Pravoslavne ikone

http://www.spc-innsbruck.at/radnaverzija/ikone/ikone_start.htm
bogorodica_odigitrija_1260_70.jpg
ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА ОДИГИТРИЈА 1260 - 70.
ИГУМАНИЈА АТОНСКА




КОНДАК 1.
Изабраној од свих родова Мајци Божијој и Царици, која је од Свога Сина у наслеђе Свету Гору Атонску примила и у вечно је наслеђе православним монасима подарила, ово захвално појање приносимо. Ти, пак, о, Богомати, Заступнице оних који се побожно подвизавају, од свих невоља спаси и избави, од жалости и искушења чувај и ка Царству Небеском руководи нас, духовна чеда Твоја, која Ти у умилењу кличемо:
Радуј се, Атона Врховна Управитељко и монаха Наставнице и Покровитељко!


ВЕЛИЧАНИЈЕ
Славимо Те, Богородице Дјево, и поштујемо Те као врховну управитељку Атона и нашу милу Наставницу и Заштитницу..





 
Poslednja izmena:
tajna_vecera.jpg
ТАЈНА ВЕЧЕРА
Дошао је дан бесквасних хлебова, када се по обичају клало пасхално јагње. Тада Исус посла апостоле Петра и Јована у град, да у кући Светог Јована Богослова припреме вечеру за Пасху. Касније, када је вечера била припремљена, дође Исус са осталим ученицима.




За време вечере настаде међу ученицима расправа о томе који је од њих важнији. Тада Исус устаје, опасује се убрусом, узима умиваоник и почиње да пере ноге својим ученицима, и тиме Исус показа своју смерност пуну љубави, која треба апостолима и свима вернима да буде пример врлине понизности и љубави према ближњем. Када им опра ноге рече: "кад сам ја, Господ и учитељ, опрао ноге вама, и ви сте дужни да перете ноге један другом."(Јован 13;14).
Потом Исус рече да ће Га један од апостола издати, као што је и псалмопевац давно прорекао "који јеђаше хлеб мој, подиже на ме пету"(Псалми Давидови 41;9). Ученици су се питали који је од њих тај, а Он им одговори: "који умочи са мном руку у зделу, тај ће ме издати"(Матеј 26;25). Тада Јуда упита да ли је он тај који ће Га издати , а Исус му одговори: "ти каза"(Матеј 26;25).
"А кад су јели, узе Исус хлеб, благослови, изломи и даде ученицима и рече: узмите једите; ово је тело моје. Тада узе чашу и захвали, даде им и рече пијте из ње сви; јер ово је моја крв савеза, која се пролива за многе ради опроштаја грехова"(Матеј 26;26,27,28) (Овим је Христос установио Свету тајну Причешћа или Евхаристију. Ова Тајна непрекидно се врши у Цркви све до данас, и Црква, заправо народ Божји живи овом тајном у којој се причешћујемо самим Телом и самом Крвљу Господа Исуса Христа. Причешће се обавља на Светој Служби или Светој Литургији у цркви када се молитвом и благословом свештеника, односно владике, хлеб и вино претварају у Тело и Крв Исусову. За Свето Причешће верници се припремају молитвом и постом.)
 
bogorodica_umeksavanje_zlih_srca.jpg
ЧУДОТВОРНА ИКОНА - ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА УМЕКШАВАЊЕ ЗЛИХ СРЦА
Тропар
Умекшај наша зла срца, Богородице, нападе оних који нас мрзе одагнај и сваку тескобу душе наше разреши. На Твоју свету икону гледамо, страдањима Твојим и милошћу Твојим према нама се ражалошћујемо и ране Твоје целивамо, а од стрела наших, које Те рањавају, страхујемо. Не дозволи нам, Мати милосрдна, да од тврдоће срца свога и тврдоће срца ближњих наших настрадамо, јер Ти ваистину јеси злих срца умекшавање.

Српска прсвославна Црква празнује икону Мајке Божије Умекшавање злих срца у Недељу свих Светих и 26/13. августа.

