- Poruka
- 15.259
blago vama,
ja uopšte ne želim da se sećam..
ja uopšte ne želim da se sećam..
Secham se
- Začetnik teme Pipi Langstrumpf
- Datum pokretanja
Bambina
Buduća legenda
- Poruka
- 25.036
...leta, odmora na moru, kupanja, suncanja, uzivanja... Nedostaje mi talasasto plavetnilo, ronjenje medju ribicama i traganje za skoljkama...
- Poruka
- 48.277
Sećam se jednog malog plavokosog dečaka koji mi je iz čista mira, tek tako poklonio poljski cvetić koga je ubrao u parku šetajući se sa tatom..
Filleo
Iskusan
- Poruka
- 6.177
Sećam se jednog obdanišnog dana, kada mi je eurokrem bio najslađi ! Rasekotina i zavoj na mojoj glavi, Milena pored mene i eurokrem za oboje ! Vredelo je ...
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Moje svadbe, tvog elana. 
M-heart-J
Veoma poznat
- Poruka
- 11.831
Sećam se kada mi je prvi put poslala poruku na telefon.
- Poruka
- 48.277
Sećam se magle i jednog poljupca...
*moonlight*
Domaćin
- Poruka
- 4.102
Sećam se detinjstva.
Nedro mladosti utopljeno u moje radoznale oči.
Rozi bicikl, ubrzo savladan bez pomoćnih točkova.
Lutke dobijene za Novu godinu od bake i deke.
Bila je u venčanici, plave kovrdžave kose, moje visine (toliko sam bila mala).
Zvala sam je nova mlada.
Sećam se sankanja na velikim sankama duž čitave ulice, i kroz ulice paralelne sa mojom.
Jurnjave kroz grad, trčkaranje za novim igračkama.
Sećam se paketića, takođe, poput lutke bili su veći od mene.
Toliko sam im se radovala.
Sećam se kada me jet tata u pidžamici izbacio na sneg na 4 sekunde, kako sam se samo radovala.
Kakvo uživanje.
Od jutros se sećam samo prazničnih tragova detinjstva.
Možda zbog toga što čim dignem pogled od stola, vidim okićene domove.
Nedro mladosti utopljeno u moje radoznale oči.
Rozi bicikl, ubrzo savladan bez pomoćnih točkova.
Lutke dobijene za Novu godinu od bake i deke.
Bila je u venčanici, plave kovrdžave kose, moje visine (toliko sam bila mala).
Zvala sam je nova mlada.
Sećam se sankanja na velikim sankama duž čitave ulice, i kroz ulice paralelne sa mojom.
Jurnjave kroz grad, trčkaranje za novim igračkama.
Sećam se paketića, takođe, poput lutke bili su veći od mene.
Toliko sam im se radovala.
Sećam se kada me jet tata u pidžamici izbacio na sneg na 4 sekunde, kako sam se samo radovala.
Kakvo uživanje.
Od jutros se sećam samo prazničnih tragova detinjstva.
Možda zbog toga što čim dignem pogled od stola, vidim okićene domove.
Bambina
Buduća legenda
- Poruka
- 25.036
Kucice za lutke koju mi je tata napravio sa dekom. 
Kamael
Buduća legenda
- Poruka
- 40.833
Tanje prve ljubavi.
Petra sa kojim sam uvrtao ruke u vrticu pa mu istu slomio.
Vaspitacice koja nam u Dubrovniku pokrala slatkise iz torbi.
Petra sa kojim sam uvrtao ruke u vrticu pa mu istu slomio.
Vaspitacice koja nam u Dubrovniku pokrala slatkise iz torbi.
Zimskog raspusta od mesec dana provedenog kod bake na selu.
Sankanja, malog mešanca i bakine pogače.
I ruske bajke "Snežna kraljica" koja je za mene i dan danas najlepša bajka i nalepši crtani.
Uz ovaj sneg idu takva sećanja.
Sankanja, malog mešanca i bakine pogače.
I ruske bajke "Snežna kraljica" koja je za mene i dan danas najlepša bajka i nalepši crtani.
Uz ovaj sneg idu takva sećanja.
*moonlight*
Domaćin
- Poruka
- 4.102
Sećam se deke.
Umro je na današnji dan, pre 7 godina.
Nedostaje mi.
Nedostaje mi čim zima donese svoje hladno ruho.
Miriše na odlazak, na nestajanje, na dan kada smo ga ispraćali u kapeli.
Miriše na odbegli trag života koji je bio uz njega.
