Pričao mi Vjetar...

Obećanje


Obećala sam ti pjesmu.

Bez tuge, bola, suza.

Pjesmu od osmjeha,

osmjeha boje tvojih očiju,

pjesmu, od svih pjesama drugačiju.



Oprosti, takva pjesma se sonet zove,

a ja, ja ne umijem pisati sonete,

ja sam pisac tužnih poema

ona što elegiju u duši nosi

i poneku pastoralu rasutu u kosi.



Moje Muze s vjetrovima druguju,

moji Pegazi na izvoru duše vodu piju,

a tu, tu caruje jesen, novembarseke magle puste

I sa njima tvoje oči ugasle od tmine,

oči u kojima se čita tuđe neko ime.



Oprosti umrljana slova jesenjom kišom,

nečitke riječi olujom rasute,

umjesto pjesme od osmjeha

umjesto sunčanih soneta, ja sklapam zadnji stih

u koji bih zauvjek utkala boju očiju tih.



Još nije vrijeme, još su nezrele sjetve,

strpljivo ću čekati vrijeme žetve,

zalivaću klicu kišama plavim

grijati je toplinama beskrajnim

dok ne dozri do zamaha kose.



U otkos jedan sve će stati

jednog ljeta sve će nestati

naučiću tad sonete pisati

naučiću ponovo disati

I ode nekim očima toplim sricati.



Do tada, ne zalazi u moje poljane

klicama zaborava zasijane,

uzmi ove razbacane rime

i sačuvaj kao amanet, zakletvu nijemu

da te se neću sjećati sledeće zime.



Obećala sam ti pjesmu od osmjeha.

ja držim obećanja, i, evo ti pjesma ova,

oprosti samo što u njoj nema

ni traga tebe, ni djelića mene,

ni naznake od dva oka bez boje, bez osmjeha.

( nn, 2012. )

17203170_1233987666717972_2475982704739607379_n.jpg
 
Katarza jedne Ljubavi

Kada se oluje smire
i stišaju vetri,
umire kad se brze vode,
i sve utone u tišinu,
tvoj lik izroni iz vira
pročišćen od plahovitih senki
i oslobođen od vela iluzija.

Gleda me iz daljine,
pogleda čista i jasna,
bezglasna Ljubav, naga,
bez teških haljina varljivih sećanja,
bez tamnih ogrtača zabluda,
oslobođena od praznih reči,
od okova ljutnje, besa, nesporazuma...

Potpuno naga Ljubav,
bosonoga, poput siročeta
iz peme nepoznatog Pesnika,
stoji tu predamnom, ni bliza, ni daleka,
obavijena čistom istinom,
mirisna kao kap rose
na belom cvetu jasmina.

I ništa i ničeg nema,
ništa sem neme i mirisne tišine
u kojoj treperi jedan lik i jedno ime,
jedna naga, bosonoga, sirota Ljubav,
oslobođena, bezvremena, nedodirljiva,
Ljubav koja se ne može poreći,
Ljubav koje se ne može odreći.

Kada se oluje smire
i stišaju vetri,
kada kiše umiju zemlju
i sve čistotom zamiriše,
u tišinu kad se prelije svaka reč,
sve postane svetlo i jasno,
nevino, čisto, bezglasno...

nn

mirisni-jasmin-mirisni-jasmin_5e9f46860ce4c.jpg
 

Када те напусти нада
Ти своју веру учврсти
Немој да паднеш тада
Само се три пута прекрсти.
Упали кандило
Ако се угасило
Нека ти душа
Светлошћу блиста
Помоли се за здравље спасење
Помени име Исуса Христа
Стани испред иконе
Сачувај душу чисту
И не моли се никоме
Осим Исусу Христу
И упали
Свакога дана
Зрно тамјана.
Никад се не питај
Ко си
Већ своју веру учврсти
С поносом крст свој носи
Само се три пута прекрсти.
Упали кандило ако се угасило
Нека ти душа
Светлошћу блиста
Помоли се за здравље спасење
Помени име Исуса Христа
Стани испред иконе
Сачувај душу чисту
И не моли се никоме
Осим Исусу Христу
И упали
Свакога дана
Зрно тамјана
 
Cvete beli

Cvete moj beli,
od kada to ničeš tek tako
na mestima gde te niko
očekivao nije ni u najluđem snu,
šta li su Anđeli želeli reći
mirisom tvojim što neodoljivo mami
dok krade uzdah u junskoj noći

Cvete moj beli,
i da hoću da zaboravim
neki te vetar uvek donese
tamo nikneš, onde zamirišeš,
tu nestaneš, pa se pojaviš,
neko te slika bojama proleća
dok ime tvoje na jesen podseća

Cvete moj beli,
Anđeli dragi da li su se razigrali
pa ne daju zaborava senka
na miris tvoj da padne
te ničeš i cvetaš po navici
u nemestu i nevremenu,
u svakom mom, begstva pokušaju

Nemojte Anđeli s cvećem da se igrate
posumnjaću i u Ljubav vašu,
zar ne vidite, Nebo je kišama prelilo čašu,
reke će da poplave i svet će da stane
u samo jednu kap, cvete moj beli
sve što ćutim će da isteče
pre nego korak stigne da uteče

nn, 2021.

