RAZVALJENI - da li je pozorište mrtvo ?!!!!!!

[Soradze]

Prva predstava u zgradi Pozorišta u Somboru održana je 25. novembra 1882. godine. Zdanje je sagrađeno na inicijativu Deoničarskog društva somborskog pozorišta, formiranog 1879. koje su činili građani Sombora. Od tada, Pozorište u Somboru radi kontinuirano. Stalno profesionalno pozorište deluje od 1946. godine, a 1952. prerasta u Narodno pozorište.

U Somboru su režirali najistaknutiji reditelji svoje generacije: Mata Milošević, Marko Fotez, Jovan Putnik, Slavoljub Stefanović Ravasi, Ljubomir Draškić, Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Vida Ognjenović, Dimitrije Jovanović, Stevo Žigon, Petar Veček, Ljubiša Ristić, Zoran Ratković, Ljuboslav Majera, Egon Savin, Jagoš Marković, Dušan Petrović, Kokan Mladenović, Gorčin Stojanović, Boris Liješević, Milan Nešković, Igor Vuk Torbica. Na našoj sceni su izvođeni najznačajniji domaći i svetski pozorišni klasici, ali smo takođe pratili novu i avangardnu dramsku literaturu.

U poslednje tri decenije, naše Pozorište je bilo jedno od najmobilnijih u našoj zemlji. Predstave „Slučajna smrt jednog anarhiste“, „Kate Kapuralica“, „Dekameron - dan ranije“, „Putovanje za Nant“, „Sumnjivo lice“, „Nigde nikog nemam“, „Gospođa ministarka“, „Mrtve uše“, „Kadmo kralj“ gostovale su u Mađarskoj, Austriji, Makedoniji, Slovačkoj, Bugarskoj, na Kipru, u Sloveniji, Rusiji, Ukrajini i Crnoj Gori. U istom periodu, sa predstavama „Ukroćena goropad“, „Figarova ženidba“, „Fiškal galantom“, „Afera nedužne Anabele“, „Zla žena“, „Ruženje naroda u dva dela“, „Bogojavljenska noć“, „Buđenje proleća“, „Kazimir i Karolina“, „Opsada crkve Svetog Spasa“, „Paradoks“, „Mračna komedija“, „Buba u uhu“, „Projekcija“, „Nora (lutkina kuća)“, „Ženidba“, „Pučina“, „Predstava Hamleta u selu Mrduša donja“, „Čarobnjak“, „Gospođa Olga“, „Doktor Nušić“, „Tartif” osvojili smo brojne nagrade.

Od 1993. godine, sezonu završavamo festivalom Pozorišni maraton. Tokom tri dana i noći, jedna za drugom, smenjuju se predstave gostujućih pozorišta, pozorišnih grupa i studenata dramskih fakulteta. (Sa izuzetkom iz 2008. i 2014. godine kada je Maraton trajao sedam dana.) Maraton zatvara predstava Narodnog pozorišta Sombor koja je imala premijeru u prethodnoj sezoni.

Narodno pozorište Sombor ima dve scene: Veliku scenu i malu scenu - Studio 99. Gledalište Velike scene ima trista mesta, a gledalište Studia 99 ima devedeset i devet mesta. Pozorište ima četrdeset i osam zaposlenih, a glumački ansambl čini četrnaest glumaca.
Upravnici Narodnog pozorišta Sombor, od 1954. do 2019. godine, bili su: Josip Jasenović, Nikola Petrović, Božo Despotović, Mirjana Markovinović, Milivoje Mlađenović, Srđan Aleksić, Biljana Keskenović i Mihajlo Nestorović.

Od 2019. godine, upravnik Narodnog pozorišta Sombor je Bojana Kovačević, master sociologije, rođena 1989. godine u Somboru.

Volim ove vaše tekstove...
Malkice sam googlala i nisam uspela da se informišem šta predstavlja ovo umetničko delo ispred pozorišta, ko ga je radio i kojim povodom...
Lično, buldožerom bih odgurala ovu skalameriju kao i kafanče levo i napravila staze sa svih strana koje se ulivaju u Hram kulture...

