Samoubistvo

[Maki 81]

Nije mi jasno, čak štaviše, evo gledam u ovaj ekran otvorenih usta! Čoveče... zašto mi to nikad nije niko rekao od silnih psihijatara... doduše, ovih "državnih", nikad nisam bila kod privatnika, što je i logično, neće valjda otac da ga plati...

Eh, @Maki, što te ne upoznah ranije
Hvala ti, sada kada znam da on namerno hoće da me povredi, iz kojih god razloga, to nije ni bitno, bitno je da sad nema šanse više da "se ubijam" ni u pojam ni fizički...

Olakšavajuća okolnost je što ne živiš sa njim. Očigledno je da tvoj otac ne želi da izgradi dobar odnos sa tobom, ne želi da kaže "izvini, povređujem te svojim rečima", jer ako bi to rekao, to bi narušilo njegovu iluziju koju ima o sebi, da je "dobar i požrtvovan" roditelj. Shvatio bi da je bio i jeste loš roditelj, shvatio bi koliko je dragocenog vremena izgubljeno zbog njegove grubosti i ličnih frustracije. On jeste nesrećan čovek, samo što ti to nikada neće priznati, jer to je njegova slabost. On svoje slabosti i nesigurnosti maskira kompleksom "više vrednosti", da ne bio on bio napadnut zbog svojih slabosti, zbog svojih loših reči i dela, on napada. Zašto mislim da se namerno prema tebi loše ponaša? Zato što takvo njegovo ponašanje predugo traje, a ni jednom se nije pokajao, nije izvinio zbog izgovorenih reči. Oca nisi mogla birati. Posmatraj ga kao konstantu koja je u tvom životu nepromenjiva. Takođe, mogu ti slikovito to opisati u primeru betonskog stuba, kada naiđeš na betonski stub da li trošiš energiju i činiš nemoguće-guraš ga ili ga elegantno zaobilaziš?
Citiraću misao:"Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga. "(Niebuhur)
Nemoj sa njim ulaziti u bilo kakve rasprave, znaš šta mu je cilj, znaš koji obrazac ponašanja koristi, nemoj mu pružiti to zadovoljstvo. Njemu samom je najteže, jer čemu život ako ćemo biti ogorčeni, usfrustrirani, ako ćemo povređivati najbliže osobe?
Imaš ljubavi u sebi, pokloni je ljudima koji to zaslužuju, koji umeju to da cene i da uzvrate. Najpre voli sebe, a potom i druge. Piši dnevnik, svoje misli, sutradan se zapitaj šta bi ti rekla toj osobi koja je to pisala, kako bi je posavetovala? Pokušaj da "isključiš" emocije, a da uključiš "razum".
Dakle, ja patim zbog osobe koja me povređuje, osoba koja me povređuje me ne voli, jer da ima bilo kakvih emocija prema meni ne bi me povređivala. Ta osoba nije vredna toga da ja patim.
Takođe, svaku negativnu misao u svom umu moraš odmah u startu "blokirati" pozitivnom misli. "Moj otac me ne voli, ali ja volim sebe, mene voli moj prijatelj. Ja sam osoba vredna ljubavi i pažnje."
Ponavljaj sebi više puta dnevno pozitivne misli, snagu ćeš naći u sebi, jačanjem svog duha. Sa čime si se sve do sada borila, dakle jaka si osoba, dileme nema. Samo nastavi dalje da živiš i raduješ se svakom danu, jer dan bez osmeha je izgubljen dan. Oplemeni svoj život ljubavlju, dobrotom i lepotom.
Život je dragocen, koliko dece i odraslih boluje od malignih bolesti, a zbog koga da ti uništavaš sebi zdravlje? Da li je neko vredan toga? Ne.
Mogu ti u privatnoj poruci preporučiti knjige za koje mislim da bi uticale pozitivno na tvoje razmišljanje.
Raduj se svakom novom danu, svaki novi dan je novi izazov.
Želim ti osmeh na licu, ljubav u srcu, mir u duši.

