Zanimljivo mi je kako se to odvija kod choveka, ta njegova sposobnost da manipulishe emocijama. On je unapred svestan da ce mu to doneti zadovoljstvo i namerno tezi dozivljaju patnje. Ono shto mu je bitno, je to da bude uverljivo. A najuverljivije je kada neko iznosi svoj istinit osecaj (ili bar onaj koji moze da sebe dovede u takvo stanje). Padaju mi na pamet pesnici: Po, Bodler i Miljkovic. Oni su stvarno imali tragichne zivote, i sam njihov kraj. Bodler je prichao da postoje ljudi koji su rodjeni prokleti, a Isidora Sekulic ih je nazvala pesnicima ponora, konkretno Poa i Bodlera. Da li je to njihova zla sudbina, ili su je oni sami sebi priredjivali (upotrebom alkohola, droga, kockakanjem) tek, namece mi se mishljenje da je takav njihov zivot, pored talenta, uzrok da mi sada mozemo da uzivamo u njihovim delima. Ono shto mi pada na pamet je to da zeleci josh takvih velichanstvenih dela, mi posredno trazimo zivot, mozda, nekog buduceg umetnika, ispunjen patnjom.
