sapiens
Zainteresovan član
- Poruka
- 156
Prakticni voluntarizam... Voluntarizam koji nam se nudi kod Šopenhauera je velikom većinom digao volju na metafizički pijedestal, kada je nužnost bila govoriti na tom prostoru o svim fenomenima na metafizičkom nivou, dok s druge strane Niče koji je isto voluntarista negirao je metafiziku i o volji razgovarao iz same sebe iz volje na prizmu ono što jeste, naravno ne bi to bilo moguće da tome nije prethodio Šopenhauer sa svojim metafizičkim raščlanjivanjem voluntarizma, kasnije se već javljaju Majnlander kao sljedbenik Šopenhauera u metafizičkom voluntarizmu i Frojd kao sljedbenik Ničea u tom vanmetafizičkom voluntarizmu... Zanimljivo je da se ove dihotimije dešavaju evolucijom njemačke sredine, svi su ovi mislioci bili etnički germani, a padom u veliki nihilizam prostor za bilo kakvu metafiziku se gubi, hvatajući ono što je od metafizike jednog naroda, kupeći filozofske mrvice, kako bi to rekao Kjerkegor, dobacivanje s voljom je često u povijesti filozofije Njemaca. Uglavnom, svaki od ovih mislioca imao je svoju praxis pozadinu, (praxis u svom arhe značenju - praktično) i svi su oni imali savjete za život, praktičan saodnos prema svijetu i sebi... Šopenhauer i Majnlander u duhu klasike sa prizme kritike, a kasnije već Niče zajedno sa Frojdom terapeutski, poetski... Nebitno je to toliko, koliko trebamo pomenuti, preduslov bilo kakvom voluntarizmu jeste metafizički čiji je vjerovatno najbolji predstavnik Šopenhauer, naravno, nije on tek tako sam došao do spoznaje, on je bio prvi kojemu se posrećilo da svojim genijem pruži nesebično istinu, poduči čovječanstvo, kao što i Niče govori za njega ,,Šopenhauer kao vaspitač" ; prethodili su tu njemu Kant i Spinoza, pogotovo Berklijeva filozofija koja se veže za učenje o čistom subjektu saznanja itd... Podjela svega na pojavu i stvar po sebi, Stvar po sebi je nakon Kanta nedostupna saznanju, jer je on potvrdio ovo što govorim kroz svoju transcedentalnu estetiku i otkrićem apriornosti formi prostora kroz prizmu autohtone čulnosti, tj. čiste, onakve kakva jeste naspram subjekta. Stvar po sebi objekat nije, ali je Šopenhauer utvrdio u svojoj doktorskoj disertaciji da u svijesti, sopstvu postoji nešto gdje podjele na 1 i 2, subjekat i objekatt nema, pa shodno tome VOLJu predstavlja kao osnov, za njega je to ono platonsko čudo, ali opet, on govori da je sve dio naše slutnje... Ona nije stvar po sebi ali je nesto tome najblize....
Već se tu čovjek susreo sa činjenicom da nema slobodu volje... Za sve mora postojati neki motiv, koju svijest konstatuje, ali ne može da je kontroliše, niti utiče na istu, već je samo potisne nekim protivmotivom (to ima i kod Frojda kasnije, u sustini citava psihoanaliza se temelji na Sopenhaueru i Niceu, iako je Frojd odgovorno tvrdio da ih nije citao...) Znaci, prema svemu recenom, ja mogu da cinim sta hocu ako hocu, ali nemam slobodu da odlucujem o tome sta hocu. Ona je osnova naseg bica
S druge strane imamo negiranje metafizicke volje, tj. ona je tu ali njenu metafizicku ravan niko ne dovodi u pitanje, vec Nice volju krade iz metafizike ne bi li rijesio probleme u okovima realizma... Tako imamo idealisticki voluntarizam i materijalisticki slobodno mogu kazati koji metafiziku negira ali se i metafizici nesvijesno priklanja, ovo je mozda tesko nekima shvatiti, ali ako se bolje promisli tako jeste...
Jednostavno, na nekoj krajnoj granici bih stavio prakticni voluntarizam, onaj koji uvazava znanja metafizickog voluntarizma kao osnove svakom buducem voluntairzmu, ali dejstvuje po osnovu materijalnog voluntarizma, i tako se ophodi u zivou... Sopenhauer i Majnlander su bili previse plodonosni pa su davali i savjete o zivotu sa nepodnosljivom lakocom voluntaristickog narativa, pa tako imamo parneze i maksime od Sopenhauera i i moc motiva kod Majnlandera... Da li je takvo pomirenje moguce, ja mislim da nije, problem je u modernoj filozofiji i kako je ona postajala sistematizovanija tako je metafizika dobila novo oblicje, a voluntarizam vec ne postoji dobrih vijek i kusur... Napisacu jos neka rasclanjenja na ovu temu, interesuje me vase misljenje o ovome, ako bude trebalo objasnjenje detaljnije o istorijatu voluntarizma, o sopenhauerovom shvatanju i ucenju volje, majlanderovom itd, nije mi problem, ali ne bih toliko isao u tancine, drzao bih diskusiju na formalnoj ravni, ne bih silovao fenomene i terminologiju
Već se tu čovjek susreo sa činjenicom da nema slobodu volje... Za sve mora postojati neki motiv, koju svijest konstatuje, ali ne može da je kontroliše, niti utiče na istu, već je samo potisne nekim protivmotivom (to ima i kod Frojda kasnije, u sustini citava psihoanaliza se temelji na Sopenhaueru i Niceu, iako je Frojd odgovorno tvrdio da ih nije citao...) Znaci, prema svemu recenom, ja mogu da cinim sta hocu ako hocu, ali nemam slobodu da odlucujem o tome sta hocu. Ona je osnova naseg bica
S druge strane imamo negiranje metafizicke volje, tj. ona je tu ali njenu metafizicku ravan niko ne dovodi u pitanje, vec Nice volju krade iz metafizike ne bi li rijesio probleme u okovima realizma... Tako imamo idealisticki voluntarizam i materijalisticki slobodno mogu kazati koji metafiziku negira ali se i metafizici nesvijesno priklanja, ovo je mozda tesko nekima shvatiti, ali ako se bolje promisli tako jeste...
Jednostavno, na nekoj krajnoj granici bih stavio prakticni voluntarizam, onaj koji uvazava znanja metafizickog voluntarizma kao osnove svakom buducem voluntairzmu, ali dejstvuje po osnovu materijalnog voluntarizma, i tako se ophodi u zivou... Sopenhauer i Majnlander su bili previse plodonosni pa su davali i savjete o zivotu sa nepodnosljivom lakocom voluntaristickog narativa, pa tako imamo parneze i maksime od Sopenhauera i i moc motiva kod Majnlandera... Da li je takvo pomirenje moguce, ja mislim da nije, problem je u modernoj filozofiji i kako je ona postajala sistematizovanija tako je metafizika dobila novo oblicje, a voluntarizam vec ne postoji dobrih vijek i kusur... Napisacu jos neka rasclanjenja na ovu temu, interesuje me vase misljenje o ovome, ako bude trebalo objasnjenje detaljnije o istorijatu voluntarizma, o sopenhauerovom shvatanju i ucenju volje, majlanderovom itd, nije mi problem, ali ne bih toliko isao u tancine, drzao bih diskusiju na formalnoj ravni, ne bih silovao fenomene i terminologiju