 

[Maki 81]

Takođe, samo da dodam da je osećaj krivice nametnuti osećaj, taj osećaj ti otac može stvoriti ("ja sam za tebe činio, a ti nisi zahvalna") da bi manipulisao tvojim mislima, da bi ukazao da si to zavisna od njega i nesposobna. Nametanjem krivice on inhibira tvoje razmišljanje, tvoju energiju, tvoju sposobnost i želju za promenom i borbom.
Da li si nekada pokušala da mu na tu njegovu "tiradu" šta ti jesi, odnosno nisi samo odgovoriš sa "da, tako je", da ga time matiraš.

 

[DUH]

@Maki I ostali
Znate da sad mislim "jadan čovek"!
Jeste imao detinjstvo katastrofa, izgleda da ne ume bolje.
A nije baš ni Hitler, jbg, ovako kad se izvuče iz konteksta izgleda strašno.
Moja majka mi je pričala "kakav je otac" negde od moje osnovne škole, što je samo stvorilo kontra- efekat, oca sam uvek branila a majka mi je bila negativna ličnost koja me "okreće protiv tate".

Kad sam se učlanila na ovaj forum negde 2006. sam pisala o "Da li se loše osećate u ženskom telu", što tek sad povezujem; nije problem samo "telo", nego i duboki psihički problemi.
Maltene muškarce sam mrzela a žene prezirala, i to se nastavilo na temi ove godine, kad sam se vratila na forum ("Identitet/ kriza identiteta").

Sad sam "nabacala" "s'brda, zdola", ali kockice se polako slažu... hvala svima

 

[Maki 81]

@Maki I ostali
Znate da sad mislim "jadan čovek"!
Jeste imao detinjstvo katastrofa, izgleda da ne ume bolje.
A nije baš ni Hitler, jbg, ovako kad se izvuče iz konteksta izgleda strašno.
Moja majka mi je pričala "kakav je otac" negde od moje osnovne škole, što je samo stvorilo kontra- efekat, oca sam uvek branila a majka mi je bila negativna ličnost koja me "okreće protiv tate".

Kad sam se učlanila na ovaj forum negde 2006. sam pisala o "Da li se loše osećate u ženskom telu", što tek sad povezujem; nije problem samo "telo", nego i duboki psihički problemi.
Maltene muškarce sam mrzela a žene prezirala, i to se nastavilo na temi ove godine, kad sam se vratila na forum ("Identitet/ kriza identiteta").

Sad sam "nabacala" "s'brda, zdola", ali kockice se polako slažu... hvala svima

Imala si potrebe da ga zaštitiš, a i idealizovala si ga, kao što svako dete idealizuje roditelje. Poenta je što tvom ocu nije pružena ljubav, nije njegova duša u toku detinjstva i odrastanja oplemenjena. "Ogrubeo" je, to je za njega normalno, ne ume drugačije.
Loše je što ti je majka to pričala, trebala je da prepusti da ti sama uvidiš kakva je on osoba. Ona je svoje mišljenje zasnivala na njihovom međusobnom odnosu i to nezadovoljstvo projektovala u priči sa tobom. Svojim rečima je samo doprinela da odnos vas dve bude "obojen" njenim nezadovoljstvom, izneverenim realnim ili nerealnim očekivanjima. Umesto toga što ti je pričala o njemu, bolje da se ona posvetila vašem odnosu, da to pruži ljubavi, radosti i topline, kada je već otac bio takav, "hladan" i suzdržan.
Nemoj zbog reči i ponašanja roditelja tražiti krivicu u sebi, ti nisi kriva. Njihov život je rezultat njihovih izbora i međusobnog ponašanja. Oni su birali jedno drugo, ti nisi birala roditelje. Nemoj dozvoliti da na tebe "prenesu" svoje nezadovoljstvo i kajanje, ako nisu bili zadovoljni svojim životom trebali su da menjaju situaciju, ali bez potrebe da tebe opterećuju. Dečje duše su čiste, nevine, deca ne umeju da mrze.
Odgovorna si za svoj život i izbore koje činiš, za svoje postupke, a ne za živote svojih roditelja, jer oni ne žele da menjaju sebe, da oplemenjuju svoju dušu. Budi sebi posvećena i odgovorna prema sebi, neguj svoju dušu i oplemeni je.


- - - - - - - - - -

Jeste "jadan" u smislu da je tako "krut", ogorčen, nezadovoljan, rastao bez ljubavi i topline, te nije ni tebi to umeo pružiti. Umesto pozitivnih osećanja, on je svoju dušu "ispunio" negativnim osećanjima. Najteže je njemu samom.

