Pričamo, dakle postojimo- Arhiva II

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
...SVE MISLIO , NA JEDNO SMISLIO ..."

- tako, poslije duzeg vremena dodjem i sjednam na jedan panj pokisao i ucutao se i ja i on... listam po Komp-u i kao i Pestalozi ,- prodjem .
Zuc kod ljudi usisava sve otrovi koje organizam luci ali kako ne reagovati na zuci koje luce 'ljudi' , prema vani ,- nikad Faraonn , nece nauciti ...
Zasto ovo pisem, zato da se smirim ako tog vajnog smiraja i postoji ...
tu sam i pozdravljam vas a sebe pokusavam uvesti u odaje mira onako , kako sam druge trenirao,- no, sebi , ne-umijem pomoci !
KARMA ...
 
Prostitutke u Bgd-u jeftine, honorari visoki. Stanovi za pesnike se naveliko grade, iako radnici gunđaju. Nije mi jasno kako su pesnici u tom blagostanju uspevali išta da napišu? Ne mislim išta intersantno, ti što su živeli u blagostanju verovatno i nisu ništa interesantno napisali, nego uopšte, kako su mogli da napišu bilo šta? Ja ne bih mogao. Znam da ne bih, iako nisam imao priliku da pokušam. Poslednjih deset godina stvari su se veoma iskomplikovale i ja nisam otišao iz svog grada, ne zato što sam terao inat svojim sugrađanima, kako su oni mislili, ni zato što mi ljuti duvanski dim nije smetao, već nisam otišao zato što nisam imao kud.

Ali, reci ti to stanovnicima mog grada. Čim je pukao glas da sam pesnik, oni su odmah preduzeli niz mera da me proteraju. "Imamo mi naše ustanove kulture, naše stare zgrade iz doba Obrenovića", govorili su mi, "nama pesnici, opera i balet nisu potrebni. Tornjaj se ti u Beograd, tamo ti je mesto, a nas pusti na miru, pa ćemo nekoj ulici, kad crkneš od alkohola ili se obesiš, dati tvoje ime."... Građani provincija vrlo rado svojim ulicama, trgovima i ustanovama kulture daju imena pesnika koje su kao žive šikanirali, i tako vrše neku vrstu kompenzacije. Ne mogu da zaboravim kako se gradonačelnik, kada se privodila kraju rekonstrukcija zgrade čitaonice, svakodnevno raspitivao za moje zdravlje, da bi, ako crknem na vreme, čitaonici dao moje ime, pošto ni za jednog drugog pesnika nije čuo, pošto mu nijedan drugi nije napadao sekretaricu.

E, da sam tada crkao, on bi pri svečanom otvaranju čitaonice (koja, uzgred rečeno, ima mesta za deset, i slovima deset čitalaca) znao čije ime ona nosi, a ja ne bih svakoga dana gledao kako moji sugrađani oko moje kuće pale stare krpe, ne bi li me ljutim dimom oterali u Beograd. "Moramo što pre da te oteramo kod Borčice, zato što te ona voli", pravdao mi se stariji sugrađanin koji je učestvovao u paljenju krpa (i koji neodoljivo podseća na Marlončinu, doduše samo likom) i koga sam sustigao i oborio na ulicu. "Bolje da te na vreme proteramo, nego da trpimo da omalovažavaš našu malu, kompaktnu sredinu."

Interesantno je to: šta god da napišem o svom gradu, i u kojem god kontekstu da ga pomenem, sugrađani me optuže da omalovažavam grad. A oni su na to vrlo osetljivi. Uopšteno gledano, što je kafana manja... pardon, što je grad manji, njegovi stanovnici su više osetljivi. Naročito su osetljivi ako pesnik, preporučenom pošiljkom, dobije neku knjigu iz Beograda. Ili, nedajbože nagradu u Bgd. Sredina iz koje pesnik potiče, svaku nagradu pesnika sugrađanina doživljava kao uvredu nanetu njoj, ili kao grubu grešku institucije koja nagradu dodeljuje. "Kako je on mogao da dobije nagradu, kad ja mogu više od njega da popijem?" čudi se svaki gradski pijanac.

