Sastanak pape Franje i patrijarha Kirila

Tesko ce prihvatiti,guraju rimokatolici neku svoju istinu drugima sto ovi polako ali sigurno prihvataju.
Наравно, ови наши екуменисти ће прихватити све лоше јер су и до сада тако прихватали али то пред Богом нема никакву валидност јер и једни и други нису Црква Христова: РМК је отпала од Христа званично 1054.године а СПЦ је почела 1924.године да би након Другог светског рата постали екуменисти.
То је практично уједињење већ постојећих јеретика, али већ рекох да им неће успети јер ће победити истинско Православље у словенским земљама а овима ће се судити као издајницима вере отачке и уништитељима људских душа.
 
I ostace u pravoj veri samo 5 vladika ukupno iz Srbije Grcke i Rusije po pricama svetih otaca
То је неко наводно пророчанство али не од Светих Отаца већ од монаха Гаврила или од Тадеја витовничког. И односи се на Србију, након слома екуменизма у Србији.
Наравно, у свету биће много више правих владика јер ће се обновити царска Русија као и Нова Византија.
 
Има ту неких истина али и фантазија његових...углавном, видећемо шта ће се од тога остварити..
У сваком случају, верујем Светим Оцима који су јасно објавили обнову царске Русије и Нове Византије а тек после слома тих држава наступа кратки период Антихристове владавине.
И онда долази Господ у слави са светим анђелима и наступа вечност.
 
То су углавном руски Свети Оци, мада има и грчких. Од руских је најпознатији св. Серафим Саровски и свети Оптински старци, итд.
Има у овој књизи збир свих могућих светоотачких пророчанстава, помиње се обнова Царске Русије неколико деценија пред крај: http://www.romanitas.ru/eng/THE BOOK OF THE END 7.5X9.25.htm
 
То су углавном руски Свети Оци, мада има и грчких. Од руских је најпознатији св. Серафим Саровски и свети Оптински старци, итд.
Има у овој књизи збир свих могућих светоотачких пророчанстава, помиње се обнова Царске Русије неколико деценија пред крај: http://www.romanitas.ru/eng/THE BOOK OF THE END 7.5X9.25.htm

Hvala.
 
"И анђелу Цркве у Филаделфији напиши: тако говори Свети, Истинити, Који има кључ Давидов, Који отвара и нико неће затворити, и Који затвара и нико неће отворити. Знам дела твоја, ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си моју реч, и ниси се одрекао Имена Мога" (Откр. 3,78).".

"Многи лажни свештеници ће покушавати да одвоје верни народ од Цркве помоћу анатема и екскомуникација,
али ће се сви њихови напори изјаловити зато што Господ неће признати такве њихове казнене мере"

"Ево дајем ти из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису него лажу; ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те Ја љубим" (Откр.З,9).

"Јер није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на телу, него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога" (Римљ. 2,28 - 29).

И рече Господ анђелу Цркве у Филаделфији:
"Ево дајем ти из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису него лажу; ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те Ја љубим" (Откр.3,9).

"Зато што си одржао Моју заповест о трпљењу, и Ја ћу тебе сачувати од часа искушења који ће доћи на васцели свет да искуша оне који живе на земљи. Долазим ускоро; држи што имаш, да нико не узме венца твога" (Откр. 3,10 -11).

"Онога који победи учинићу стубом у храму Бога мога, и више неће изићи напоље; и написаћу на њему Име Бога мога, и име града Бога мога, Новога Јерусалима, који силази с Неба од Бога мога, и ново Име моје. Ко има ухо нека чује шта говори Дух Црквама" (Откр. 3,12-13).
 
ДА ЛИ РУСИЈА БЕЗ СВОЈЕ ЦРКВЕ СВЕ ОДЛУЧНИЈЕ КОРАЧА НА СВЕТСКУ СЦЕНУ?

o_ljubo-255x250.jpg


(Појашњење црквено-политичког самита Патријарха Кирила и папе Франциска у Хавани, Куба)

