Национални екслузивитет писама не постоји као начело, као ни одређивање језика према писму које се користи. Језик, као појединачна манифестација језика као опште појаве људске способности самоизражавања и друштвеног комуницирања, одређује се према другим правилима, а она укључују правила према којима сам језик функционише, а никако писмо којим се језик записује. Довољно говори и то што се у самим енциклопедијским дефиницијама људских језика јасно наводи да постоје бројни примери где је немогуће прецизно разграничити ни поједине језике, а камоли језичке дијалекте. Српски језик у односу на хрватски, босански и црногорски је један од таквих примера, јер не смемо заборавити да језик није само стандардни језик, већ он укључује и све своје дијалекте, некњижевне варијанте и историјске облике. Тако нека реченица може бити исписана стандардним хрватским језиком, а супротно правилима српског стандардног језика, а да се опет сматра за српски језик, јер је исписана на неком од српских дијалеката, српских неграматичких говорних форми или према историјским варијантама које су данас одбачене. На пример, уз употребу речи тко, нетко, које се данас узимају за препознатљиву карактеристику хрватског језика, али су историјски присутне и у српској књижевности, на пример у делима Стерије Поповића која због тога не постају напрасно хрватска.
Управо због тог немогућег повлачења јасне границе се и говори, код нас, о полицентричном стандарду истог језика. Код таквих примера је немогуће повући јасну границу ако се ради о форми или облицима које постоје у свим језицима. Тако се српски језик подједнако записује и латиничним писмом и оно ни у ком случају није ексклузивна карактеристика хрватског језика. Јесте карактеристика, али не ексклузивна, што значи да све на хрватском јесте записано латиницом, али није све што је записано латиницом хрватски језик; јесте сваки горила примат, али није сваки примат горила. Српски језик се исто тако може записати и модификованим грчким или арапским алфабетом, па због тога не постаје напрасно изједначен са грчким или арапским језиком. На послетку, латиница, односно латинско писмо, првенствено је везана за латински језик, па због тога језици који је користе нису преко ноћи постали изједначени са латинским. То су бесмислице.
Овде је основни проблем у томе што посматрамо једну национално модификовану латиницу и што је посматрамо као национално ексклузивно писмо - хрватску латиницу као ексклузивно писмо хрватског језика, потпуно одбацујући сам језик и његов положај у односу на друге мање или више сличне (или сличне до границе неуочавања разлике) језике. То је неправилан начин размишљања, јер, као прво, хрватско писмо као такво не постоји, већ се ради о варијанти латинског писма, које својим пореклом не одређује хрватски језик као латински. Опет, ако кажемо да се ради о латинском писму прилагођеном искључиво за портебе хрватског језика, ако загребемо испод површине такве изјаве и погледамо о ком се то језику ради, видимо да се ради хрватском стандарду истог језика којим говоримо и сами. Другим речима, проглашамо крој одела сашивеног према једној мери за одело које припада једино једном човеку са тим мерама и ускраћујемо његово ношење другим људима који поседују идентичне мере. Коначно, енглеска национална абецеда ни не постоји - ради се о идентичном новолатинском алфабету - па опет дилеме око енглеског језика и неког његовог бркања са латинским не постоје.
Поврх свега тога, данашња латиница не само што није ексклузивно хрватска, него није чак ни сачињена од стране Хрвата за потребе Хрвата, већ је сачињена од стране Срба и Хрвата за потребе Срба и Хрвата. Од самог свог почетка, она је заједнички пројекат и заједничка својина. Већ је речено, али треба поновити, слово Đ, једно од пет карактеристика наше латинице, представља српску иновацију у њој предложену од стране Ђуре Даничића (који без комплекса тај језик назива српским), док хрватских иновација у њој ни нема - слова Š, Ž, Č, Ć су директно преузета из других словенских алфабета (чешки и пољски) као слова којима се означавају исти ови наши гласови ш, ж, ч, ћ. Ради се о једном неизбрисивом историјском аспекту српског језика и ту су негације немогуће. Понављам, чак и да се ради о случају да су Срби за потребе свог језика усвојили нечије ексклузивно национално писмо у целини и без икаквих измена, самим тим чином би то писмо, у смислу језика, престало да буде национално ексклузивно. И Персијанци пишу арапским алфабетом, па је самим тим он постао и алфабет персијског језика, а не само арапског. Међутим, са латиницом чак ни то није случај, јер се ради о српском и хрватском алфабету који се користи у српском и у хрватском језику, дакле о нечему што у самом старту није ексклузивно "нечије".
Паралела се може направити и са црногорском капом. Да ли је она елемент српске или црногорске националне ношње? Елемент је обе, без обзира на то што је она национална ношња свих Црногораца (у националном смислу), а само дела свих осталих Срба. Дилеме око овога нема, а сви неспоразуми су плод неспретног сналажења савремених технологија у овој језичкој заврзлами. У том смислу, почетне грешке у плановима глобалне стандардизације не треба узимати као ограничавајући фактор или мерило било чега, јер се тиме меша узрок и последица. Оне су последица лошег разумевања језичке поделе на подручју бивше СФРЈ, а не узрок према којем би требало да ми вршимо интервенције на језику како бисмо се према њима управили.
Нарочито је битно не правити логичке грешке двосмислености, па приказивати како придев "хрватски" који често стоји уз наша латинична слова значи и "ексклузивно хрватски", јер он то није. Он заиста и јесте карактеристичан хрватски, али не и ексклузивно хрватски, док са друге стране, наша ћирилица у смислу стандарда и јесте ексклузивно српска. Међутим, чак ни дело хрватске националне књижевности штампано на њој без икаквих језичких интервенција не постаје дело српске националне књижевности. То је већ друго питање и не тиче се разграничавања језика већ припадности одговарајућим националним књижевностима, а ту тек писмо језика не игра никакву улогу.
Анкета, иако помало тенденциозно постављена (вероватно испровоцирана идејама и мишљењима који су се могли видети на сличним темама), не оставља други интелигентан избор осим прве опције. Питање примата одређеног писма је политичке и практичне природе, али положај латинице у српском језику је јасан - она је и историјско и савремено стандардно писмо српског језика. Да ли на жалост или на срећу, то зависи од личног афинитета, али по питању стандардног српског језика и историје (и садашњости) српског језика и књижевности, дилеме никакве нема.
Хвала.
), главна преокупација не квалитет, већ што мање трошкова, у том смислу им је латиница погоднија, јер она технички заузима мање места но ћирилица, и зато смо, између осталог, преплављени књигама на латиници.
![[Don Juan DeMarco]](/data/avatars/m/224/224240.jpg?1271598942){kind=avatar}