Beli-lokvanj.jpg
 
"Napraviti korak...

Da li je sve što je u teoriji, moguće i u praksi?
Da li je sve što znamo kako treba, ili kako bi trebalo, kako bi moglo, ili kako može, praktično izvodljivo?
Ponovo osluškujem sopstvene misli i ne čujem ništa.
Samo tišina.
Možda sam se umorila od razmišljanja.
Možda sam samo previše glupa da smislim nešto pametno.
Možda...bezbroj možda.
Lepo je čuti lepu reč.Izmami osmeh, ne toliko zbog svoje važnosti, više je to do sagovornika.
Lepo je kada nas neko gleda lepim očima i tada znamo da je pred nama lepa duša.
Ali... uvek to ali...Bezbroj ali.
Po ko zna koji put sebi postavljam ista pitanja i pitam se čemu.
I koliko će puta od mene nečije reči iskati ponovnu samoanalizu, ponovo tražiti nenađeno?
Napraviti korak - zvoni mi u glavi.
Koliko koraka je napravljeno?
Koliko koraka je odvelo gde treba?
Koliko koraka je vredilo?
Koliko koraka...Kuda?Gde?Kome?Čemu?Zašto?
Možda ti znaš Vetre?
Smeješ se.Znam, tebi je smešno.I meni je ponekad.
Šta je to u nama ljudima,Vetre, šta je to što ne čujemo, ne vidimo, ne osećamo...Ni Vatar, ni Sunce, ni Kišu, o drugim ljudima da i ne pričamo.
Šta je to u nama što nam izmiče, a navodno je tu, tu u nama?
Ostariš mlad, pa nekako i ne osetiš kada si star.
Nekako ne razumeš kada govor; Još možeš sve.
Šta je to sve ako u njemu nema onoga što život čini smislenim?
Šta je to sve, a da sve ne možemo dati?
Šta očekivati, za čim tragati, ka gde napraviti korak, taj mali korak o kome mi govore?
Ja kažem - prekasno.
Drugi kažu - nije.
Ne pitam se ko je u pravu.Pitam se šta mi to izmiče i šta to ne vidim, a oni vide.
Pitam se...a svesna sam da pitanje rađa pitanje.
I sem glavobolje ništa ne ostane.
Ni pitanje, ni odgovor, ni misao, a od promisli ni traga.
I gde je onda taj jedan, mali korak, dođavola s njim...! "

( lavirint misli - nn )

zena.jpeg
 

Sivo jutro opet sam sam
Duša moja načeta
Tamo gdje si zagrizla

Sivo jutro dobro znam
Kad nekog izgubiš
Onda nema povratka

REF.
Pjesma za tebe jedina
Oprosti što je ljubavna
Oprosti što je ljubavna

Jer ja bi sve da dam
Čak i onda kada ne trebam
U riječi sve da ubjedim te
Oprosti što još uvijek volim te

Sivo jutro opet sam sam
Ne nalazim svoj mir
Kao vuk što traži spas

Sivo jutro dobro znam
I kad prođe ovaj ludi pir
Neće biti ni nas

REF.
Pjesma za tebe jedina
Oprosti što je ljubavna
Oprosti što je ljubavna (x2)

Jer ja bi sve da dam
Čak i onda kada ne trebam
U riječi sve da ubjedim te
Oprosti što još uvijek volim te
 

Vjetar mi te donese
i kad nisi ni u planu
sve ljubavi su premale
kad pored nase stanu

I ko sa nama
moze da se poredi
kad jaci smo od svih
u porazu i pobjedi


Ref.
Oprastam ti noc nad Beogradom
ako ti je s njim k'o meni sa njom
oprastam ti Savu, Miljacku
i sto nocas nisi pored mene tu
a mozes li ti meni to sto volim te oprostiti
mozes li

Ne mogu da cutim
kad secanje mi dodje
jos uvek sebe krivim
kad dan bez tebe prodje

Ref.
Oprastam ti noc nad Sarajevom
isto mi je s njim k'o tebi sa njom
oprastam ti Savu, Miljacku
i sto nocas nisi pored mene tu
a mozes li ti meni to sto volim te oprostiti
 
Iluzija ili nešto drugo

Menjamo se.
Menja nas vreme, menjaju nas situacije, ljudi, menjamo se sami.
Puno je tih premena.Previše.
Ko smo mi onda, u stvari?
Ono dete koje je radoznalo istraživalo svet?
Onaj tinejdžer koji se bunio bez razloga i stajao naspram svih?
Onaj prvi poljubac, nespretan, usput ukraden?
Ona prva ljubav za koju smo rekli - zauvek?
Prva smrt koja nas je ozbiljno zamislila?
Da li smo onaj prvi, pomalo uplašen, radni dan?
Radost ili tuga koji se smenjuju kao noć i dan?
Proleće, leto, jesen, zima?Šta smo?Ko smo posle svega?