Смирује непријатеље и све оне који нам зло желе у опхођењу према нама.
 
cveti.jpg


Икона Цвети-Улазак Христа у Јерусалим, престона икона Св. Ђорђа манастира Ловница из 1578./79. године рађена је темпером на дасци величине 106,3х82,1х3,8 цм ;“грешни раб Лонгин“. Икона је 1971. године излагана у Паризу и Сарајеву у оквиру велике изложбе „Умјетност на тлу Југославије од праисторије до данас“.
 
bogorodicaumeksavanjezlgj2.jpg



Молитва
О, Многострадална Мајко Божија, Узвишенија од свих кћери земаљских по чистоти Својој и по мноштву страдања која си на земљи поднела, прими многоболне уздахе наше и сачувај нас под кровом милости Твоје. Јер другог уточишта и топлог заступништва сем Тебе немамо, Ти имаш смелости пред Оним од Тебе рођеним, помози нам и спаси нас молитвама Твојим, да бисмо неометано стигли до Царства Небеског и тамо са свима Светима певали у Тројици Јединоме Богу, сада и увек и у векове векова. Амин.
 
Sveti%20Djordje.jpg




Свети великомученик Георгије Победоносац

Свети Георгије Зограф стоји на стубцу десне певнице и његова повест је следећа:

За време владавине цара Лава Мудрог живела су три рођена брата – Мојсије, Арон и Василије, пореклом из Лихниде, која је касније добила име Ахрида. Због своје љубави према Богу и свог благочешћа, они одлуче да напусте богатство и славу овога света и да обуку ангелску схиму. Како би се ватреније и храбрије супроставили непријатељским лукавствима и потпуно умртвили страсти своје плоти ради Царства Небеског, они изаберу себи савршено отшелништво на Светој Гори – Атону. Нашавши тихо место у околини данашњег манастира Зографа, они подигну три колибе и подвизаваху се сваки за себе, окупљајући се једино недељом.

Прочуло се на Светој Гори о њиховој врлини, придруже им се и други монаси, па пронашавши божјом вољом згодно место, они подигну манастир и храм. Не могаху се међутим сагласити око имена светог храма: једни говораху да се храм посвети светом Николи, а други светом Клименту архиепископу охридском, свом земљаку; сваки дакле ономе кога више поштоваше, и тако не могаху да се сложе. Да би решили настали спор у братској љубави, најзад одлуче да се усрдно помоле Богу и да он једини одлучи ком светитељу да посвете свој храм, и чију икону да насликају на припремљеној дасци. Једне вечери стану сва тројица на молитву, сваки у својој келији, и док се тако мољаху, необична светлост, јача од сунчевих зрака, разлије се из новоутемељене цркве по околним висовима, а они збуњени и обузети страхом остану читаве ноћи у подвигу молитве. Сишавши следећег јутра у цркву, угледају на своје велико изненађење већ насликан лик светог великомученика и победоносца Георгија на припремљеној дасци. Тако је Господ одговорио на њихову молбу и на чудесан начин објавио коме да посвете свој храм.

Због ове свете иконе храм је посвећен светом великомученику Георгију, а манастир назван Зограф (Иконописац), пошто се икона јавила на сам Божји миг, насликана неведљивом силом и руком.

О томе где се раније налазила ова света икона, повест казује следеће:

Икона светог Георгија потиче из Фануиловог манастира у Сирији, који се налази у близини Лиде, завичаја великомученика Георгија, где је пројавила велика чуда. По речима игумана овог светог манастира Евстратија, када је Свеблаги Бог попустио у Свом праведном гњеву да на читаву Сирију наиђе пропаст од Сарацена, једног дана икона светог Георгија се наочиглед братије одвојила од даске, одигла у висину и нестала.