Inače, sredina uvek i misli da se književne nagrade dodeljuju pesnicima na osnovu količine popijenog alkohola. Što se toga tiče, često i nisu daleko od istine, ali što se tiče iznosa nagrade koji pesnik dobije, a koji oni pominju, daleko su od istine. Nažalost. Valjda zato što im ništa drugo osim velikog koristoljublja ne može biti dovoljno jak razlog da se neko, zdrav i prav, prepusti porivu pisanja, cifra koju pesnikovi sugrađani pominju, redovno je basnoslovna. Čak je i nagrada Američke filmske akademije mačiji kašalj prema toj cifri, tako da je pesnika, čuvši je, sramota da kaže stvarni iznos dobijene nagrade, pa ćuti. A kako da ne ćuti, kako da im kaže da mu je nagrada otprilike onolika, koliko direktor nekog javnog preduzeća s prijateljima i švalerkom, potroši u kafani za jedno veče.

Ko na đavola, ta njegova ćutnja potpiruje zavidne, i cifra vrtoglavo raste. Mržnja sredine ne može više da tinja, pa se pretvara u pravi požar. Krpe gore na sve strane, gust dim obavija gradsku skupštinu. Švalerka direktora javnog preduzeća naručuje desert. Meni ljutnja zamagljuje pogled, mada znam da nemam prava da se ljutim ni na koga na ovom svetu, a pogotovo ne na Novosađanku... pardon, na moj grad. Nije on kriv što sam se ja u njemu rodio, niti su njegovi stanovnici krivi što poštuju stare običaje. Pesnici su nekad davno predstavljali opasnost po vlast i po autoritete, pa su ih zato spaljivali, zatvarali, smeštali među gubave, itd, itd. Iako pesnici više ne predstavljaju opasnost ni za koga, osim naravno za sebe same, stari običaji još uvek žive i još uvek se poštuju.

Paganeu1.gif
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/c/c9/Paganeu1.gif
 
kojote:
Prostitutke u Bgd-u jeftine, honorari visoki. Stanovi za pesnike se naveliko grade, iako radnici gunđaju. Nije mi jasno kako su pesnici u tom blagostanju uspevali išta da napišu? Ne mislim išta intersantno, ti što su živeli u blagostanju verovatno i nisu ništa interesantno napisali, nego uopšte, kako su mogli da napišu bilo šta? Ja ne bih mogao. Znam da ne bih, iako nisam imao priliku da pokušam. Poslednjih deset godina stvari su se veoma iskomplikovale i ja nisam otišao iz svog grada, ne zato što sam terao inat svojim sugrađanima, kako su oni mislili, ni zato što mi ljuti duvanski dim nije smetao, već nisam otišao zato što nisam imao kud.

Ali, reci ti to stanovnicima mog grada. Čim je pukao glas da sam pesnik, oni su odmah preduzeli niz mera da me proteraju. "Imamo mi naše ustanove kulture, naše stare zgrade iz doba Obrenovića", govorili su mi, "nama pesnici, opera i balet nisu potrebni. Tornjaj se ti u Beograd, tamo ti je mesto, a nas pusti na miru, pa ćemo nekoj ulici, kad crkneš od alkohola ili se obesiš, dati tvoje ime."... Građani provincija vrlo rado svojim ulicama, trgovima i ustanovama kulture daju imena pesnika koje su kao žive šikanirali, i tako vrše neku vrstu kompenzacije. Ne mogu da zaboravim kako se gradonačelnik, kada se privodila kraju rekonstrukcija zgrade čitaonice, svakodnevno raspitivao za moje zdravlje, da bi, ako crknem na vreme, čitaonici dao moje ime, pošto ni za jednog drugog pesnika nije čuo, pošto mu nijedan drugi nije napadao sekretaricu.