 

[DUH]

A blago meni.

Crni humor, šta ću.
Ljubim vas sve

 

[ТТТТ]

.

Постоји само један заиста озбиљан философски, уметнички, научни, верски и животни проблем - самоубиство.

Судити о томе да ли има или нема смисла живети, значи одговорити на сва кључна, основна питања, једним јединим

одговором. ДА или НЕ. Никад се нико није самоубио питајући се да ли звук као објект постоји уколико нема

неког субјекта да га чује? Никад се нико није самоубио питајући се шта је лепо и да ли је лепо ружно или не?

Никад се нико није самоубио питајући се зашто сваки сат показује друго време, а свака секира убија на исти начин?

Никад се нико није самоубио питајући се колико анђела може стати на врх игле? Никад се нико није самоубио питајући

се `оћу л` пишкити, `оћу л` какити? Самоубијају се само они што закључе да нема смисла живети, да је све бесмислено,

да је све апсурдно.(сада иде разрада највећег горућег животног и форумашког проблема)

Има ли што бесмисленије од бесмисленог рада? Нема. Има ли што бесмисленије од прања суђа? Нема.

И форумаши(це) су тога свесни(е). И ту лежи та дубока трагедија, у свести о бесмислу.

Устанеш, спремиш доручак, переш судове. Ниси још опрао од доручка већ их прљш за ручак. Ниси опрао од ручка већ

их переш за вечеру. Душа ти спава, али переш ове од вечере. Ниси се још ујутро ни разбудио већ их прљаш за доручак.

И тако сваки дан, из дана у седмицу, из седмице у месец, из месеца у годину, из године у деценију, из деценије у век, из века у смрт.

И због чега? Због гузице. Због пражњења црева. Има ли онда живот смисла? Нема.

Како онда човек да се не убије?

Па управо помоћу те исте свести долазимо до победе над бесмислом.

Нема судбине, нема невоље, нема трагедије, нема апсурда који се не може надмашити презиром. Презирањем бесмисла.

Уколико у неким данима прање тањира, шерпи, шољица, чаша, лонаца и поклопаца... обављамо са болом и патњом, све

остале дане и остатак живота можемо исто тако прати са радошћу и у весељу.

Свака посуда у судопери, сваки бљештави одсјај есцајга, свака небески прозирна чаша, за себе чине један свет.

Сама борба да се доспе до празне, чисте и сјајне судопере довољна је да испуни људско срце.

Тријумф лепог над прљавим! Тријумф здравља над болешћу! Тријумф смисла над бесмислом! Тријумф живота над смрти!
.

П.С.

Немој сад да ми неки депресивац спомене брисање прашине, лично ћу га рокнути!

 

[DUH]

@TTTT
Slažem se da je sve u uglu gledanja.
Ali potrebno je mnogo napora biti srećan (u ovom slikovitom primeru- u pranju sudova, banalno ali zapravo odlično!), hoću reći da je daleko lakše biti nesrećan, u najboljem slučaju ravnodušan, što će opet, kad-tad, dovesti do preispitivanja čemu sve?

Valjda je fora ubediti sebe da je život nekakvo takmičenje sa samim sobom, barem ja sebe tako (sad već mogu reći "decenijama") teram sebe da guram dalje.

 

[limunada]

Tttt...zanimljivo zapazanje...i duhovito.☺

 

[DUH]

Tttt...zanimljivo zapazanje...i duhovito.☺

!
Šala nas je održala, njojzi hvala!

 

[момоа]

Ono sto je dobro je sto uvek imas opciju da se ubijes, pa te ta opcija i drzi živim. Kao covek koji ima lucidne snove,svestan je da sanja, ali ne zeli jos da se probudi, bas zbog toga sto zna da moze da se probudi kad god mu se prohte. Mene vec godinama od samoubistva upravo i spašava ta ideja.

 

[DUH]

Ono sto je dobro je sto uvek imas opciju da se ubijes, pa te ta opcija i drzi živim.
Kao covek koji ima lucidne snove,svestan je da sanja, ali ne zeli jos da se probudi, bas zbog toga sto zna da moze da se probudi kad god mu se prohte. Mene vec godinama od samoubistva upravo i spašava ta ideja.

Odlično si ovo rekao!