Сусрет Патријарха Московског и сверуских земаља са папом римским Фанциском на аеродрому у Хавани (Куба) привукао је велику пажњу разних богословских и црквено-политичких кругова, и свакако је покренуо реакције верујућих разних групација и опредељења, способности и жеља. Са овим догађајем испреплетене су духовност и црквеност са социолошким оценама штете или користи за Православну веру, и Цркву уопште. У Русији, осим појединих дискутабилних „интернет самиздата“, овај сусрет се огледа кроз новонасталу геополитичку призму где је свакако упадљиво да су руски медији добро припремљени да објасне нацији да се не ради о еклисијалном сусрету него о нечем другом. Изгледа да је, осим Цркве, и Руској држави било врло важно да повуче ову паралелу између разговора о вери и разговора о ужасном рату који реално прети да запали Блиски исток, свакако и Украјину. Очигледно је да су секуларни медији поклонили огромну пажњу овом сусрету и упадљиво подвлачили његову суштину изражавајући бригу за Православну веру, јер је неком много стало до тога да људи не помисле нешто друго. То је могао да зна само онај ко је пажљиво пратио званичне руске медије.
У осталом Православном свету давале су се оцене у зависности од личних агенди. Из приватних и поузданих извора сазнајемо да Фанар уопште није крио незадовољство за овакав развој ситуације и да је патријарх Вартоломеј „са одређеним саветима“ разговарао са Папом до његовог поласка на овај сусрет. (За сада могу да понудим само кредибилитет мојих речи да се не ради о информацији са нереспектабилним намерама, а избор је на читаоцу.)
Код нас Срба овај „црквени самит“ доживљавао се другачије, драматичније, свакако са горким укусом велике празнине која је одавно настала због све веће удаљености и поцепаних веза поверења између јерархије и пастве, а тако и опита Цркве у целини. Сигурно томе доприноси и ужасно искуство наших локалних односа са комшијама римокатолицима, уз подсећање на скандалозну и некажњену одлуку (опасан преседан за СПЦ) када је еп. Григорије решио да богослужи са римокатоличким епископом. Људи су љути и на своју немоћ да било шта више учине у оваквим ситуацијама.
У СПЦ већ одавно нема кохезивне православне мисли, тог богословља по потреби у односу на теологију по „наруџбини“ коју свакодневно видимо, па се тако одавно и не решавају прави проблеми у нашој Цркви. А шта се ради? Они се популистичко-сензационалистички измишљају и уклапају у академске стереотипе који служе приватним очекивањима и улагањима а не Цркви, тј. решавању проблема. А она (Црква) је увек стварала богословље управо решавајући проблеме, или још боље речено: она га је преузимала из већ решених проблема. Код нас нема реалног богословља зато што ниједан проблем није решен него се супротно томе све више закомпликовало и тако нагомилало да више нико ником ништа не верује. У нашој СПЦ неповерење и страх прешли су границе цивилизованог трпљења па се све чешће разговори о црквеним проблемима завршавају у неблагочестивом профаном односу што шокантно открива одсуство љубави као елементарне духовне добродјетељи.
Страх који се јавља из (све чешће) унутрашње конфронтације доводи до збрке учећих појмова у Цркви, па он потискује на страну њене широке изазове свете мисије. То је изразито у нашем народу који једва саставља крај са крајем у свом унутрашњем црквеном животу, који својим духовним животом и поред добре жеље увелико показују да више не разумеју Цркву. То кажемо на основу постулата да је мисионарење код нас још увек мисаона именица као реално стање црквености, јер оно после обнове наше државности и слободе није заживело у нашој Цркви, па смо тако изгубили свест о сведочењу наше вере. Оно може да буде и у најпростијој форми достојног постојања у Цркви, чак и физичким присуством. Отуда и страх од сваког ко није православан, као и тај инфериоран однос према њима да их само треба заобилазити и избегавати, тако се не упуштајући у било какав разговор. Свакако је овај страх далеко од славне црквености у Ромејском царству, која је била самопоуздана и јака, да је у том свом империјализму горела да и на своју политичку штету проповеда Ортодоксију, како је то она чинила у покрштавању нас Словена на Балкану. У оваквом психолошко-духовном складу подређености увек је присутан минимализам, та увек опасна егоистичка „самодовољност“...