Ожалошћени и уплашени овим чудом, братија се са сузама стану молити Богу да им у име великомученика Георгија открије где се од њих сакрио лик овог победоносца. И Бог услиши њихову молитву, а великомученик Георгије утеши игумана манастира својом појавом, рекавши: “Не жалостите се због мене, јер ја себи нађох манастир у Богородичином врту на Атосу. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гњев Божји већ надолази на Палестину и на скоро читаву васељену због греха хришћана!” Игуман окупи братију па им исприча виђење. Позвавши онда и старешине града Лиде, и рекавши им о светој икони, наложи им да чувају манастир, јер он заједно са братијом одлази у свети град Јерусалим да се сви поклоне светом Гробу Господњем, и нека буде воља Божија.

Напусте монаси са сузама и тугом манастир и сишавши у Јопу, укрцају се на брод. Након вишедневног путовања стигну Богом вођени на жељену Свету Гору. Обишавши читаву Свету Гору и стигавши до манастира Зографа, они уђу у храм и на своју неисказану радост и огромно изненађење, нађу лик светог Георгија, који их је напустио призван овим чудесним догађајем и Божјим промислом на нову даску. Његов лик остао је у потпуности неизмењен. Тада фануиловски монаси припадну овој светој икони са сузама говорећи: “Зашто нас тако ражалости доселивши се овде, великомучениче Георгије?” А монаси Зографа их запитају који је разлог толике туге. Онда им ови о свему испричају. Кажу онда и домаћини шта је њима учинио исти великомученик Георгије. И тако заједно прославе Господа и његовог слугу Георгија. Поменутог игумана Фануиловог манастира Евстратија и овде поставе за игумана.

Икона великомученика Георгија чинила је велика чуда, па се мноштво народа сливало у манастир Зограф на поклоњење, а вест о њој стигла је и до самог Цариграда, до двора цара Лава Мудрог. У знак своје побожности и пламене ревности, овај автократор одлучио је да посети Свету Гору и да се поклони светој икони, те да се духовно окрепи у сусрету са монасима Мојсијем, Ароном и Василијем, које сви свугде хваљаху. После њега, манастир Зограф посетио је и бугарски цар Јован из Трнова. И њиховим богатим даровима и новцем почела је изградња величанственог манастира Зографа. Касније су га међутим разрушили варвари и морски разбојници. Данашњи манастир подигнут је на рушевинама старог здања, захваљујући помоћи молдавског војводе Стефана.

Интересантан је случај једног маловерног епископа – кажу да је то био епископ воденски – који се тек оставши без прста уверио у аутентичност и истинитост прича о овој светој икони. Посетивши наиме манастир Зограф у намери да се увери у превару (како је желео да верује), он је ушао у храм и показавши потпуно незаинтересовано својим прстом на икону, питао је монахе је ли то та назови чудотворна икона. Пре но што је добио било какав одговор, његов прст се тако силно залепио за светитељево лице, да га никако нису могли одвојити, него су морали да му га одсеку. Тако је овај неверни епископ на својој кожи искусио чудотворну силу светог великомученика Георгија Победоносца која дејствује кроз ову његову свету икону. Трагови одсеченог прста и данас су видљиви на икони.

Ова икона украшена је сребрним оковом израђеним благословом митрополита Серафима у Петрограду, што стоји написано на доњем делу светитељеве одеће. Лик светог Георгија је због старости доста таман, а припада Византијској школи.

О другој светој икони светог великомученика Георгија Победоносца, која се налази на стубу леве певнице, сачувано је у манастиру Зографу следеће предање:

Ова света икона такође је доспела у манастир морем из Арабије и пронађена је у пристаништу манастира Ватопеда. Њен изненадни долазак унео је не мали немир и пометњу међу светогорске монахе. Наиме, прочуло се о њеном доласку, па су се окупили монаси из свих манастира у жељи да виде чудесно јављену икону, и сви су молили да она припадне баш њиховом манастиру. Ватопедски монаси желели су да је присвоје, говорећи како се појавила у њиховом пристаништу. Али, старци из осталих манастира нису хтели ни да чују, него одлуче да пронађу заједничко решење, тј. да икона на неки начин сама покаже којем ће манастиру припасти. И тако и поред надмоћи манастира Ватопеда због његове старости, преовлада заједнички глас. Да би дакле засигурно видели у који од атонских манастира истински благоизволи Победоносац поставити своју свету икону, заједничком одлуком старци се договоре да је привежу на једно дивље и младо магаре које уопште није знало светогорске стазе и да га оставе слободно, пратећи где ће се зауставити. Тако и учине. Магаре најпре одведу на пут који води од Солуна на Свету Гору и оставе га без водича.

