Велика стваралачка снага духа, очигледно урођена, изванредна даровитост која је ишла руку под руку са чудесним памћењем, као и брзом способношћу учења и поимања новог и битног у идејама и појавама, није била рано откривена код Николе Тесле, између осталог и зато што је у његовој породици обдареност била обична појава. Отац Милутин свештеник и народни просветитељ, био је изванредан говорник, песник, писац и „истински животни филозоф“. Његове властите методе биле су необичне: тражио је од Николе да се вежба у погађању туђих мисли, да открива разне грешке код себе и код других, једном речи, да оштро опажа све што се у природи и међу људима дешава. Мајку Ђуку, из угледне свештеничке породице Мандић, Никола Тесла у својој аутобиографији Моји проналасци[1], веома хвали, као способну и храбру жену, потеклу из породице изумитеља. О рођеном брату Данету, који је у четрнаестој, или, по другој верзији, у шеснаестој години погинуо од коња (или због последица пада са таванских степеница), сви су у породици мислили да је био чудесно обдарен дечко, готово у свему способнији од Николе.
Већ у раном младалачком добу Никола Тесла је, уз помоћ оца, поставио себи као задатак – самосавлађивање, представљен готово као животни циљ. Шта је то требало тако рано савлађивати, од чега се Тесла осећао угрожен, па је предузео да себе савлађује строгим телесним и психичким вежбама, релативно ретким, и онда и данас, међу младим људима у адолесценцији? Психоаналитички оријентисана психологија има само један, одлучан одговор, произашао из њене теорије и праксе: то су нагони у младог човека, сексуални и агресивни нагон; нагони су ти који збуњују, плаше и гоне адолесцента да их живи, али и савлађује, покорава, потискује, да не би овладали животом младог човека. Без обзира којом одбрамбеном снагом располаже млад човек у оорби против нагона, свако претерано потискивање уродиће неким симптомима као наговештајима могућег развоја неке психичке болести. О појави оваквих психопатолошких, или, ако нам се не допада овај психијатријски израз, можемо рећи и само чудних, необичних, али увек реметилачких знакова, Тесла пише: „Кад бих видео бисер, замало бих добио напад, али би ме зато опчинио сјај кристала... Не бих дотакнуо косу других људи ни за што на свету, осим можда под претњом револвера. Спопала би ме грозница само кад бих погледао брескву, а ако би се у кући нашао иједан комадић камфора, осећао сам се неописиво нелагодно... Бројао сам кораке на својим шетњама, израчунавао волумни садржај тањира супе, шољице кафе и комада хране – иначе не бих уживао у јелу. Све моје понављане радње или операције морале су бити дељиве с три, а ако бих погрешио, почео бих од почетка, чак и ако би ми за то требало неколико сати.“
Као што је познато, Тесла није био ни у каквој психотерапији, нити му је идеја да оде неком психотерапеуту уопште падала на памет, иако се не може рећи да није био свестан својих опсесија и да га оне нису повремено жестоко мучиле. Психотерапеутским стручњацима је добро знано да сва психоаналитичка разјашњења јаких, вишегодишњих или и доживотних симптома, као што су страх, принуде, жалост, гневљивост, почивају на некој познатој или само претпостављеној трауми, или на више таквих траума, из раног детињства неуротичног или психотичног човека. Оваквих ближих и сигурнијих података из Теслиног раног детињства ми немамо. Да погледамо, ипак, бар неке могуће наговештаје будуће Теслине неурозе, на основу његових исказа из детињства.
Шта би још требало рећи о гротескним симптомима принуде који су пратили Теслу читав његов дуги живот? Нема принудне неурозе без снажног потискивања нагона, сексуалног и агресивног, некад јаче једног, некад другог нагона. Код Николе Тесле нужно је претпоставити, на основу бројних аутобиографских података, присуство изузетно снажних нагона, или, можда је боље да се изразимо Јунговим језиком, снажног либида, дакле, укупне енергетске виталности, обично урођене природе, којом располаже неки човек. Значајан појам сублимације у психоанализи, али и у другим областима културног живота, иако, према Ани Фројд, механизам одбране, не спада у патологију, а значи премештање енергије са објеката примарног сексуалног и агресивног избора, на објекте који имају само изведену везу са нагонима. Сублимисана делатност, пре свега захваљујући десексуализованим емоцијама, према психологу Драгану Крстићу[2], постаје слободна од диктата нагонских тежњи.
За мене нема никакве сумње да је Никола Тесла, сличан у овоме и неким другим генијалним људима који су водили аскетски живот, највећи део своје силне урођене енергије, која се напаја из извора виталних нагона (сексуалног и агресивног), успешно сублимисао и превео у област својих проналазака и готово непрекидног бављења идејама. „Слом живаца“ у четрдесетим годинама живота, о коме пише Тесла у аутобиографији, слом који би доводио до такве преосетљивости нервног и чулног система да би му свака, и најмања бука наносила страховит бол, наступао би не само због претераног даноноћног рада на проналасцима, или само због злоупотребе дувана и кафе, већ и због, делимично неуспеле, сублимације нагона.
