годинама да ће, случајно, у аутобуској гужви бити отпужени да су сексуални манијаци, па се у аутобусу стално склањају од сваког могућег, па и најмањег конфликта), па и они одустају од борбе за тесно место до прозора... Међутим, жене које су на прелазу између младих жена и тих тетки (дакле, нпр. касније тридесете или тако нешто), више нису фине као што су биле у младости, а и даље су у пуној снази, и оне посебно мрзе те тетке што заузимају два места, оне обавезно, без пардона (јер више нису младе и фине, и досадило им је да их, неправедно, цео свет гази зато што су фине и крећу да се боре за своја природна права, нпр. природно право да седне на слободно место у аутобусу), затраже своје право да заузму једно од та два места (јер је слободно, а тетка се шири), тако да млађа жена уредно пита је ли једно место слободно, а тетка, онако невољно, мрштећи се, само избаци мало колена ка пролазу, да ова безобразница прође ка месту до прозора, уместо да се тетка макне за једно место и седне до прозора да би следећа столица била слободна.
А то би, ваљда, требало да буде нормално. Кад негде заузимамо место, увек треба да се померимо до краја, да би и остали који користе одређени простор, могли да имају своје место у том простору.