Магаре је одмереним и одлучним кораком кренуло, као да је знало и поимало какав свети товар носи, прошло кроз непроходне пределе и шуме, и зауставило се баш на једном брду преко пута манастира Зографа. Тада сви видеше да је благовољеније Победоносца Георгија да његова света икона остане у овом манастиру. Зографски монаси срдачно и са радошћу приме овог небеског странца и пријатеља и његову свету икону поставе у Саборни храм, на стуб леве певнице.

А оно магаре је крепало чим су са њега скинули свету икону и монаси су га закопали на истом месту. У знак сећања на чудесну појаву и долазак ове свете иконе, на оном брду подигнута је келија и црквица посвећена светом Георгију Победоносцу. То брдо налази се 15 минута хода од манастира према западу, преко једног дубоког потока.

Преко пута наведене свете и чудотворне иконе, на северозападном стубцу на који се ослања велика купола, налази се трећа света икона великомученика Георгија, о којој у манастиру постоји следеће писано сведочанство:

Молдавско-влашки војвода Стефан стално је ратовао протих својих противника. У то време на њега се намерила велика непријатељска сила ради његовог потпуног уништења. Видевши мноштво непријатељске војске, Стефан се узнемири и уплаши, па тако скрушеног срца и са многим сузама припадне Господу Богу, молећи се и призивајући Његову помоћ. Након усрдне молитве савлада га лак сан и одједном му се јави великомученик Георгије у небеској слави и тајни страх га обузме због овог чудесног виђења. А јављени великомученик му каже: “Буди храбар у Господу и не бој се овог мноштва, него сутра окупи сву војску и поведи је са слављеничким трубама, и видећеш снагу Бога нашег који ти је увек на помоћи. Зато сам послан, да покажем снагу Његову која у теби дејствује и да ти помогнем. А ти обнови мој већ опустео манастир по имену Зограф, који се налази на Светој Гори Атонској, и пошаљи тамо моју икону коју држиш код себе.”

Укрепљен појавом светог Георгија Победоносца и његовим обећањем о Божјој помоћи, Стефан окупи војску, носећи са собом и икону светитеља.

Из захвалности према Победоносцу, нешто касније Стефан је послао ову свету икону на Свету Гору да би испунио његову вољу, и величанствено обновио свети манастир Зограф.

Све три иконе светог Георгија Победоносца оковане су сребром и опточене драгим камењем. Сви украси на њима потичу из Русије.
 
У СУСРЕТ ВАСКРСУ



Свети владика Николај Велимировић-
Одговор епископа Николаја врховном рабину
ОДГОВОР ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА ВРХОВНОМ РАБИНУ*



Поштовани г. Уредниче,
Поводом оног одломка мога предавања на американском универзитету у Принстону, што сте Ви изволели штампати у Божићњем броју „Времена", Врховни Рабин београдски нашао се побуђен да напише неочекивани коментар у Вашем листу од 15. јануара. У том свом коментару он 1. назива мене „прилично назадним" и присталицом немачке школе Велхаузенове; 2. брани Кајафу и остале фарисеје јерусалимске, који убише Христа, као људе ,,високе моралне свести", који су „по својој хуманости, просвећености и правичности, и по концепцијама, које су имали на свет и живот били достојни следбеници пророка"; и 3. види у мени некаквог противника Јевреја, који све Јевреје сматра Кајафама „рушиоцима мира, вуцима и т. д.", што све њему, Врховном Рабину, личи на средњевековне клевете против Јевреја". Тако је изволео Врховни Рабин прокоментарисати моју просту Охридску причу о вуку и јагњету.