 

[siju i miju]

@TTTT
Slažem se da je sve u uglu gledanja.
Ali potrebno je mnogo napora biti srećan (u ovom slikovitom primeru- u pranju sudova, banalno ali zapravo odlično!), hoću reći da je daleko lakše biti nesrećan, u najboljem slučaju ravnodušan, što će opet, kad-tad, dovesti do preispitivanja čemu sve?

Valjda je fora ubediti sebe da je život nekakvo takmičenje sa samim sobom, barem ja sebe tako (sad već mogu reći "decenijama") teram sebe da guram dalje.

jeste,nesreca je pasivno stanje,bez imalo truda i volje i lako se sklizne u nesrecu neradeci na sebi . A nisu tu potrebne nikakve velike ambicije,vec zdrave,normalne i obicne.

 

[Џорџи]

Ono sto je dobro je sto uvek imas opciju da se ubijes, pa te ta opcija i drzi živim. Kao covek koji ima lucidne snove,svestan je da sanja, ali ne zeli jos da se probudi, bas zbog toga sto zna da moze da se probudi kad god mu se prohte. Mene vec godinama od samoubistva upravo i spašava ta ideja.

vole ljudi da se inate cudo jedno

 

[ТТТТ]

@TTTT
Slažem se da je sve u uglu gledanja.
Ali potrebno je mnogo napora biti srećan (u ovom slikovitom primeru- u pranju sudova, banalno ali zapravo odlično!), hoću reći da je daleko lakše biti nesrećan, u najboljem slučaju ravnodušan, što će opet, kad-tad, dovesti do preispitivanja čemu sve?

Valjda je fora ubediti sebe da je život nekakvo takmičenje sa samim sobom, barem ja sebe tako (sad već mogu reći "decenijama") teram sebe da guram dalje.

Види Маки потпуно си у праву, између осталог живот јесте и такмичење како са самим собом тако и са другима.

Један од мојих омиљених филмова јесте и Акијев филм "Унајмио сам плаћеног убицу".

У првом делу филма, наш антијунак се такмичи са самим собом и не иде му баш најбоље. Ради у некаквој фирми,

некакав безвезан посао, живи сам, нема пријатеља, нема родбине. Има стан у коме пристојно живи, чисти, кува,

пере, гледа ТВ, спава... али то није дом. Нема ни радости ни туге, ни наде ни чемера, ни вере ни невере,

ни љубави ни мржње, ни среће ни несреће... Тако рећи дупло голо. Нема никог да му бар формално честита рођендан,

нема никог да га пошаље у три лепе п.м. Једино што га држи у животу јесте инерција и рутина "кућа-посо-посо-кућа".

Након петнаест година таквог живота добија отказ у фирми у којој ради. И тако исцеђен и потрошен тим бесмисленим

животом, душом претвореном у пустињу и срцем претвореним у камен доноси једну једину могућу рационалну одлуку,

да се убије. Узима леп и добар канап, прави омчу, пење се на столицу, качи се за куку на плафону, измакне столицу,

крене да виси стегнуте омче око врата кад одједном откачи се кука са парчетом плафона и он падне жив на под.

Но то га није поколебало. То га је само уверило да је живот још већи подлац него што је мислио. Но ни он није

весла сисао. Не одустаје. Смишља нови начин. Одлази у кухињу. У кухињи има плински шпорет. Отвара рерну ставља

главу унутра, плин цури, тече, креће гушење и таман кад је помислио да је успео нестаје плина. Ни то га није

обесхрабрило. Смишља нов начин. Пошто му до сада у два наврата није ишло баш најбоље за овај трећи одлучује

да буде потпуно професионално изведен са 100% ефикасношћу. Унајмљује професионалног убицу. У кафићу се њих

двојица налазе, договарају се, наш антихерој све лепо плати и остаје само да га овај убије за пар дана.

На рођендан. Кад се живот ругао с њим, сад ће он да се тако наруга животу.

И сад креће рокенрол.

Наш антихерој пошто има сво време овог света до своје смрти за пар дана, пошто више нема никаквих обавеза ни

према коме ни према чему, по први пут у животу постаје слободан. Потпуно слободан. Слободан ко дивља патка у лету.