Bio, i baš na današnji dan nestao.
Nedostaje mi miris njegovog džempera.
Krem boje, štrikan davno, pomalo krpljen, jer nije želeo da ga se reši, vezan je bio za njega.
Duša moga deke bila je pamučna. Meka, tiha, povučena, ali predana.
Umeo je nebrojivo često da u toku dana ode do prodavnice ukoliko bi ga baka slala.
Voleo je kafu.
Slatkiše, uprkos dijabetesu.
Supu, baka mu je sipala toliko u tanjir, da sam strepela da će svakog časa da se prelije.
Obavezno bi pojeo i moju porciju, koju bih presolila.
Deka je imao najplavlje oči, i pogled nežan da razmazi, pokrije i zagrli.
Bio je povučen, nežan, i jeo je i supu od trave koju sam kuvala u dvorištu.
Volela sam da me vozi biciklom dok sedim u korpi montiranoj na korman.
Da se ubrljavim od sladoleda, i da me baš on brani od mame kada me grdi jer smo došli uprljani.
Sećam se dede.
Često. Bolno.
Lala koji voli dobru, jaku hranu.
Koji biciklom ide na posao, i vraća se nudeći mi džepove u kojima bih tražila poklone koje je donosio.
Koji je dane i dane trošio u vožnji biciklom nakon radnog vremena ne bi li našao željenu šolju što svira.
Dok je napokon ne nađe.
I ne donese mi.
Deda koji je dete, sa dečijom dušom, i takvim osmehom koji razoružava.
Koji ne ume da grdi, već se nasmeje.
Sa najmekšim uhom, davno naviknutim na čapkanje.
Sa tetovažom kao znakom sećanja iz vojske. Iz Višegrada.
Nalik tetovažama mnogih vojnika.
Deda koji uistinu nije bio moj deda, ali je bio.
Bio je i mnogo više.
Bio je ljubav. Duša.
Bio je sinonim za igre, smeh, i lepo zabavljanje.
Za dobrotu.
Za najluđe igranje žmurki.
Sećam se crvenog bicikla na kojem je uvek dolazio, odlazio, putovao.
Nije umeo da razgovara telefonom.
Bio je nekako, nespretan, odmah je prelazio na stvar, bez naročitog uvoda.
Baba i ja smo se uvek tome smejale.
Uvek se sa njime šalile zbog toga.
Sećam se, na jednom koncertu, možda sam tri godine imala, pored dede je sela neka žena.
Prosto, sela, tu je našla mesto da sedne, i prati koncert.
Ošamarila sam je.
Nije imala prava tu da sedne.
Ne kraj mog deke.
Ne dok sam je sa njim.
Sećam se, bio je bolestan.
Otišla sam u bolnicu.
Sećam se tog široog osmeha kada sam ja ušla.
Kada sam išla svakog dana.
Da odnesem kafu, i novine.
Četvrtkom, naš Zrenjanin.
Redovno ga je čitao.
Deda kao deda.
Dremao je popodne.
Išao gde mu se kaže.
Pio mnogo kafe.
I teško odolevao slatkišima.
Moj deda. A u stvari nije.
Ma, moj je.
Nema razloga da ne bude.
Brinuo je o nama.
Čuvao nas.
Dakle može da bude sve.
Otac moga oca.
Svekar moje majke.
Dakle, moj deda.
I da je pravi, bolji ne bi umeo da bude.
Ne bi mogao.
Deda je, baš moj.
Ča i ove zime, kada je sedam godina kako nije tu.
Sedam godina.
Kako ne sipa kafu u njegovu šolju.
Kako sama pojedem sve iz tanjira.
Kako crveni bicikl stoji na tavanu.
A Zrenjanin kupujem kad odem kući, tek iz navike.
Tek zbog njega.
Umro je na današnji dan, pre 7 godina.
Nedostaje mi.
Nedostaje mi čim zima donese svoje hladno ruho.
Miriše na odlazak, na nestajanje, na dan kada smo ga ispraćali u kapeli.
Miriše na odbegli trag života koji je bio uz njega.
Bio, i baš na današnji dan nestao.
Nedostaje mi miris njegovog džempera.
Krem boje, štrikan davno, pomalo krpljen, jer nije želeo da ga se reši, vezan je bio za njega.
Duša moga deke bila je pamučna. Meka, tiha, povučena, ali predana.
Umeo je nebrojivo često da u toku dana ode do prodavnice ukoliko bi ga baka slala.
Voleo je kafu.