Одмах морам рећи, да ни у Америци нити у Лондону(где сам на King s College-у поновио то исто предавање) нико од Јевреја није дао тако крив и жучан коментар на моје речи као што га је дао Врховни Рабин у земљи СХС.Откуда долази таква беспримерна ревност Врховног Рабина у одбрани Кајафе и његове крваве клике, непојмно је. Мени је само познато из разговора са многим савесним и културним Јеврејима, да се и они ограђују од неправедних судија Христових и осуђују њихову тесногрудост и заслепљеност тежећи да издвоје народ јеврејски од оних који су га овда-онда водили и заводили странпутицама. Но почнимо из почетка.
Врховни Рабин назива мене „назадним" зато што се ја тобож држим Велхаузена, који је живео пре једног људског века, а не држим се двојице тројице његових аутора најновијег датума. Због тога ја за њега нисам напредан него назадан. Колико ја видим свет, модискиње цене напредност и назадност, према времену а не мислиоци и учитељи вере. Иначе би се сви савремени филозофи, који се држе старога Сократа и Платона, сматрали назадним у философији. Велико је достојанство човека што будући физички ограничен временом и пространством он духом својим превазилази границе и времена и пространства. Но ако је Врховном Рабину баш драго да ме назива назадним с гледишта времена, онда ћу му ја рећи, да сам ја много назаднији него што он то мисли. Јер не само да се не заустављам на Велхаузену, једном добром Немцу од пре неких 80 година, него идем назад за пуних деветнаест столећа, и заустављам се баш међу Јеврејима, и то на једној малој књизи, званој Јеванђеље, и на беспримерној драми, описаној у тој књизи. Ту су књигу написали четири Јеврејина, из следбеника Христових. Зашто четири а не један или два? За сваки земаљски суд довољно су два сведока. Али по Божјем промислу ову су књигу написали четири сведока; дакле два пута више него што сваки земаљски суд тражи — да би људи лакше поверовали у истинитост сведоџбе.