Menjamo se.
Nekad malo, nekad više, ponekad iz korena.
Da li smo to malo ili smo ono malo više?
Da li smo ono što je nanovo izraslo iz korena?
Šta smo i ko smo, ako taj koren više ne postoji, a mi se menjamo?
Da li smo iluzija?
Zemlja?
Prah?
Pepeo?
Ko smo mi u stvari?
Ono jučer, ili ovo danas, ili smo možda tek, ono sutra,
sutra koje možda i ne bude?
Da nije slučajno u tom nebivanju ono što jesmo?

Menjamo se.
Drugačije izgledamo, hodamo, razmišljamo.
Drugačije sanjamo.
Drugačije volimo.
Drugačije čuvamo i drugačije gubimo.
U tom drugačijem, koliko od nas ostane?
Koliko smo isti u tom drugačijem?
I ko je onaj pravi, onaj pre ili ovaj drugačiji?
Ko je istinitiji, postojaniji, uverljiviji?
Promenili smo se, ili samo živimo iluziju o promeni?

Menjamo se.
Desi se da u tom menjanju umremo.
Umremo jednom, dvaput, koliko puta se može umreti uopšte?
Samo jednom?
Ako je samo jednom, zašto ponekad ne poznajemo lice
koje nas posmatra iz ogledala?
Zašto nas ne prepoznaju oni koji su nas poznavali pre umiranja?
I gde je onaj koren iz kojeg se ponovo rodimo?
Ko smo mi u stvari?Koji deo nas se nikad ne menja?
Postoji li uopšte taj deo, ili je samo opsene delo?

Menjamo se.
I dok tako promenjeni o sebi najbolje mislimo,
negde, kod nekog korena, zaboravismo mrtvog sebe,
zaboravismo šta nas to menja i zašto,
zaboravismo seme iz kojeg smo iznikli,
kiše kojima smo zalivani,
sunce pod kojim smo rasli,
zaboravismo, čini se, najvažniji deo sebe.
A, da li uopšte znamo,
šta je to najvažnije, na tom putu promene?

I ko smo mi u stvari,
nakon svih koraka i puteva,
svih života i svih smrti,
ko smo, dok tako promenjeni tragamo za samim sobom,
za sopstvenim korenima iz kojih je nicalo novo ja,
za sopstvenim smrtima čijem opelu smo prisustvovali,
zapalili sveću, tamjan, bacili šaku vlažne zemlje,
ostavili cvet ili dva
i pošli za senkom sopstvenog ja.
Ko smo, koje ja hoda sa nama istim korakom, uporedo.
Da li smo taj korak, ili smo u koracima naše senke,
da li uopšte postojimo ili su nas izbrisale promene.

nn


emocije-1.jpg
 
Sve ili ništa

Ljubav, ili zabluda,
zbir uspomena ili prašina sećanja,
deo koji je pola mene ili samo navika,
navika od koje ne umem da se odviknem.

Srce se ućutalo,
zatvoreno i okovano ne sme da progovori,
a ja ne smem da ga pustim na slobodu.

Sve ili ništa, malo, nimalo, ili ipak, previše,
previše različitih sličnosti, sličnih razlika,
previše nedostajanja, još više poricanja
tih istih nedostajanja punih praznine.

Kraj koji se ne završava,
ili samo neprihvatanje poraza,
negde duboko skrivena sujeta,
besraman ego kao kruna neuspeha.

Ljubav, ili san o ljubavi,
kula od karata koju je vetar
davno porušio, ili brod koji je samo
u magli, u pogrešnu luku završio.

Srce ćuti i krije sve odgovore,
neka ga, neka ćuti,
za sve je tako najbolje.

nn

samoca_1024.jpg
 
*pustinjakinja:
Sve ili ništa

Ljubav, ili zabluda,
zbir uspomena ili prašina sećanja,
deo koji je pola mene ili samo navika,
navika od koje ne umem da se odviknem.

Srce se ućutalo,
zatvoreno i okovano ne sme da progovori,
a ja ne smem da ga pustim na slobodu.