Нема више баријера, скрупула, закона, прописа, правила... Слобода брале, слобода. И по први пут је у могућности

да успостави слободну комуникацију са другим људима. Упознаје свет, упознаје људе. Упознаје Маргариту.

Заљубљује се. Воли је. Воли и она њега. Срећа, напокон. Хепиенд? Не. Платио је да га профи убије. Трчи до

кафића да раскине уговор, али кафића више нема, срушен је. Не може никако да пронађе профија и да ступи с њим

у контакт. Смрт је неизбежна. На све начина сад покушава да је избегне, али не може. Профи је профи.

Профи држи до професије, до части, до образа, до угледа, до струке, до еснафа...

Има ствари које не можеш купити новцем. Има људи који су непоткупљиви. Професионални убица је управо тај.

Ако би се сад продао, зарадио би новац, али би обесмислио сав свој живот и каријеру, обесмислио би и све

оне десетине људи које је побио у својој успешној каријери. Плаћени убица не може да пристане на бесмисао.

Смрт је неизбежна.

И заиста долазимо до ње. Професионални убица сазнаје да има најтежи облик рака плућа. То је потпуно сигурно

и поуздано. Сад професионални убица размишља о свом животу, где је био, шта је радио, има ли то каквог смисла.

Долази до закључка:"Живот је једно велико разочарење!" И убија се.

И као што рекох на почетку поста, Маки потпуно си у праву, између осталог живот јесте и такмичење како са самим

собом тако и са другима.
.

 

[Zauz]

Siromasna smo zemlja i ljudi se lako raspadaju.
To najosnovnije potrebno za srecu dobar deo nema.

 

[DUH]

Siromasna smo zemlja i ljudi se lako raspadaju.
To najosnovnije potrebno za srecu dobar deo nema.

Tačno
Koliko god mi ne hteli da priznamo, ovo je tačno.
"Nije sve u novcu", ma sve je u novcu! I to mi ovde što "palamudimo" spadamo u gornji sloj koji ima internet i zube. Jeste, dobro ste pročitali, bukvalno sam mislila na zube, jer ovaj narod oko mene je gladan i krezav, neobrazovan i "spušten" maltene do životinjskih instinkta, pa kako onda da ne bude zao?

 

[Jennifer Jennin]

TTTT , kakav si ti genije.
Nemam repki

Ima odlomak iz knjige

“ORHIDEJA
Danas je procvetala orhideja koju sma sinoć odlučćila da bacim, jer se „osušila“. Taj život koji uvek nađe način da iznenadi, taj cvet koji se pomoli iz sivila odustajanja, uvek me vrati na novi početak. Nema odustajanja.Čak i kad hoćeš. Posebno tad.“

Brankica Damjanović, „Rukopis moga brata“

 

[Kosta2]

Samoubistvo je poslednji i najpogrešniji pokušaj da se isprave učinjene pogreške i preuzme ko zna kad ispuštena kontrola nad vlastitim životom.

 

[DUH]

@kosta2 - Kako misliš način da se isprave učinjene pogreške? Samoubistvom se ne može ništa "ispraviti"
Ako se neko ubije, to ne potire činjenicu da je postojao...niti "briše" dela dotičnog.

 

[црна брада]

@kosta2 - Kako misliš način da se isprave učinjene pogreške? Samoubistvom se ne može ništa "ispraviti"
Ako se neko ubije, to ne potire činjenicu da je postojao...niti "briše" dela dotičnog.

''Samoubij'' se što pre.Okači se nekom muškarcu oko vrata za Novu Godinu.

 

[ТТТТ]

.

Siromasna smo zemlja i ljudi se lako raspadaju.
To najosnovnije potrebno za srecu dobar deo nema.

Tačno
Koliko god mi ne hteli da priznamo, ovo je tačno.
"Nije sve u novcu", ma sve je u novcu! I to mi ovde što "palamudimo" spadamo u gornji sloj koji ima internet i zube. Jeste, dobro ste pročitali, bukvalno sam mislila na zube, jer ovaj narod oko mene je gladan i krezav, neobrazovan i "spušten" maltene do životinjskih instinkta, pa kako onda da ne bude zao?

Е, сад сте ме изнервирале до коштане сржи.

Једна је потомак француске, а друга енглеске аристократије па ако нема кавијара и шампањца, ако нема кристалних

чаша и кинеског порцелана онда ни живот нема смисла.

