Ево овде ћу да изложим житије правог великог духовника румунског народа.
Оснивач Румунске Истински Православне Цркве
2. део
У исто време били су ухапшени многи истински православни свештеници. Отац Гликерије је у затвору провео шест месеци, а потом су га из Букурешта одвели у друго место, где је провео у затвору још један месец, а потом у другој тамници још три месеца, затим у Јасама још осам месеци и на крају две године у Петра - Њамецу.
Осим за приврженост старом календару, оца Гликерија су оптужили за припадност комунистичкој партији и легионарима (фашистичка Гвоздена гарда). Ту клевету дуговао је новокалендарским свештеницима. Њихов циљ је био да оца Гликерија оптуже за тешке преступе како би га се заувек ослободили. Коначно, отац Гликерије је био пребачен у затворнички логор за легионаре где је остао до 1939. године.
У логору се налазило 80 легионара које су пре стрељања поделили у две групе. Прву је требало стрељати у 4 ујутро, а другу у 6. Отац Гликерије је био у другој групи. У њиховој групи била су још два свештеника који су стајали и пушили, и два члана Гвоздене гарде који су се молили заједно са оцем Гликеријем. Отац Гликерије се молио Мајци Божијој и захваљивао Богу зато што га је удостојио да умре у православнној вери. Тада је отац Гликерије чуо дивни глас који му је рекао да се њему и онима који се са њим моле ништа неће догодити. И заиста, догодило се чудо. Ујутро су власти одлучиле да легионаре помилују. После девет месеци логора, отац Гликериеј је враћен у Петра - Њамец. Кроз два месеца на власт је дошао фашиста Антонеску, и многи новокалендарски свештеници постали су чланови легионарске партије.
Отац Гликерије је живео у келији заједно са оцем Давидом близу Велике лавре. Када је полиција опет почела да му досађује, отишли су више у планине, где нису могли да га нађу.
Али полиција је на крају крајева пронашла њихову нову келију и порушила је. Услови живота у планинама били су веома сурови. На њихову срећу, срели су човека из села Слатиоара, у области Сучава, где се сада налази манастир Преображења. Име тог човека било је Теодор Флореа. Он је много помогао старцима.
Отац Гликерије је имао виђење. Видео је прекрасну цркву, у којој је срео Митрополита Галактиона (Кордуна), који је о. Гликерију рекао да ће постати први архијереј Старокалендарске Цркве Румуније и да ће бити сахрањен у манастиру Слатиоара. Владика Галактион је држао крст и икону. Свим вернима дао је да целивају икону, а оцу Гликерију је дао да целива крст. Потом је отац видео и другу прекрасну цркву, на којој је било написано „1982“. Кроз неко време глас је објавио: „Те ће се године приближити антихристов долазак“.
Оци су остајали у планинама током читавог Другог светског рата.
Готово нико није знао за њих.
По окончању рата отац Гликерије је почео да обнавља цркве порушене у време гоњења 1935-36. године. У то време, почела је изградња Слатиоарског манастира. Положај старокалендараца био је олакшан тиме што је нова власт сматрала Цркву за „правно лице“, те је тако могла да добије потребна документа за градњу. Године 1947. почела је изградња манастира и успостављени су први контакти са митрополитом Галактионом (Кордуном). Оци су га замолили да постане духовни вођа Православне Источне Цркве Румуније (Biseruca Ortodoxa de Rasarit din Romania – званичан назив Цркве ИПХ Румуније). На основу узајамне сагласности одлучили су да одложе присаједињење митрополита Галактиона до 1955. године за када је био предвиђен завршетак изградње манастира где би старокалендарци могли да створе одговарајуће услове за живот и службу митрополита. Прва манастирска грађевина била је мала капела. Она је постојала све до 1978. године, када су старе келије биле порушене и на њиховом месту подигнуте нове.
Са доласком на власт комуниста, 1950. године, почели су прогони истински православних. Против Слатиоарског манастира, који је сматран главним бастионом истински православних хришћана и који су непријатељи желели да виде разорен, била су подигнута нарочита гоњења.
Догодио се, међутим, један занимљив случај. У Буди, три километра од Слатиаре, налазило се једно складиште. Чувар тог складишта пријавио је властима да манастирско звоно, које позива братство на ноћну службу, омета раднике тог складишта у одмору. Блажени Гликерије, предвиђајући ту опасност, прибегао је једином оружју хришћана – посту и молитви. Држао је тродневни потпуни пост и служио молебане Пресветој Богородици. Кроз три дана, парни котао у котларници складишта је експлодирао и нису могли да га поправе. Тада су власти одлучиле да складиште преселе на неко друго, удаљено место. Блажени Гликерије је увек са смехом препричавао овај догађај.
