Počinjem da pišem blog. Mislim, znam, upoznata sam šta to znači, kako bi to trebalo da funkcioniše, ali nekako sve što je moderno i ovovremensko uvek mi je bilo strano. Valjda je to tako kad te vaspitava trula buržoazija.
Kad već počinjem, daj da pišem valjano. Sve knjige o stilu koje sam pročitala mi se motaju po glavi: Aristotelovo ,, Peri poitiki'', pa još Kurcijus, Velek i Vorin, Dragiša Živković... Ne vredi. Džabe sam učila škole.Ovo je vraški težak posao!
Kako da počnem? Kako da završim? Hej, ja još ni počela nisam, a već bih da završim...
Uvek mi padne na pamet Jare iz ‚‚ Kamiondžija" i onaj čuvena epizoda kada on treba da napiše sastav na temu ‚‚Najsrećniji dan u životu" i dobija inspiraciju pet minuta pred kraj. I taman što se čovek pošteno "zauktao", ode vreme!
I opšte, zašto ja moram da pišem blog? Zbog popularnosti? Ne. Zbog mame i tate? Neeee. Zbog para? Paaa, moglo bi, ali nisam sigurna da bih bila toliko simpatična širokoj čitalačkoj masi. Možda me pročitaju, možda im se i svidim, ali takva satisfakcija mi neće biti dodeljena. Zbog čega, onda? Valjda zato da se i ovaj moj, mali,slabašan glas naroda čuje i pročuje u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu.
Pitam se sad, šta je to bloger? Da li je voce populi? Ili glas običnog čoveka, njegovih strahova, želja i htenja? Odakle crpeti inspiraciju? Sad tek shvatam kako je teško bilo pisati za pare i kako su pisci jeli gorak hleb.
I kako da te nazovem, moj prvi blogu? Do sad sam evo pet puta menjala ime i verovatno ni ovaj naziv neće valjati. Ali, hajde da probam. Treba biti hrabar. Ma, kud puklo da puklo, pišem!
Kad već počinjem, daj da pišem valjano. Sve knjige o stilu koje sam pročitala mi se motaju po glavi: Aristotelovo ,, Peri poitiki'', pa još Kurcijus, Velek i Vorin, Dragiša Živković... Ne vredi. Džabe sam učila škole.Ovo je vraški težak posao!
Kako da počnem? Kako da završim? Hej, ja još ni počela nisam, a već bih da završim...
Uvek mi padne na pamet Jare iz ‚‚ Kamiondžija" i onaj čuvena epizoda kada on treba da napiše sastav na temu ‚‚Najsrećniji dan u životu" i dobija inspiraciju pet minuta pred kraj. I taman što se čovek pošteno "zauktao", ode vreme!
I opšte, zašto ja moram da pišem blog? Zbog popularnosti? Ne. Zbog mame i tate? Neeee. Zbog para? Paaa, moglo bi, ali nisam sigurna da bih bila toliko simpatična širokoj čitalačkoj masi. Možda me pročitaju, možda im se i svidim, ali takva satisfakcija mi neće biti dodeljena. Zbog čega, onda? Valjda zato da se i ovaj moj, mali,slabašan glas naroda čuje i pročuje u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu.
Pitam se sad, šta je to bloger? Da li je voce populi? Ili glas običnog čoveka, njegovih strahova, želja i htenja? Odakle crpeti inspiraciju? Sad tek shvatam kako je teško bilo pisati za pare i kako su pisci jeli gorak hleb.
I kako da te nazovem, moj prvi blogu? Do sad sam evo pet puta menjala ime i verovatno ni ovaj naziv neće valjati. Ali, hajde da probam. Treba biti hrabar. Ma, kud puklo da puklo, pišem!