 

[Lada]

Raspitacu se,moguce da jos nisu stigli da preurede.Ruzi izgled ,veoma,a vi ste divni.Hvala vam.Volim vase tekstove,komentare i izbore muzike.

 

[Soradze]

Mali prilog za predstavu "Semper idem"... mog omiljenog reditelja Gorčina Stojanovića, a prema romanu Đorđa Lebovića, za koji kritičari kažu da je remek delo...

Glumci su veličanstvena vrsta...

 

[Lada]

Savrseno obogacena tema

 

[Lada]

Turskog narodno pozorište (halk tiyatrosu) sačinjeno je iz četiri različita uticaja i pravca razvoja. To su: tradicija seoskog pozorišta, tradicija narodnog pozorišta, tradicija dvorskog pozorišta i tradicija zapadnog pozorišta.

Pozorište senki, kasnije nazvano Karađoz po glavnom junaku, bez sumnje je najpopularniji i najomiljeniji vid turskog narodnog pozorišta.

Izvodi se tako što se iza razapetog belog platna pomeraju figure likova načinjenih od kože, pomoću štapova pričvršćenih na njihove pokretne delove, pod pravim uglom prema platnu. Ovo pozorište svoju popularnost pre svega duguje činjenici da je, s obzirom na mali prostor potreban za izvođenje, bilo veoma mobilno, kao i da je, zahvaljujući izvođačima koji su bili skriveni iza platna uspevali zadržati anonimnost, osim što je publici pružalo humoristične sadržaje, moglo uglavnom nekažnjeno kritikovati vlast i nepravilnosti u Osmanlijskom carstvu. Karađoz je pozorište koje je u najvećoj meri prevazišlo granice turskog govornog područja. Izvodilo se najpre u Egiptu odakle je, po mišljenju eminentnih istraživača direktno stiglo u Tursku da bi se tamo vratilo pod modifikovanim imenom Aragoz. U ostalim arapskim zemljama, Siriji, Tunisu i Alžiru, takođe je veoma popularno. Ovo pozorište postojalo je i u zemljama kao što su: Bosna, Makedonija, Rumunija i Grčka (pod drugačijim imenima).

 

[Lada]

Likovi u pozorištu Karađoz[
Likovi u ovom pozorištu su na nivou tipova. Iako ima varijabilnih elemenata koji se menjaju iz igre u igru, oni poseduju konstante po kojima su prepoznatljivi. To može biti zanimanje, način oblačenja, karakterna osobina, a najčešće su to način izražavanja i dijalekat koji koriste.

Karađoz je glavni lik u predstavi. Ima okruglo lice, krupne oči po kojima je dobio ime, prćast nos i kovrdžavu crnu, zaobljenu bradu. Ćelav je i nosi ogroman turban koji povremeno pada i izaziva smeh. On je čovek iz naroda. Govori narodnim jezikom, ne razume komplikovane izraze i fraze, kao ni strane reči. Radoznao je, uvek kaže ono što misli, nema dlake na jeziku. Zbog toga redovno upada u neprilike iz kojih uspeva da se izvuče zahvaljujući svojoj snalažljivosti. Impulsivan je, uvek spreman da pruži vešte i duhovite odgovore, i zbog svojih uspelih doskočica veoma je omiljen u narodu. Uglavnom je nezaposlen, traži posao i misli o tome kako će prehraniti sebe i porodicu. Dinamičan je i energičan, želi da se okuša i isproba nove ideje, ali obično doživi neuspeh. On nije poštovan u kraju u kom živi. Često doživljava uvrede od ostalih članova društva i meta je lokalnih pijanica i siledžija.[1]

Hadživat je u svakom pogledu sušta suprotnost Karađozu. Njegova brada je, za razliku od Karađozove koja je zaobljena, oštra i uzdignuto oblikovana. Hadživat se predstavlja kao obratovan čovek plemenitog porekla. Želi da pokaže kako poznaje strane jezike, kulturno se izražava, govori stihove i rimovanu prozu. Poštuje bonton, razume se u nauku i umetnost. Svaki njegov potez je unapred promišljen jer želi da se dopadne vodeći računa o svojim interesima. On je fin, kulturan i dobronameran. Omiljen je među lokalnim stanovništvom.[1]