Сва четири ова сведока, Јеврејина, описали су процес суђења Исуса Христа у Јерусалиму, које се догодило у време римског цара Тиберија, проконсулства Понтија Пилата у Палестини, галилејског тетрарха Ирода и првосвештеника Кајафе, зета Аниног.(Ако Врховни Рабин не жели да о овом процесу чита у Јеванђељу, ја бих га молио да прочита сјајну правну студију о томе др. Милића у Архиву за правне науке од прилике пре две године). Цео процес суђења описан је у Јеванђељу до појединости. Пре свега из тог описа види се да су фарисеји и књижевници покушавали више пута да Христа ухвате и убију, али нису смели од народа, „јер га народ сматраше за пророка". Какво је осећање било у народу, види се из овог случаја. Једном су старешине биле послале своје сопствене слуге да ухвате Христа. Слуге оду и врате се, па, побеђени појавом и речима Христовим одговорише старешинама: “Никад човек није говорио као овај човек." Другом приликом опет „народ хтеде да га учини царем", разумевајући очекиваног Месију као моћнога цара земаљскога - обично схватање Месије у Израиљу тога времена.
Међутим старешине јеврејске засипале су га погрдним именима. И тако народ и старешине народне у Израиљу били су подељени у мишљењу о личности Христовој од самог почетка. Какву бих ја савест и памет имао да све Јевреје назовем Кајафама т. ј. убицама Христа? Но и све старешине нису биле једног мишљења. Једном на договору старешина о убиству Христовом угледни фарисеј Никодим устао је и рекао: ,,Е да ли закон наш суди човеку докле га најпре не саслуша и не дозна шта чини?" Другом приликом, када су старешине јерусалимске почеле немилосрдно гонити апостоле Христове, устане Гамалил, Павлов ранији учитељ и један од најугледнијих фарисеја и рекне на скупу: „Људи Израиљци, гледајте добро за ове људе шта ће те чинити. Јер пре ових дана уста Тевда говорећи да је он нешто, за којим приста људи на број око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху разиђоше се и пропадоше. Потом уста Јуда Галилејац у дане преписа, и одвуче доста људи за собом; и он погибе и сви који га слушаху расуше се. И сад вам каже: Прођите се ових људи и пустите их; јер ако буде од људи одо дело пропашће. Ако ли је од Бога, не можете га покварити: да се како не нађете као Богоборци". Значи, дакле, да је било разлике и међу старешинама и старешинама, као што је било разлике међу старешинама и народом. И ми хришћани не би били хришћани, кад не би умели правити ову разлику у оба правца. У своме предавању на Принстону ја сам правио ову разлику. Ја сам назвао вуковима Кајафу првосвештеника и његове сатруднике на убиству Христовом, исто онако као што сам тим именом назвао Ирода Идумејца и Пилата Римљанина. Врховни Рабин слаже се у осуди ове двојице последњих и назива их именима која; одговарају вучијем карактеру, на име „свирепи Ирод" и "обесни Римљанин". Али он би хтео да издвоји из ове компаније свога Кајафу. Међутим Кајафа је у истини играо главну улогу у гоњењу и осуди Христа. Он је рекао на скупу старешина: „Боље да један човек умре него да народ сав пропадне." Он је назвао Христа хулитељем Бога; он је са својима тражио лажне сведоке; он потплатио Јуду; он пледирао код Кесаревог намесника, да се Христос распне; и кад је уплашени и слабовољни Пилат прао руке од крви Праведника, он је подговорио народ да виче: „Крв Његова на нас и на нашу децу". Је ли могуће, да Врховни Рабин и овога човека ставља у ред људи „високоморалне свести", „који су по својој хуманости, просвећености и правичности били достојни следбеници пророка?". Како се може убица пророка ставити у једномишљенике пророка? Како се се Кајафа може назвати следбеником узвишеног Исаије, намученог за истину Јеремије, праведног Језекиља и неустрашивог Данила, који су у истини били као јагањци провидећи у далекој будућности долазак и страдања Јагњета Божјег? Са оваквом збрком моралних појмова да ли ће се сагласити ма који савесан Јеврејин? Рабин однекуд је стекао уверење, да је јагње симбол целог јеврејског народа,а не Исуса Христа , а да је Хришћанство по незнању „дало своме Учитељу ово симболично име по примеру пророка који тако зваху свој народ" т. ј. Јевреје. Живећи у том уверењу он се, наравно, револтира кад се неко дрзне, да у многовековној историји једног јагњећег народа открије и понеког вука. Он се позива на речи пророка Јеремије, који вели: ,,Израиљ је стадо разагнано /гл. 50. ст. 17./"- Из ових речи он је прочитао, да пророк назива цео народ израиљски јагњетом. И према овим речима, мисли он, Хришћанство је ,,дало своме Учитељу ово симболично име", т. ј. јагње. Ако се Врховни Рабин неће љутити, ја ћу се потрудити да му саставим списак и свију оних епитета, којим пророци називају народ израиљски, епитета који нису нимало јагњећи. У своме предавању о Христу као јагњету ја сам навео само неколико места из Новог Завета.
 
