Nedelja!
Ovaj dan za nju, nije trebao da bude poseban. Ništa nije ni očekivala .
Ipak, tračak nade se uvuče u njenu dušu kada je telefon zazvonio tačno u 7.30. … upravo u vreme
kada je posle svakodnevnog, jutarnjeg rituala, pristavljala vodu za kafu.
Mogla su to, pomisli, samo deca da je iznenade i „poremete“ tu njenu nedeljnu, jutarnju tišinu.
„Dakle, ipak nisu zaboravili taj dan“, promrmljala je za sebe zatim se uspravila, podigla obrve i osmehnula se. To je obećavalo snagu i ujedno, davalo veselu auru. Stavila je svoje nove naočare sa tankim, zlatastim okvirom, začešljala sedu kosu i podigla slušalicu.
„Nasmeši se!“ usput se podsećala ćutke.Uvek morate da se smešite kada govorite. To čini da reči zvuče kao muzika, srećne i svetle.
„Halo” , nasmejala se a glas joj je bio ispunjen radošću života i ozaren srećom.
"Zdravo? Ko je kraj telefona ?“ Glas pozivaoca je bio kao eho ... nekako izdaleka, skoro kao da je veza bila u polu - prekidu. Zvučao je baš čudno, taj glas?!-
Verovatno su deca bila u kolima, prolazeći kroz neki tunel te je veza bila kao u Faradejevom kavezu ili na autoputu ili u bučnom gradskom saobraćaju jer glas i propratni tonovi koji su dopirali, ponekad su zvučali nekako iskrivljeno i nerazgovetno.
„Na putu ste !” upita nasmešeno . „Mnogo se radujem što ću vas opet sve zajedno videti. Uspeli ste da me iznenadite, iako znate da u ovakvom danu ne želim ništa da forsiram. Nikada to ni ranije nisam.I da me bez prethodnog poziva baš danas želite da iznenadite je za mene ali ... izvini, previše pričam. To je, znaš, zbog radosti".
Nije više ništa rekla, samo se smeškala i slušala.
„Izvinjavam se, gospođo, što sam vas tako rano uznemirio“, odgovori glas iz daljine, koji je sada bio kristalno jasan ali bio glas stranca. „ Čini mi se da sam pozvao pogrešan broj. Žao mi je ali nadam se da će Vam i pored toga, danas biti lep i prijatan dan. Zbogom !"
„Zbogom, zbogom i da, i ja Vama želim... ”
Dugo je još smeškajući se, držala u ruci telefonsku slušalicu uz onaj poznati, piskavi, tu-tu-tu ton u praznoj sobi.
Uostalom, deca ni danas ne bi došla ! Kao ni Svih, poslednjih petnaest godina.
Imali su mnogo posla i živeli sopstveni život. Kako je mogla da poveruje, makar i za trenutak, da žele taj prolećni Dan majki da proslave sa njom?
U traženju razloga sveopravdanosti, priseti se da kada su deca bila mala, bila je uverenja de je to nevažan dan kiča i tuđeg profiterstva te s' osmehom produži misli ... “ Posle toliko godina, zašto bi pa sad' bilo drugojačije?“
Navukavši svoju štrikanu, tirkiznu kapicu na štrafte, uze svoj štap sa srebrnom kuglom i laganim korakom, nasmejana, krenu u njenu redovnu, jutarnju šetnju do železničke stanice da kao i svaki dan, na kiosku kupi dnevne novine i u parkiću preko puta, sedne na njenu omiljenu klupu i pročita taze vesti.
Smeškala se i onda, kada joj je kao i juče, i svaki dan za redom, sa klupe preko puta, opet mahnuo onaj nasmejani stranac sa već pročitanim novinama i tamno plavom beretkom.
Taj osmeh joj je odjednom, baš prijao ...