Једном су у манастир дошли полицајци и ухапсили све његове житеље, осудивши их на две године робије. По истеку казне, они су се вратили у манастир. По повратку из затвора, отац Гликерије их је подсетио да је време да се у манастиру настани владика Галактион. У Букурешт је пошла делегација. 21. маја (по ст. кал.) 1955. године, уз звуке звона први Епископ Румунске Старокалендарске Цркве стигао је у Слатиоару. Епископ Галактион је добио титулу Архиспископа и Митрополита Православне Источне Цркве Румуније. Копије докумената о томе послате су у Румунску патријаршију, патријарху Московском Алексеју, патријарху Бугарском Кирилу, и у Санкт-Петербуршку Духовну академију. После тог извештаја прогони од стране званичне Румунске цркве добили су нову жестину.
Неколико дана после присаједињења владике Галактиона у Слатиоару је допутовао архиепископ Румунске патријаршије који је претстављао министарство културе и који је предложио митрополиту Галактиону и оцу Гликерију да дођу у Букурешту како би добили документ о легализацији Цркве. Када је архиепископ видео да му старокалендарци не верују, пао је на колена, почео да им љуби руке и да се куне да говори истину. Та представа никога није убедила, али Митрополит је ипак одлучио да иде у Букурешт. Кад су старокалендарци сазнали за то, читаво подручје манастира испунило се народом, и сви су молили владику да не слуша комунистичког слугу. Заједно са Митрополитом у Букурешт су пошли отац Гликерије и још неки клирици. Довезли су их у министарство државне безбедности. Митрополит Галактион био је упућен у кућни притвор у Чернику где се налазио до 1956. године, после чега је поново био затворен на шест месеци. Блаженог Гликерија послали су у село Рачитоаса, где је заједно са осталима задржанима живео у једној земуници.
Сви контакти са Митрополитом Галактионом били су прекинути, али с времена на време, под изговором да мора да посети лекара, њему је полазило за руком да дође у Букурешт ради рукополагања свештеника. У јесен 1956. он је поставио двојицу Епископа – Евлогија (Оца) и Методија (Мариначе). Било је одлучено да и отац Гликерије такође буде постављен за Епископа. По милости Божијој, за дане његовог наречења и хиротоније одређени су 16/29. и 17/30. новембар 1956. године, када се празнује успомена на св. Архиепископа Григорија Неокесаријског. Блажени Гликерије био је рукоположен од стране Митрополита Галактиона и друге двојице Епископа Румунске Истински Православне Цркве. Следећег дана нови Епископ је стигао у Слатиоару. Преосвећени Гликерије више никада није напуштао манастир и тамо се преставио 15/28. јуна 1985. године.
Владика је живео по строгом поретку, кога се усрдно држао. Ноћу би устајао на јутрење, ујутру би читао акатист Пресветој Богородици, потом часове, и служио би Божанску Литургију. Често је присуствовао парастосима. Лети, после Литургије радио је у башти. Затим би вршио монашко правило у келији, до деветог часа дана. Онда би полазио у цркву да служи Бденије, а после је ишао у трпезарију. После обеда мало би одспавао, а потом, ако је било потребно, довршавао би посао у башти. За овим би уследила још ноћна молитва, после које се владика усамљивао у келији до јутрења.
Године 1960. у манастир је дошао представник министарства културе у пратњи тројице официра СДБ (Секуритатеа). Онда су наредили да сви монаси треба да напусте манастир, али братија је одбила то да учини. Видећи њихову одлучност, оставили су монахе на миру.
После смрти Митрополита Галактиона, владика Гликериеје је постао Првојерарх Истински Православне Цркве. На дан архијерејске хиротоније архимандрита Силвестра (Онофреја, будућег Митрополита Силвестра, који се упокојио 1992.), 18. септембра /1. октобра 1968. године, блажени Гликерије био је узведен у чин Архиепископа и Митрополита Цркве Истинитих Православних Хришћана Румуније.
Митрополит Гликерије је пажљиво и умешно руководио Црквом, али многобројне потешкоће настајале су због честих хапшења свештеника и монаха. То је доводило до озбиљног недостатка парохијских свештеника, па је Митрополит слао свештенике из манастира на парохије. Године 1963-64. сви свештеници били су ослобођени из заточења.
Године 1981. Румунска Старокалендарска Црква је заједно са владиком Гликеријем бројала пет Епископа, што јој је обезбеђивало снагу и стабилност црквеног живота.
http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/search/label/Румунска ИПЦ
,обраите пажњу на болдоване речи које се односе на папу и папско ученје...Ауууу!па где су им докази,какво клеветање!
)
...