E, da sam tada crkao, on bi pri svečanom otvaranju čitaonice (koja, uzgred rečeno, ima mesta za deset, i slovima deset čitalaca) znao čije ime ona nosi, a ja ne bih svakoga dana gledao kako moji sugrađani oko moje kuće pale stare krpe, ne bi li me ljutim dimom oterali u Beograd. "Moramo što pre da te oteramo kod Borčice, zato što te ona voli", pravdao mi se stariji sugrađanin koji je učestvovao u paljenju krpa (i koji neodoljivo podseća na Marlončinu, doduše samo likom) i koga sam sustigao i oborio na ulicu. "Bolje da te na vreme proteramo, nego da trpimo da omalovažavaš našu malu, kompaktnu sredinu."

Interesantno je to: šta god da napišem o svom gradu, i u kojem god kontekstu da ga pomenem, sugrađani me optuže da omalovažavam grad. A oni su na to vrlo osetljivi. Uopšteno gledano, što je kafana manja... pardon, što je grad manji, njegovi stanovnici su više osetljivi. Naročito su osetljivi ako pesnik, preporučenom pošiljkom, dobije neku knjigu iz Beograda. Ili, nedajbože nagradu u Bgd. Sredina iz koje pesnik potiče, svaku nagradu pesnika sugrađanina doživljava kao uvredu nanetu njoj, ili kao grubu grešku institucije koja nagradu dodeljuje. "Kako je on mogao da dobije nagradu, kad ja mogu više od njega da popijem?" čudi se svaki gradski pijanac.

Inače, sredina uvek i misli da se književne nagrade dodeljuju pesnicima na osnovu količine popijenog alkohola. Što se toga tiče, često i nisu daleko od istine, ali što se tiče iznosa nagrade koji pesnik dobije, a koji oni pominju, daleko su od istine. Nažalost. Valjda zato što im ništa drugo osim velikog koristoljublja ne može biti dovoljno jak razlog da se neko, zdrav i prav, prepusti porivu pisanja, cifra koju pesnikovi sugrađani pominju, redovno je basnoslovna. Čak je i nagrada Američke filmske akademije mačiji kašalj prema toj cifri, tako da je pesnika, čuvši je, sramota da kaže stvarni iznos dobijene nagrade, pa ćuti. A kako da ne ćuti, kako da im kaže da mu je nagrada otprilike onolika, koliko direktor nekog javnog preduzeća s prijateljima i švalerkom, potroši u kafani za jedno veče.

Ko na đavola, ta njegova ćutnja potpiruje zavidne, i cifra vrtoglavo raste. Mržnja sredine ne može više da tinja, pa se pretvara u pravi požar. Krpe gore na sve strane, gust dim obavija gradsku skupštinu. Švalerka direktora javnog preduzeća naručuje desert. Meni ljutnja zamagljuje pogled, mada znam da nemam prava da se ljutim ni na koga na ovom svetu, a pogotovo ne na Novosađanku... pardon, na moj grad. Nije on kriv što sam se ja u njemu rodio, niti su njegovi stanovnici krivi što poštuju stare običaje. Pesnici su nekad davno predstavljali opasnost po vlast i po autoritete, pa su ih zato spaljivali, zatvarali, smeštali među gubave, itd, itd. Iako pesnici više ne predstavljaju opasnost ni za koga, osim naravno za sebe same, stari običaji još uvek žive i još uvek se poštuju.
Kliknite za proširenje...

Nije lako biti pesnik, Kojotiću.
Ljudi od pesnika očekuju da bude mršav, pogrbljen, kratkovid, ispijenog lica i bradat. Naravno, i da bude tužan. (Radosni pesnici su samo oni koji pišu stihove za decu.:lol:) Pesnik je, po toj zamišljenoj slici, umoran od neuzvraćenih ljubavi, skrhan saznanjem o sezonskoj promenljivosti pejzaža i ogorčen zbog prolaznosti života. Kad nije na promociji zbirke pesama svog kolege u lokalnom domu kulture, on je u nekom ćumezu (s kariranim stolnjacima i plehanim pikslama ;)), u jednoj ruci drži čašicu lincure a u drugoj plajvaz kojim žvrlja stihove po masnoj salveti. U džepu više nema ni za burek, ali mu je zato glava puna žena božanskih osmeha i đavoljih puti, tužnih jesenjih krajolika i zvuka gusli.