Sve ili ništa, malo, nimalo, ili ipak, previše,
previše različitih sličnosti, sličnih razlika,
previše nedostajanja, još više poricanja
tih istih nedostajanja punih praznine.

Kraj koji se ne završava,
ili samo neprihvatanje poraza,
negde duboko skrivena sujeta,
besraman ego kao kruna neuspeha.

Ljubav, ili san o ljubavi,
kula od karata koju je vetar
davno porušio, ili brod koji je samo
u magli, u pogrešnu luku završio.

Srce ćuti i krije sve odgovore,
neka ga, neka ćuti,
za sve je tako najbolje.

nn

samoca_1024.jpg
Kliknite za proširenje...
:heart:
 
Baš ne volim kad naletim na neku svoju staru škrabotinu :fdlan:,
al' nije to ni tako loše...Nešto se, ipak, promenilo.U korenu...

*****

Sve. I svugde. I u svemu.
U mirisima, obrisima, senkama.
U tragovima kojih nema.
U snovima i onom nedefinisanom stanju
izemđu sna i jave.
U svakom danu.
U svakoj pesmi.
U svakom detetu, ženi, muškarcu.
U svemu Te ima.
I ne nestaješ.
I ne blediš.
Samo što ja više ne znam
da li s Ti ili je Novembar sivi,
da li si Ti ili je samo Januarsko Sunce,
da i si Ti lii tek Semptebarsko snoviđenje.
Svuda si, a nigde te nema.
Svuda su ti tragovi,
a tragova nema.
Sve podseća i sve boli,
samo, samo ja više ne umem da podelim
da li boli život ili boli smrt,
samo ja više ne umem da shvatim
da nikad, baš nikad
nisi čuo moj krik.
Ne umem da podelim isinu od zablude
ni igru od ozbiljnosti.
Ne umem da prihvatim da loš si
i zato sanjam, sanjam kako
zabrinut stojiš nad mojom posteljom
i govoriš da ti oprostim.
Sanjam, sanjam i budim se
sa tragom suza na licu,
sa ukusom gorčine u sebi,
sa dušom prepunom bolnog pitanja - zašto.
Zašto te još ima u meni
zašto te ima svuda u svemu
kad me ni jedan živi stvor
nije toliko ranio, nije toliko povredio.
Bez metka, bez smrti,
dušu sahranio.
Sve, baš sve na tebe podseća.
Plašim se usniti, plašim se živeti,
pitam se hoću li i mrtva od tebe strepeti.

(nn, 2019.)


(napisano bez naslova, pa neka tako i ostane, lenja sam sad da o tome mislim :mrgreen:)

x11531217627008556763.jpg
 
*pustinjakinja:
Baš ne volim kad naletim na neku svoju staru škrabotinu :fdlan:,
al' nije to ni tako loše...Nešto se, ipak, promenilo.U korenu...

*****

Sve. I svugde. I u svemu.
U mirisima, obrisima, senkama.
U tragovima kojih nema.
U snovima i onom nedefinisanom stanju
izemđu sna i jave.
U svakom danu.
U svakoj pesmi.
U svakom detetu, ženi, muškarcu.
U svemu Te ima.
I ne nestaješ.
I ne blediš.
Samo što ja više ne znam
da li s Ti ili je Novembar sivi,
da li si Ti ili je samo Januarsko Sunce,
da i si Ti lii tek Semptebarsko snoviđenje.
Svuda si, a nigde te nema.
Svuda su ti tragovi,
a tragova nema.
Sve podseća i sve boli,
samo, samo ja više ne umem da podelim
da li boli život ili boli smrt,
samo ja više ne umem da shvatim
da nikad, baš nikad
nisi čuo moj krik.
Ne umem da podelim isinu od zablude
ni igru od ozbiljnosti.
Ne umem da prihvatim da loš si
i zato sanjam, sanjam kako
zabrinut stojiš nad mojom posteljom
i govoriš da ti oprostim.
Sanjam, sanjam i budim se
sa tragom suza na licu,
sa ukusom gorčine u sebi,
sa dušom prepunom bolnog pitanja - zašto.
Zašto te još ima u meni
zašto te ima svuda u svemu
kad me ni jedan živi stvor
nije toliko ranio, nije toliko povredio.
Bez metka, bez smrti,
dušu sahranio.
Sve, baš sve na tebe podseća.
Plašim se usniti, plašim se živeti,
pitam se hoću li i mrtva od tebe strepeti.

(nn, 2019.)


(napisano bez naslova, pa neka tako i ostane, lenja sam sad da o tome mislim :mrgreen:)

x11531217627008556763.jpg
Kliknite za proširenje...
:heart:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

jaa886
Šta mislite o ovoj situaciji?
2
Odgovora
34
Pregleda
441
Nina
Nina

Back
Top