комшија
Stara legenda
- Poruka
- 91.111
Policija Milana Nedića na kalendaru MUP-a Srbije
25. januara 2024
Srpska državna straža bila je kvislinška formacija koja je delovala na prostoru Srbije tokom nacističke okupacije. Za istoričara Radosava Tucovića stavljanje SDS-a u kalendar je "po više osnova neumesno"
Fotografija Srpske državne straže, kvislinške formacije koja je delovala na prostoru Srbije tokom nacističke okupacije, našla se na promotivnom kalendaru Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije za 2024. godinu, piše Radio Slobodna Evropa. MUP se za sada nije oglasio ovim povodom.
Kalendar, koji je koncipiran pod motom „220 godina Prvog srpskog ustanka, 220 godina policije u Srbiji“, donosi brojne fotografije i umetničke slike događaja i ličnosti važnih za razvoj ove državne institucije.
U kalendaru su hronološki poređane umetničke slike i fotografije od početka 19. veka do 1960-ih godina, a među njima su i dve fotografije koje prikazuju defile pripadnika Srpske državne straže (SDS), a iznad njih je današnji grb Ministarstva unutrašnjih poslova.
Te dve fotografije su potpisane sledećom rečenicom: „Parada Srpske državne straže na Terazijama u Beogradu 1942. godine“.
Radosav Tucović, istoričar sa Instituta za savremenu istoriju, kaže za Radio Slobodna Evropa da je stavljanje SDS-a u kalendar koji je posvećen razvoju i kontinuitetu srpskih policijskih organa „po više osnova neumesno“.
Kvislinška policija
„Naime, Srpska državna straža bila je policijska organizacija, uspostavljena početkom 1942. godine, od strane tzv. Vlade narodnog spasa, na čijem čelu se nalazio Milan Nedić. Njena osnovna namena, prema nemačkim dokumentima, bila je da osigura bezbednost i poredak nemačkog okupacionog sistema na teritoriji okupirane Srbije, a samim tim i da se bori protiv svih neprijatelja nemačkog okupacionog poretka na lokalnom prostoru“, kaže Tucović koji je 2023. objavio doktorsku disertaciju o Specijalnoj policiji i njenim čelnim ljudima tokom okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu.
Tucović dalje objašnjava da je Srpska državna straža tokom svog postojanja uglavnom bila pod vrhovnom komandom okupacionog policijsko-bezbednosnog sistema, na čijem čelu se u okupiranoj Srbiji nalazio SS-grupenfirer i policijski general August Majsner.
Radio Slobodna Evropa navodi da iz Ministarstva unutrašnjih poslova nije stigao odgovor na pitanje kako su se sporne fotografije našle u kalendaru, kao i da li je za izradu kalendara bio zadužen MUP ili neka agencija van ove institucije.
Početak revizije istorije
Još od početaka Miloševićevog „buđenja naroda“ sredinom osamdesetih, dotadašnja zvanična istorija se izvrnula naglavce, pisalo je „Vreme“ u tekstu „Ko kači, a ko skida sliku Milana Nedića“.
Mada su Milošević i njegovi zvanično bili sledbenici komunističke ideologije, revizija istorije u kojoj su nekadašnji izdajnici postajali junaci i žrtve komunizma uzela je tada maha, uz prećutno odobravanje vladajuće partije. Sve što je imalo prefiks srpsko našlo je svoje mesto na javnoj sceni, pa i Milan Nedić, general vojske nekadašnje Kraljevine Jugoslavije i predsednik srpske vlade u vreme okupacije nacističke Nemačke.
Istorija se tih godina tumačila iz knjiga o Milutinu, a ocenu života i dela Milana Nedića odredila je najviše predstava Siniše Kovačevića Đeneral Milan Nedić, koja je 1992. godine počela da se izvodi na sceni Zvezdara teatra. Na premijeri se skupio krem tadašnje nacionalne inteligencije, a Matija Bećković je posle premijere izjavio: „Kao što Avala ne može izdati Beograd, tako ni Nedić nije mogao izdati Srbiju.“
Praviti izbor sto najznamenitijih ličnosti u zemlji koja se diči večitim buntovništvom, nezahvalan je posao. U takvoj knjizi pod nazivom „Sto najznamenitijih Srba“, koja se pojavila 1993. godine, našlo se mesto i za Milana Nedića. Dejan Medaković, jedan od članova stručnog odbora koji je znamenite Srbe birao, izjavio je za „Glas javnosti“ u junu 2008. da je „imao velikih problema da Nedića uvrsti među sto najznamenitijih Srba“, navodeći da je „Nedićeva uloga svesnog prihvatanja žrtve tragična, kao i čitava njegova ličnost i sudbina“. Knjiga je doživela i drugo izdanje, 2001. godine.