Žena predstavlja ženske likove, koji u pozorištu senki imaju važnu ulogu. Ženske likove uvek igraju muškarci koji, imitirajući ih, proizvode piskav glas. Ženske uloge su mlađeg, srednjeg i starijeg životnog doba. Zavisno od toga, one su ili poslušne i verne, ili sklone skandalima, ali svima je zajedničko da vole da tračare. Uglavnom nose feredžu, ali kako je veo veoma providan, lice se jasno vidi.

Ostali likovi su: Dendi, Zavisnik, Bebe Ruhi, Pijanica i Kabadahija, Laz, Rumelijac, Kurd, Persijanac, Arapin, Albanac, Evropejac, Jermenin i Jevrejin.

 

[Lada]

Scenariji u pozorištu Karađoz
Karađoz je oduvek bila igra otvorena za svakodnevne događaje, pa se broj likova i njihovih modifikacija stalno proširivao, kao i broj karakterističnih scenarija i zapleta koji su bili okosnica igre. Kao što je već napomenuto, broj klasičnih igara je bio oko tridesetak, i kasnije se uvećavao. Neke od najčešće izvođenih obrađivale su različite tematike, od kojih navodimo neke:

· Put u Jalovu

· Karađoz kao pesnik

· Ludnica

· Pisar

· Ljuljaška

· Karađoz kao aga

· Šuma

· Uvređeni

· Velika Svadba

· Vrt

· Ferhad i Širin

· Tahir i Zuhra

· Partneri

 

[Lada]

Igra na otvorenom Ortaojunu
Igra na otvorenom po atmosferi, humoru, temama, preplitanju nekih likova, dramskoj strukturi, stilu igre i repertoaru ima dosta sličnosti sa Karađozom, s tim što u njoj na otvorenom prostoru igraju živi izvođači. Izvodi se bez unapred utvrđenog scenarija, a naglasak nije na radnji, već na samom izvođenju predstave koja prikazuje isečke iz realnog života.[1]

Igra na otvorenom se odvija na kružnom ili elipsastom, ređe četvorougaonom polju okvirne veličine 15h25 metara, travnate ili zemljane podloge

Likovi u igri na otvorenom
Pišekar je pandan Hadživatu iz pozorišta senki, s tim što je ovde pozitivnija ličnost i glavni nosilac radnje. U ovom pozorištu on je kreator igre i, na taj način, njen reditelj i scenarista, takozvani glumac-upravnik.

Čitava predstava se bazira na njegovom umetničkom umeću. Pišekar je dobronameran i često igra ulogu posrednika među likovima. Strpljivo sasluša nevolje ostalih, pokušava da im pomogne, da im nađe posao, i sve što mu se kaže, makar bilo i zlonamerno, on tumači pozitivno. Učen je i ima veliko životno iskustvo. U desnoj ruci obavezno nosi drvenu čegrtaljku pod nazivom šak-šak, pastal ili pastav. Ona mu služi da upravlja scenom, najavi nečiji dolazak, izvođačima zada određene dužnosti.[1]

Kavuklu je lik koji odgovara Karađozu iz pozorišta senki. Na scenu dolazi posle Pišekara i ostaje do kraja predstave. On je čovek iz naroda. Ekstrovertan je, naivan i uglavnom sve što se kaže pogrešno razume ili se pravi da ne razume. Jednostavan je i pomalo grub. Stalno traži posao, a u stvari je nepromišljen, neodgovoran, neodlučan i lenj. Nespretan je u pokretima, što izaziva smeh. On je najkomičniji lik u predstavi.