Slatkiše, uprkos dijabetesu.
Supu, baka mu je sipala toliko u tanjir, da sam strepela da će svakog časa da se prelije.
Obavezno bi pojeo i moju porciju, koju bih presolila.
Deka je imao najplavlje oči, i pogled nežan da razmazi, pokrije i zagrli.
Bio je povučen, nežan, i jeo je i supu od trave koju sam kuvala u dvorištu.
Volela sam da me vozi biciklom dok sedim u korpi montiranoj na korman.
Da se ubrljavim od sladoleda, i da me baš on brani od mame kada me grdi jer smo došli uprljani.
Sećam se dede.
Često. Bolno.
Lala koji voli dobru, jaku hranu.
Koji biciklom ide na posao, i vraća se nudeći mi džepove u kojima bih tražila poklone koje je donosio.
Koji je dane i dane trošio u vožnji biciklom nakon radnog vremena ne bi li našao željenu šolju što svira.
Dok je napokon ne nađe.
I ne donese mi.
Deda koji je dete, sa dečijom dušom, i takvim osmehom koji razoružava.
Koji ne ume da grdi, već se nasmeje.
Sa najmekšim uhom, davno naviknutim na čapkanje.
Sa tetovažom kao znakom sećanja iz vojske. Iz Višegrada.
Nalik tetovažama mnogih vojnika.
Deda koji uistinu nije bio moj deda, ali je bio.
Bio je i mnogo više.
Bio je ljubav. Duša.
Bio je sinonim za igre, smeh, i lepo zabavljanje.
Za dobrotu.
Za najluđe igranje žmurki.
Sećam se crvenog bicikla na kojem je uvek dolazio, odlazio, putovao.
Nije umeo da razgovara telefonom.
Bio je nekako, nespretan, odmah je prelazio na stvar, bez naročitog uvoda.
Baba i ja smo se uvek tome smejale.
Uvek se sa njime šalile zbog toga.
Sećam se, na jednom koncertu, možda sam tri godine imala, pored dede je sela neka žena.
Prosto, sela, tu je našla mesto da sedne, i prati koncert.
Ošamarila sam je.
Nije imala prava tu da sedne.
Ne kraj mog deke.
Ne dok sam je sa njim.
Sećam se, bio je bolestan.
Otišla sam u bolnicu.
Sećam se tog široog osmeha kada sam ja ušla.
Kada sam išla svakog dana.
Da odnesem kafu, i novine.
Četvrtkom, naš Zrenjanin.
Redovno ga je čitao.
Deda kao deda.
Dremao je popodne.
Išao gde mu se kaže.
Pio mnogo kafe.
I teško odolevao slatkišima.
Moj deda. A u stvari nije.
Ma, moj je.
Nema razloga da ne bude.
Brinuo je o nama.
Čuvao nas.
Dakle može da bude sve.
Otac moga oca.
Svekar moje majke.
Dakle, moj deda.
I da je pravi, bolji ne bi umeo da bude.
Ne bi mogao.
Deda je, baš moj.
Ča i ove zime, kada je sedam godina kako nije tu.
Sedam godina.
Kako ne sipa kafu u njegovu šolju.
Kako sama pojedem sve iz tanjira.
Kako crveni bicikl stoji na tavanu.
A Zrenjanin kupujem kad odem kući, tek iz navike.
Tek zbog njega.
Bambina
Buduća legenda
- Poruka
- 25.036
Secam se jednog nezaboravnog plesa od proslog leta... I kako sam se tada osecala zivom...
Luna
Buduća legenda
- Poruka
- 32.743
Kako je imao divne i sigurne ruke koje sam te veciri poslednji put dotakla.
Vexy
Buduća legenda
- Poruka
- 34.322
sećam se varošice u koju smo svake godine išli preko leta i zime
parke preko puta kuće u koji su se skupljala deca
sladoleda, bonbona, luša...koji su se prodavali u parku
paklene vrućine, a mi u parku, igrali se žmurke, krili se iza ograde parka
jednog crnog dečaka koji emje svakog dana pratio do kuće
jedne divne drugarice koju sam možda povredila i zbog čega mi je žao
parke preko puta kuće u koji su se skupljala deca
sladoleda, bonbona, luša...koji su se prodavali u parku
paklene vrućine, a mi u parku, igrali se žmurke, krili se iza ograde parka
jednog crnog dečaka koji emje svakog dana pratio do kuće
jedne divne drugarice koju sam možda povredila i zbog čega mi je žao