Но кад је већ потргнут и Стари Завет, ја узимам слободу, да овде наведем пророчке речи великога Исаије: „Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би, и као овца, нема пред оним који је стриже, не отовори уста својих /53,6/". На кога се односе ове речи? Да ли на један народ или на једнога човека? Ако ли из Врховног Рабина говори његово родољубље, разберимо се, и упитајмо се још једанпут: шта је родољубље. Да ли је родољуб онај човек, који сматра, да су сви чланови његовог народа од почетка до краја историје добри и похвални људи, и да се ни о једном од њих не сме прословити ниједна реч осуде? Ја лично сумњам, да је то родољубље здраво. Мислим, да су људи с таквим родољубљем напакостили много и своме сопственом народу и човечанству уопште. И о томе сам ја држао једно предавање у Америци. Назвао сам га „Самокритика народа као један од моралних услова светскога мира". Или Врховни Рабин мисли, да сам се ја огрешио о верску толеранцију у овој земљи? Но мени је тешко и помислити, да он замишља верску толеранцију у држави Јужних Словена у том смислу, да ниједан хришћанин, био он православни или католик или протестант, не сме проговорити ниједну оштру реч против Кајафе и Јуде; и да ниједан Јеврејин не сме ниједну оштру реч проговорити против Вука Бранковића и Краља Вукашина; и да нико у Црној Гори не сме назвати Омер пашу вуком. Ако би то била толеранција, нека ми је дозвољено сумњати у толеранцију као неко велико благо и као неки подстрек ка напретку човечанства.



Како је у овом погледу у другим земљама? У Њујорку је приказивана прошле године, и продужује се још и сада приказивати у биоскопу /два пута дневно/ као највећа и најуспешнија филмска ствар: Цар над царедима, којом се представља живот Исуса Христа. Шта би чинио Врховни Рабин, када би на том филму видео првосвештеника Кајафу с осталим фарисејима и старешинама јеврејским, представљене у страшним сценама крајње несавесности и лупештва? Вук је лепа и невина животиња, да би се Кајафа из тога филма могао с њим поредити. Да ли би он у име толеранције и напредности, захтевао енергично, да се такав филм одмах скине с позорнице? Међутим није ми познато, ни да је познати Врховни Рабин Вајз нити ма који други рабин у Њујорку чинио протест против тога филма. И ако сутра тај филм дође у Београд, да ли ће Врховни Рабин из Београда протествовати и захтевати од наше Владе, да се таква једна ствар из Америке /да ли „назадне" и ,,нетолерантне"?/ забрани у земљи С. X. С? Но са толико исто разлога он би могао захтевати, да се на Велики Петак забрани по црквама хришћанским читање Јеванђеља о суђењу, страдању, злостављању и убиству Христовом. И још више: да се муфтијама хоџама и имамима забрани читање по џамијама оних сура из Корана, у којима се износи Исус а укоревају његове неправедне судије. Шта би онда морали чинити лопови, фратри, пастори и хоџе? Свакако ништа друго него подносити Врховном Рабину на преглед беседе, које ће држати у својим храмовима, те да он прочита и оцени, да ли се у њима не осуђују они људи „високе моралне свести" из јеврејског народа, који распеше Христа; да прегледа и види, да ли се те беседе не противе Талмуду и Кабали.


Све оно што сам говорио о Кајафи и његовој дружини као људима вучје ћуди, ја нити сам говорио нити говорим о Јеврејима као нацији. Исто онако као кад бих осуђивао троваче Сократа што не бих ни по каквој логици, осудио цео грчки народ као народ тровача. Да су сви Јевреји Кајафа, то ја нисам ни рекао ни написао. Ко је од Срба икада то рекао или написао? Та реч, подметнута мени, у ствари први пут се чула у овој земљи из уста самог Врховног Рабина. Он је везао те две речи уједно. Још мање сам је рекао или написао, да се Јевреји, сви Јевреји „имају сматрати као рушиоци мира, као вуци, као људи који проповедедају рат, поборници нереда," и т. д. Можда су те речи изговорили неки други, који не умеју да деле бело од црнога, па су оне остале у памети Врховног Рабина, а ја и ако сам их чуо, нити сам их примио, нити у њих поверовао. Ко је могао слутити, да ће ма ко од Јевреја у свету идентификовати Јеврејство с Кајафом и његовим једномишљеницима? Ја сам уверен да се ниједан Италијан не би усудио да из националног поноса, брани Пилата, нити иједан хамит Ирода. На што бранити из прошлости једнога народа оно што се не да одбранита? Тај покушај чини једино Врховни Рабин, револтиран на мене због Кајафе. Како сам ја смео ставити у једну категорију „високо моралног" Кајафу са „свирепим Иродом" и „обесним Римљанином"? То је оно што је болно коснуло Врховног Рабина. То ће како он пише: „болно осетити и сваки просвећени исповедник Мојсијеве религије". У то је тешко поверовати. У Београду има доста просвећених Јевреја, којима је српски језик матерњи као и мени. Ја апелујем на њих, да пажљиво прочитају моју причу о вуку и јагњету. Учине ли то, ја верујем, да они неће у тој причи наћи све оно што је нашао њихов верски старешина, нити ће осетити оно што је он осетио. Један просвећен Јеврејин, као и сваки други просвећен човек, зна, да у прошлости свакога народа има свакојаких људи, има пшенице и кукоља. На што би се онда он срдио на некога, ко би указао поред пшенице и на кукољ у прошлости народа Јеврејског?