Ostali likovi su: Žena, Dendi, Kepec/Grbavac, Pijanica, Tuzsuz, Siledžija, Denijo-Denilo, Anadolac, Zejbek-Efe, Hirbo, Kurd, Albanac, Laz, Persijanac, Arapin, Rumelijac, emigrant sa Balkana, Jermenin, Jevrejin, Grk-Evropejac

 

[Lada]

Medah
Meddah na arapskom znači „onaj koji hvali, veliča“. Medah predstaljva umetnost pripovedanja na dramski način i vrsta je koja se često sreće u islamskim zemljama. Medah u turskoj kulturi objedinjuje tradiciju pesnika ozana iz preislamskog perioda i bogatu kulturu prihvaćenu po prijemu islamske religije.Ovo je teatar jednog čoveka koji je svojim imitacijama i pripovedanjem privlačio pažnju narodnih masa i obogaćivao njegovu opštu kulturu.

Medah svoju priču pripoveda kroz imitaciju, mimiku, gestove, dijalog i zvuk. Koristeći razne dijalekte i govore, on dočarava različite likove.Medah se, zbog svoje specifičnosti, zajedno sa pozorištem Karađoz, od 2008. godine nalazi na Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine.

 

[Lada]

Lutkarsko pozorište
Lutka kao simbolična predstava ljudskog ili božjeg lika prisutna je još od vremena kad je čovek postao svestan svog postojanja. Prema poznatim izvorima prvo pominjanje lutkarskog pozorišta beleži se u 17. veku. Međutim, jasno je da je ova vrsta scenskog izraza morala nastati mnogo ranije. Za lutkarstvo se pouzdano može reći da je poteklo iz postojbine turskih plemena centralne Azije, gde su lutke bile fetiši korišćeni u manihejističjkim i šamanističkim obredima praktikovanim u preislamskom periodu.

Reč kukla u sadašnjem značenju „lutka“ kod Osmanlija pojavila se krajem 16, odnosno početkom 17. veka. Njaveći uticaj na tursko savremeno lutkarstvo bez sumnje je izvršio engleski lutkar Tomas Holden (Thomas Holden) koji je usavršio tehniku pokretanja marioneta, tako što je uspeo da pojednostavi način pomeranja komplikovane italijanske lutke Fatntočini. On je u Tursku prvi put došao 1882. godine kada je izveo predstavu „Pepeljuga“ i izazvao veliko interesovanje publiketrajno stekavši izuzetnu popularnost.

Kad je reč o vrstama lutaka koje su se koristile u novijoj istoriji turskog lutkarstva, mogu se izdvojiti stone lutke, ručne lutke i marionete.

Postojale su i džinovske lutke, korišćene u Osmanlijskom carstvu prilikom različitih uličnih svečanosti, defilea i parada. Ove lutke su često prevazilazile prosečnu ljudsku visinu. Obično se unutar njih nalazila osoba koja bi koračala, a mogle su se pokretati i pomoću mehanizma konopca i žica u njenoj unutrašnjosti.

Pored nabrojanih najčešćih vrsta lutaka, u turskoj tradiciji se beleži i specifična upotreba takozvane nožne lutke. Karakteristična je po tome što se vezuje za koleno itvođača koji leži i pomera lutku pokretima nogu.

Likovi: lutka Ibiš (Baba Ruh), Ihtijar-Starac, Devojka, Arapin, Albanac, Grk, Čerkez…

 

[Lada]

Seoske pozorišne igre predstavljaju igre u kojima turski seljak demonstrira svoju vezanost za zemlju, svetkovine kojima se slavi prinos i rituale koji imaju animistička verovanja. Postoje ritualne seoske igre i igre čiji je sadržaj zabava. Ove igre nemaju unapred pripremljen scenario, a održavaju se određenim danima koji su važni u životu zajednice, posebno na seoskim svadbama, za verske praznike ili tokom zime kada nema poljskih radova. Ove igre su u potpunosti amaterske i dešava se da se i publika povremeno uključi u radnju koja se izvodi.

Seoske pozorišne igre se dele na: komične, tužne, igre bez teksta i lutkarske.

Literatura
Turski folklor, Dr Ksenija Ajkut, (2017). Kolor Pres, Lapovo