Чуј, сиромашна смо земља и крезави смо?!?! Па шта сте ви (ми) тикве без корена? Не, нисмо. Људи смо.

Људи имају претке. Људи имају памћење. Људи имају историјско памћење. Пре округло 100 година, ваше, моје и

осталих форумаша бабе и деде изашле су из Првог светског рата. На почетку рата било их је 5 милиона. Кад се

рат завршио било их је мање од 3,7 милиона. Од тих 3,7 м. преко 1,5 м. били су не без зуба, него без руку,

ногу, очију, тешко оштећених плућних крила, унутрашњих органа, 1,5 милиона тешких инвалида. Од преосталих

2,2 милиона преко 500.000 су била деца ратна сирочад. Од ових 1,7 м. што преостаје 80% је било тешка сиротиња.

И шта су они сви заједно урадили? Шта су изабрали? Живот или смрт? Живот, сестро, живот!

И која је суштинска разлика ижмеђу њих онда и нас данас?

Само једна:

"...чини ми се рођаче

да је стандард покварио људе

једу говна и сањаре..."

За све нас, данас и овде "Тко то тамо пјева":

 

[момоа]

Za razliku id nas,nasi preci nisu imali internet koji bi im omogućavao da vide kako "elegantno" žive ljudi na zapadu, te se zbog toga nisu prenemagali i kukali kao mi koji svakog dana sanjamo da zivimo na vrhu empajr stejt bildinga i ispijamo sampanjac.

 

[limunada]

Nekada davno sam negdje citala o jednoj djevojci koja je odlucila da se ubije i popila je sonu kiselinu.U momentu dok je to cinila,odjednom je zeljela da zivi.
Doktori su je spasili,ali joj je kiselina sprzila zeludac,jednjak i sta sve ne.Prosla je paklene muke i bolove i nekoliko desetina operacija.Ali je ona sve to hrabro podnosila i imala samo jednu zelju...da zivi.Mislim da je napisala neku knjigu i objavila tu svoju ispovijest.Znaci,imala je zivot...i dovela je sebe do pakla da bi onda shvatila vrijednost toga sto je imala.Jedna nevjerovatna prica.

 

[DUH]

Nekada davno sam negdje citala o jednoj djevojci koja je odlucila da se ubije i popila je sonu kiselinu.U momentu dok je to cinila,odjednom je zeljela da zivi.
Doktori su je spasili,ali joj je kiselina sprzila zeludac,jednjak i sta sve ne.Prosla je paklene muke i bolove i nekoliko desetina operacija.Ali je ona sve to hrabro podnosila i imala samo jednu zelju...da zivi.Mislim da je napisala neku knjigu i objavila tu svoju ispovijest.Znaci,imala je zivot...i dovela je sebe do pakla da bi onda shvatila vrijednost toga sto je imala.Jedna nevjerovatna prica.

Hej, i ja se sećam toga! Kao kroz maglu, ali sećam se, istinita priča...

 

[DUH]

Za razliku id nas,nasi preci nisu imali internet koji bi im omogućavao da vide kako "elegantno" žive ljudi na zapadu, te se zbog toga nisu prenemagali i kukali kao mi koji svakog dana sanjamo da zivimo na vrhu empajr stejt bildinga i ispijamo sampanjac.

Ima i (do)toga.
Ima jedna poučna priča, da li je Paulo Koeljo ili ne, uglavnom motivaciona, ukratko bajka o nalaženju "košulje srećnog čoveka" i bla, bla, bla, na kraju priče taj koji je tražio "košulju srećnog čoveka" nailazi na nekog pastira u nekoj teškoj zabiti, i ispriča mu kako mora da donese bolesnom ocu "košulju srećnog čoveka", ili će ovaj umreti, pa ga moli da mu dâ svoju košulju; elem, pastir, prvi srećan čovek na koga je naišao- nema košulju.

Ali to je motivaciona bajka. Mada ima ljudi koji su rođeni negde u planinama i ceo život proveli srećno, nikad ne videvši bilo koje drugo mesto na svetu.

Zavisi kakav si, da li te "vuku daljine". Kao Sidartu iz Heseove knjige, i kao većinu nas.Retki su oni koji nikad nisu poželeli ništa drugo do onog što imaju.