Најзад Вам морам признати, Господине Уредниче, да за мене остаје недокучива тајна, шта је требао Врховном Рабину, који ужива пажњу и пошту у круговима престоничким — шта је њему требао цео овај гротескни коментар, на моју просту и јасну причу о вуку и јагњету.


И помоћу какве је вештине могао он пронаћи, да она моја прича "личи" на средњевековне клевете противу Јевреја, да су ,,они доносили, кугу тровали бунаре" и.т.д.? Ја то не знам. Нити пак дозвољавам својој машти, да ствара разне комбинације, које могу изгледати вероватне али не и поуздане. Ви ћете све то боље знати тамо у Београду.


Како цела ова ствар изгледа толико страшна, да већ прелази у хумор, дозволите ми да завршим са једном хумористичком причом, коју сам чуо од покојног проте Ђурића.


Седели смо једанпут више нас у друштву са симпатичним протом. У разговору рећи ће прота некоме од нас: ,,не дирај у мртву Јану, да не узбуниш цело село против себе!" Кад смо га питали, како је та изрека постала, прота нам исприча
У једном ужичком селу била нека зла жена Јана, која је целом селу додијала. Умре Јана, и остави после себе унуку. Из сличности или из поштовања према баби ова унука није дала никоме ни речи преке прословити о својој прамајци. Када би се неко усудио нешто неугодно рећи о мртвој Јани, унука би Јанина јурила по целом селу и викала, како тај и тај човек устао против целога села, и хоће село да упропасти. И село би се из досаде дизало, против таквог човека. Отуда изрека: „Не дирај у мртву Јану, да не узбуниш цело село против себе."

Примите, поштовани г. Уредниче , уверење о мом истинском поштовању.

Свети Владика НИКОЛАЈ Охридски и Жички
Сабрана дела, књига десета, страна 640 .
* Весник Српске Цркве, бр. 1. 1928. стр. 42-45
 
MilesevaMonastery-TheWhiteAngel.jpg


Цела композиција једне од наших најпознатијих фресака. Десно се виде мироносице, а испод камена уснули стражари.

Ово шаљем стога што се свуда углавном појављују само детаљи ове прелепе фреске.
 
vaskrsenje_hristovo.jpg


ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО

Васкрс је највећи хришћански празник - празник над празницима. Тога дана се слави успомена на васкрсење из гроба Господа Исуаса Христа - победа над смрћу и темељ хришћанске вера. Због великог значаја овог празника црква је сваку недељу у години посветила успомени на Васкрс.

"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".

А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).

Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).

За овај празник у народу су уобичајени многи лепи обичаји, који нарочито веселе децу. За тај дан се фарбају јаја, зато што је баш јаје симбол обнављања природе и живота. Нарочито црвено јаје представља радост, и то како за оне који га дарују другоме, тако и ономе ко га прима. Зашто баш црвена боја, поставиће многи од вас питање?

Зато, што она представља Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, а то је уједно и боја Васкрсења, зато што њега не може бити без страдања и смрти. То и јесте истинска и права боја Хришћана и наше Цркве.

Тропар (глас 5):

Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.
 

Back
Top