- - - - - - - - - -

У одређеним јавно изреченим мислима у вези са горе наведеним сусретом код нас Срба се већ назирала презумпција да смо ми априори на корак ближе отпадији; да он садржи нешто тајно и нама недоступно – некакве билатералне хипотетичне завере и мистериозне сензације, те догађаје иза кулиса; некакво завештано зло у које нас злурадо „црквени лидери“ увлаче. И поред одређених легитимних проблема морамо да признамо да наша брига и овакав однос постају параноична болест која нас све више обузима. Свакако је овде водиља оваквом размишљању већ поменута дугогодишња духовна потлаченост, а тако и неупућеност, што је све створило духовни склад неповерења и страха а затим апокалиптичног безнађа као „овосветског“ губитништва (да то назовемо и „диогентизам“). Та рањивост због наших многих неуспеха које смо претрпели у црквеном и друштвено-политичком животу у последњих 20 година има велики психолошки утицај на нас да више немамо снаге да повратимо компас свете хришћанске наде.
Сагледавајући овај сусрет Патријарха и Папе треба да кажемо да је Руска Црква одмах по завршетку Сабора транспарентно изнела разлог и суштину за планирани сусрет. Неки наводи који говоре шта о томе каже и тумачи Ватикан нас много не занимају, јер од давнина знамо његове жеље и визије. Битно је шта ми желимо и које су наше визије. Важно је да се овде у РПЦ ништа не крије од верујућих, што је неуобичајено за наше еклисијално искуство. Та пракса је аксиома рада и прешла у традицију да све што се дискутује на Сабору или Синоду мора да буде доступно јавности. Руска Црква ту исту транспарентност тражи у припреми и одржавању најављеног Свеправославног Сабора (који НИЈЕ Васељенски) и то је већ изграђен здрав црквени дух. Овај услов, тј. предлог неке помесне цркве су дочекале са отпором и изразиле су негодовање наводећи да се ради о нечему бескорисном.
Дакле, у припреми овог сусрета Патријарха и Папе одбачена је било каква расправа о вери. Главна тема је трагедија која је захватила Блиски исток, која већ има катастрофални утицај на човечанство, свакако и на Украјину. Разговор се води о истребљењу хришћана од стране мухамеданске религије којих се одричу. Суштина овог изненадног сусрета је у томе да се покаже да Запад ћути пред суровом чињеницом да хришћани нестају на овим просторима, тако дајући отворену подршку муслиманским терористима. Хришћански Запад зарад петро-економске прагматичности путем мухамеданске агресивне религиозности сам води борбу против локалног хришћанства. У односу на речено римски Папа симболички представља сав хришћански Запад а његови грко-католици у Украјини започели су грађански, или још боље речено русофобијски рат.
Поражавају ови насумични напади на Патријарха Кирила, као да рат не постоји у реалности, и као да лидер „хришћанског“ Запада није човек којег дочекују на црвеном тепиху западних председничких палата и парламената, док ти исти отворено подржавају муслимански терор. Русија је коначно рекла да јој је доста тог лицемерја и дволичности у свачему па и у религији. Муслимани не разумеју ко је православан, католик или протестант, они су једноставно објавили борбу „хришћанству“. А ми смо у односу на тај факт зачуђујуће мирни да још овако демагошки развијамо проблематику сусрета Патријарха и Папе. Уз овај проблем стоји и римокатоличка политичка делатност на древним просторима православне Украјине па Руска Црква инсистира да се јасније изјасни Ватикан (неке ствари из разговора планирано нису ушле у декларацију), о чему сведоче брзе реакције разочараности украјинских унијата у Папу у лицу њиховог Архиепископа Јарослава као и Апостолског нунција у Украјини Архиепископа Клаудија Гуђеротија...

Штета што овде на Форуму неможе да се постави цео текст, али зато погледајте интернет страницу:

https://svetosavlje.org/sr/da-li-rusija-bez-svoje-crkve-sve-odlucnije-koraca-na-svetsku-scenu/
 
Poslednja izmena:
Шта би ти, и ти да знаш, али да непонесеш Часни Крст?

Млого си ми мудар. :)

Посвети се Цркви Православној, комуницирај са Богом, па чеш знати. :)

Da li je ovo Bozija crkva ?

Otkrivenje 22 , 17 I Duh i Nevesta govore: Dođi. I koji čuje neka govori: Dođi. I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života za badava.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Шта би ти, и ти да знаш, али да непонесеш Часни Крст?

Млого си ми мудар. :)

Посвети се Цркви Православној, комуницирај са Богом, па чеш знати. :)

Nista te nisam razumeo, posvecen sam ja onako kako mislim da treba, pravoslavno, ne brini... Zato me i zanima sta Pravoslavni Patrijarh trazi s Papom. Ako ne znas odgovor, ne kuckaj :)
 
Poslednja izmena od moderatora:
Nista te nisam razumeo, posvecen sam ja onako kako mislim da treba, pravoslavno, ne brini... Zato me i zanima sta Pravoslavni Patrijarh trazi s Papom. Ako ne znas odgovor, ne kuckaj :)
Ти си питао све, па према томе прозван сам и ја.

Дао сам ти одговор. Незнам шта ниси разумео?

Што тврдиш да ја нешто незнам, а сам немаш појма о чему говориш? :)
 
Covece, da se posvetim crkvi Pravoslavnoj kazes, ja se pitam sta moja Pravoslavna crkva trazi sa katolicima! Jel sad razumes ili da batalim da pevam gluvom?
Погрешну песму певаш. Усклади се са својом Црквом, са Богом. :)

Да си спојен са Богом, знао би одговор на своје питање, а и речено ти је, није ми јасно како неразумеш. :)

"Ако устражиш. али ако добро устражиш, начи чеш"
 

Back
Top