Нема наговештаја да се Тесла у току свога живота одавао било којој перверзној или инверзној сексуалној делатности. Споменимо још једном страсно коцкање у једном периоду Теслиног живота – Тесла пише да би због коцкања одустао од сваке „рајске радости“ – све док није ову страст „ишчупао из срца, тако да није остало ни трачка жеље“. Када је савладао коцкарску страст, Тесла је почео страсно да пуши. Подсећамо да је пушачка страст Сигмунда Фројда наступила нарочито од времена када је, почетком пете деценије његовог живота, прекинуо полне односе са женом, да би се после шесторо рођене деце избегла нова, нежељена трудноћа.
И како, на крају, објаснити неуобичајено јаку Теслину наклоност према голубовима и чудновату љубав према једној голубици, праћену необичним светлосним доживљајем њеног умирања, доживљајем који не знамо где да сврстамо: у чисту фантазију или халуцинацију, у парапсихолошки доживљај, или да га примимо као стварност.
Још у дечаштву, пише Тесла, „патио сам од чудне бољке; привиђале су ми се слике, често праћене јаким блесковима и утицале ми на мисли и дела. То су биле слике предмета и догађаја које сам ја заиста био видео, а не оних које сам замишљао. Кад бих чуо неку реч, појавила би се жива слика предмета који је та реч описивала у мојој визији“. Питамо се није ли ова појава код Тесле карактеристика ејдетичара, међу којима има доста деце и уметника. У сваком случају, феномен светлости, као енергетски феномен, рано је почео да занима Николу Теслу, и то преко личног доживљаја. И у каснијем животу, кад год је Тесла нешто иоле интензивније доживљавао (нарочито у природи, или у самоћи своје собе, када је замишљао своје будуће научне експерименте), светлосне појаве редовно су пратиле овакве доживљаје, праћене некад јаким главобољама уз осећање „да ми мозак гори“. Временом, Тесла је постао свестан да му је не само пријем космичке енергије лако омогућен, већ и да он сам постаје извор енергије. Овакво уверење, осведочено искуством и, наравно, научним радом на откривању и примени разних облика енергије у природи, јачали су у Тесли осећање моћи. Понашајући се привидно скромно пред људима, одричући се целог живота сваког задовољства осим проналазачког, опходећи се ирационално према новцу, који је немилице трошио на увек нове лабораторијске експерименте, остајући тако често без динара, Никола Тесла је, у ствари, постајао све независнији од људи, а то је постизао непрекидном и увек будном контролом и над собом и над другим људима. Тесла је, најзад, убедио себе да је живот који се састоји у бескрајном уздржавању и одрицању, најбољи од свих начина живљења, па га је чак препоручивао другим људима, истичући себе као пример. Да је у оваквом Теслином начину живљења, који је постао његов поглед на свет, и поред блиставих открића у науци која су му донела једногласна признања целог света, ипак било нечега неприродног и насилног, да не кажем и схизоидног, говори Теслина заокупљеност аутоматима и роботима, доживљавајући и себе повремено као аутомат или као батерију напуњену силном енергијом која почиње да светли. „Човек је самопокретљив аутомат под дејством спољних утицаја“, пише Тесла; „Мада наизглед својевољне и унапред одлучене, његове акције нису управљене само изнутра, већ и споља. Он личи на сплав који бацају вали узбурканог мора.“
Теслин геније, као и већина других генијалних људи, нарочито болно, и чак трагично, доживљава човекову немоћ пред природом и космосом. Њему не треба интервенција Бога и било какве духовне силе која смислом и Промислом управља овим светом. Тесла би да човека начини богом и тако господарем природе; тек ће онда бити искоришћене природне силе на добробит људи, ратови ће престати и човек ће уживати све благодати своје мукотрпне победе. Сличне утопије слушали смо још од времена Кампанеле и Томаса Мора, од Декарта, у огољенијем, материјалистичком виду од француских енциклопедиста и у пракси од опасних марксистичких занесењака.
Може да изгледа изненађујуће, али ми се чини да је српски Личанин Никола Тесла стигао; као ниједан Србин пре или после њега, до пред саме двери будистичке философије. Гордо осећање моћи које је Теслу повремено запљускивало, јер је уистину поседовао чудесну енергију која га је хранила доживљајем моћи, изгледа да је пред крај живота ишчезло; остало је само – не знам тачно да ли – стоички спокојан, философски резигниран или будистички блажен доживљај поништавања себе пред величанственим космичким Ништа.
Напомене
[1] Н. Тесла, Моји проналасци, Школска књига, Загреб, 1990.
[2] Д. Крстић, Психолошки речник, Вук Караџић, Београд, 1988.
( Владета Јеротић - Дарови наших рођака )