Sedeo je, tako, jednom neki pesnik sa dvoja dva prijatelja ne-pesnika u kafani. Pojeli su, popili i tada primetili tri usamljene dame koje su bile za susednim stolom. Mic po mic, reč po reč, pogled po pogled, i spojiše stolove. Jedna od dama pokazala je naročito interesovanje za pesnika. Gugutala mu je na uvce, postavljala pitanja na koja je on, inspirisan čarolijom prolaznog trenutka, naravno, odgovarao neiskreno (ali, pesnicima se to prašta jer oni ionako žive između sna i jave).
Druga dama pitala je čime se bave. Pesnikov prijatelj, već pripit i omamljen blizinom ženinih kolena i mirisom njene kose, odgovorio je ovako : "Jedan od nas je inženjer mašinstva, drugi je pesnik a treći lekar. Ako pogodite ko je od nas ko, ubedićete me u istinitost onog što se zove ženska intuicija."
Dama se nasmešila i, bez razmišljanja, rekla : "Oh, pa znam da ste VI pesnik, čita Vam se na licu."
Pesnikov prijatelj imao je, naime, tačno ono što se traži od pesnika : setan pogled, mršava ramena, bradu i izgled večitog paćenika. Takođe, u ruci je držao olovku, koju je spremio kako bi zapisao broj telefona dotične dame.
Ličio je, dakle, na poetu, mada se uopšte nije razumeo u poeziju već u gastroenterologiju.

Nije lako biti pesnik.

Ali, nije lako biti ni spisateljica. Od nje se očekuje da nosi pompezne šešire i ešarpe, da puši na muštiklu, i veze reči o ljubavi koju nikada nijedna žena neće doživeti nikako drugačije nego u snu. Postoji i drugi tip – autorke koje divane o Večitom Ženskom (vs. Večito Muško), ljute na svet što žene tretira kao formu a ne sadržaj, a da pri tom vrlo vode računa o svojoj formi, tj. stajlingu za tv nastupe.
Ženi piscu nije lako. Ako piše erotiku, mora biti da je sve to doživela i krije se ispod imena svoje glavne junakinje ; ako je u svojoj knjizi ubila muškarca, biće da je kivna na celokupan muški svet… a ukoliko se takva nađe u društvu muškaraca ne-pisaca, svaka njena reč, svaki gest i postupak biće protumačeni kao unapred smišljen scenario za novu knjigu.

Jer, pesnici i pisci, bilo da su muškarci ili žene, lažljivi su ... čak i onda kada ne lažu. I mahom su nerazumljivi svetu koji voli da čita njihova dela, ali je nesklon da poveruje u istinitost njihovih pogleda i osmeha. Istina je zbunujuća : nikad se ne zna da li se krije u stihu ili pak u reči - izgovorenoj oči u oči, ili, što je još gore – negde između. Pesnika za to ne bi trebalo da bude briga, jer on u svakom slučaju dostiže vrhunac pri davanju. Pesnici i pisci su doživotna deca. Igraju se. Na šteti su duše koje to ne razumeju i ne umeju da uživaju u primanju i igri.


Kad bolje razmislim, nije lako biti čovek, tj. žena. Pisac, mislim.
Pored sve te gomile ispisanih reči, pisac je usamljeno biće.
 
Borac za prava zivotinja:
Nije lako biti pesnik, Kojotiću.
Ljudi od pesnika očekuju da bude mršav, pogrbljen, kratkovid, ispijenog lica i bradat. Naravno, i da bude tužan. (Radosni pesnici su samo oni koji pišu stihove za decu.:lol:) Pesnik je, po toj zamišljenoj slici, umoran od neuzvraćenih ljubavi, skrhan saznanjem o sezonskoj promenljivosti pejzaža i ogorčen zbog prolaznosti života. Kad nije na promociji zbirke pesama svog kolege u lokalnom domu kulture, on je u nekom ćumezu (s kariranim stolnjacima i plehanim pikslama ;)), u jednoj ruci drži čašicu lincure a u drugoj plajvaz kojim žvrlja stihove po masnoj salveti. U džepu više nema ni za burek, ali mu je zato glava puna žena božanskih osmeha i đavoljih puti, tužnih jesenjih krajolika i zvuka gusli.