Pokušaj zvanične rehabilitacije
Nacionalno osvešćene snage nisu se zadovoljile „moralnom Nedićevom rehabilitacijom“ u knjigama i pozorišnim predstavama. Prvi predlog Deklaracije o zvaničnoj rehabilitaciji podnet je još 1992, a potpisali su ga poslanici u Skupštini Srbije Vojislav Nedeljković, Slobodan Rakitić, Vlatko Vuković i Milan Miković.
U toj deklaraciji se kaže da je „Đeneral Milan Nedić zaslužan za spas milion ljudskih života (uglavnom Srba)“, da Nedić „nikada nije bio, niti može biti izdajnik narodni, kakvim ga proglasiše komunisti“, i traži se da Nedić „bude proglašen za jednog od najvećih srpskih sinova, jer mu u veličanstvenoj zagrobnoj vojsci Srbije pripada jedna od čelnih pozicija“.
Antisemitizam
Nedićeva vlada donela je 1941. uredbe poput one o univerzitetu, po kojoj „Jevreji i Cigani ne mogu biti slušaoci univerziteta“, uredbe o „udaljavanju Jevreja i Cigana iz državne službe“, promene imena beogradskih ulica koje imaju veze sa Jevrejima i Ciganima (Ada Ciganlija je postala Srpska ada, Bajlonijeva pijaca Dorćolska pijaca, Izrailjeva ulica Mike Alasa, Jevrejska je postala Dorćolska).
Uredba o „pripadanju imovine Jevreja u Srbiji“ doneta je 28. avgusta 1942, a po toj uredbi „Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije, ako se nalazi na srpskom području pripada Srbiji bez ikakve naknade“.
Nedić i Ljotić
General Helmut Ferster, privremeno komandant nemačkih vojnih snaga u Srbiji, već je krajem aprila za šefa komesarske uprave postavio Milana Aćimovića, iskusnog policajca, koji se specijalizirao u Berlinu, Štutgartu i Magdeburgu, a posle bio i ministar unutrašnjih poslova u vladi Milana Stojadinovića. Međutim, ubrzo su konstatovali da taj čovek u narodu nema nikakvog autoriteta. Aćimović je 1945. godine prilikom povlačenja četnika iz Srbije u borbi sa narodnooslobodilačkom vojskom poginuo na Zelengori.
Odluka je pala da formalni prvi čovek u Beogradu bude Nedić, za koga su verovali da uživa ugled kao vojnik, pogotovu kao junak iz Balkanskih i Prvog svetskog rata, ali je Aćimović postao i njegov ministar unutrašnjih poslova.
Najbliži nemačkim vlastima, međutim, i dalje je bio Dimitrije Ljotić. On je posle uvođenja kraljeve diktature kratko bio ministar pravde u vladi Petra Živkovića, ali je smenjen kad je predložio donošenja Ustava, koji bio zaveo poredak sličan kakav je za Nemačku tada već predvideo Adolf Hitler. Posle toga je osnovao svoju organizaciju „Zbor“. Malo ko je zapamtio da je ime tog pokreta zapravo bio „Združena borbena organizacija rada“. Na radnike se pozivao baš kao i Hitler čija se partija „punim imenom i prezimenom“ zvala Nacionalistička socijalistička nemačka radnička partija.“ Već septembra 1941. Ljotiću je dozvoljeno da sakupi pet bataljona „Srpske dobrovoljačke komande“ sa 3000, na kraju rata do 8000 boraca. Nije pristao da kao ministar privrede uđe u vladu Milana Nedića, ali je u nju delegirao dva člana Zbora.
За време окупације, Милан Недић је заједно са Димитријем Љотићем развио домаћу верзију фашизма следећи Љотићеву "визију" сталешког друштва са "обоженим сељаком" у центру. Недић је био веран нацистички слуга. "Српски народ", говорио је Недић, "одређен је да на Балкану буде чувар и жандарм за планове Рајха". У периоду од октобра 1941. до маја 1942. године, 80% београдских Јевреја је скончало у укупно четири београдска логора. Убијани су у масовним стрељањима или употребом гаса, у тзв. душегупки, камиону-убици који је довезен из Берлина у Београд у фебруару 1942. и који је кружио Београдом док су у њему Јевреји гушени гасом. Душегупком су управљали Недићеви жандари. Недићева полиција, сада у календару МУП-а Србије, приморавала је београдске Јевреје да носе жуте траке, а онда их хапсила и одводила у логоре, заједно са Србијанским родољубима који су се на било који начин противили окупацији и фашизму. Велика срамота за Србију је што су се фотографије таквих издајника нашле у календару МУП-а. Међутим, ово можда и најбоље осликава праву природу анти-Србијанског режима Чипуљчанина.