Sedeo je, tako, jednom neki pesnik sa dvoja dva prijatelja ne-pesnika u kafani. Pojeli su, popili i tada primetili tri usamljene dame koje su bile za susednim stolom. Mic po mic, reč po reč, pogled po pogled, i spojiše stolove. Jedna od dama pokazala je naročito interesovanje za pesnika. Gugutala mu je na uvce, postavljala pitanja na koja je on, inspirisan čarolijom prolaznog trenutka, naravno, odgovarao neiskreno (ali, pesnicima se to prašta jer oni ionako žive između sna i jave).
Druga dama pitala je čime se bave. Pesnikov prijatelj, već pripit i omamljen blizinom ženinih kolena i mirisom njene kose, odgovorio je ovako : "Jedan od nas je inženjer mašinstva, drugi je pesnik a treći lekar. Ako pogodite ko je od nas ko, ubedićete me u istinitost onog što se zove ženska intuicija."
Dama se nasmešila i, bez razmišljanja, rekla : "Oh, pa znam da ste VI pesnik, čita Vam se na licu."
Pesnikov prijatelj imao je, naime, tačno ono što se traži od pesnika : setan pogled, mršava ramena, bradu i izgled večitog paćenika. Takođe, u ruci je držao olovku, koju je spremio kako bi zapisao broj telefona dotične dame.
Ličio je, dakle, na poetu, mada se uopšte nije razumeo u poeziju već u gastroenterologiju.

Nije lako biti pesnik.

Ali, nije lako biti ni spisateljica. Od nje se očekuje da nosi pompezne šešire i ešarpe, da puši na muštiklu, i veze reči o ljubavi koju nikada nijedna žena neće doživeti nikako drugačije nego u snu. Postoji i drugi tip – autorke koje divane o Večitom Ženskom (vs. Večito Muško), ljute na svet što žene tretira kao formu a ne sadržaj, a da pri tom vrlo vode računa o svojoj formi, tj. stajlingu za tv nastupe.
Ženi piscu nije lako. Ako piše erotiku, mora biti da je sve to doživela i krije se ispod imena svoje glavne junakinje ; ako je u svojoj knjizi ubila muškarca, biće da je kivna na celokupan muški svet… a ukoliko se takva nađe u društvu muškaraca ne-pisaca, svaka njena reč, svaki gest i postupak biće protumačeni kao unapred smišljen scenario za novu knjigu.

Jer, pesnici i pisci, bilo da su muškarci ili žene, lažljivi su ... čak i onda kada ne lažu. I mahom su nerazumljivi svetu koji voli da čita njihova dela, ali je nesklon da poveruje u istinitost njihovih pogleda i osmeha. Istina je zbunujuća : nikad se ne zna da li se krije u stihu ili pak u reči - izgovorenoj oči u oči, ili, što je još gore – negde između. Pesnika za to ne bi trebalo da bude briga, jer on u svakom slučaju dostiže vrhunac pri davanju. Pesnici i pisci su doživotna deca. Igraju se. Na šteti su duše koje to ne razumeju i ne umeju da uživaju u primanju i igri.


Kad bolje razmislim, nije lako biti čovek, tj. žena. Pisac, mislim.
Pored sve te gomile ispisanih reči, pisac je usamljeno biće.
Kliknite za proširenje...

...pisace tuzno bice...
-pjesnik je nesretno i ne-sretano bice ...
Pisac i Pjesnik nesamerljive individue , ako zele dostici pojedinacne velicine. sjetimo se Andrica ili Crnjanskog, C.Milosa...veliki samo kao pisci a u mislima kriticara postoje i kao pjesnici .
Samo je M.Selimovic pjesnik u Prozi ???
Izreceno , dosta sumnjivih opaski ali ima i dosta materijala za i njih same ,- da se osame ?
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top