Pogledajte prilog 180958
У београду постоји још много подземних ходника који су грађени тако да буду тајна. Таква им је била и првобитна намена, а и сада, када су постали мање важни или безначајни, остали су исто тако тајновити као што су били и онда, када су нешто требало да значе.
У Ресавској улици, код броја 38, налази се и данас необично лепа зграда, чији велики лук, на шест правилно распоређених улаза, говори о томе да је била некоме и нечему посебно намењена. Ово здање направљено је пре Другог светског рата, и то од новца ондашње Морнаричке управе, а било је намењено за становање највиших официра оног доба. Зграда је и данас изузетно очувана, па зато и сада одаје сјај времена када се градило са великом стилом.
Испод ње, већ у складу са временом у коме је зграда настала, постојали су подземни ходници, који су водили ка данашњој згради Генералштаба, срушеној у бомбардовању 1999. године.
Руку на срце, ходници су тада, у време кад су створени, водили ка другим здањима на истом месту, али имали су исту, конспиративну намену. Тада није било начина за хитну евакуацију важних људи хеликоптерима или неким сличним превозом који би био довољно муњевит, као што су то могли да буду тајни ходници, баш овако замишљени.
Данас је тај део испресецан зидовима који су напрасно **настали** баш на овом месту после Другог светског рата, па тако ни овај простор није више целовит, нити довољно доступан радозналом истраживачу. Остао је **у аманет** становницима ове зграде, али сада само као подрумски простор, који ће радозналије међу њима да подсећа на тајанствену улогу коју је некада имао, а у дечјој машти ће да буди довољно простора за имагинацију шта је све баш ту, за време рата и после њега, могло да се дешава.
Куда води тунел, тек неколико стотина метара ниже, у правцу према згради београдске
Железничке станице, налази се још једно здање на које су Немци много рачунали током окупације. То је данашња зграда ЖТП на углу Немањине и Сарајевске улице, у којој се током рата налазила једна од бројних немачких војних команди. У време борби за ослобођење града од фашистичких војних формација, остало је запамћено да су Руси и партизани управо пред овом зградом, баш као и у самој Немањиној улици, имали огромне губитке. Отпор је
био снажан, жртве многобројне, а застој у планираним операцијама очигледан.
Немци су се врло срчано борили, јер су знали да их у противном не чека ништа добро. И данас довољно радознао пролазник лако може да види како је сама зграда **прошарана** остацима куршума, који су невешто, после рата, само забашурени слојем глет-масе, тако различитим од боје фасаде саме зграде. Округле флеке, поготово око сваког улаза у зграду, само потврђују да су се овде водиле борбе које ни нападачима ни браниоцима нису обећавале лако окончање сукоба у коме су се нашли. Запрепашћење је било велико када је пуцњава најзад престала,
ослободиоци ушли у зграду, и тамо нису затекли никога!
Немци су успели некако да побегну, али овима није никако било јасно куда, на коју страну. Додуше, и зграда је велика па им је много времена однело пажњиво претраживање осталих празних просторија, али на крају Немаца нигде није било. А њихови војници, испоставило се касније, изашли су у околини Железничке станице, одакле су наставили даље повлачење. Јер, испод ове две важне зграде постоји тунел, којих их повезује, и који су Немци прво држали у најстрожој тајности, да би га после, на крају рата и искористили.
Тврђава под земљом, цео потез од Немањине улице до Железничке станице, остало је у
сећању сведока, представљао је један од најкрвавијих градских фронтова за време ослобађања Београда октобра 1944. године. Ту је била можда највећа концентрација важних немачких упоришта, и баш зато је све било обезбеђено, како подземним тунелима, тако и ниским бункерским пунктовима, који су претили потенцијалном нападачу готово испред сваке од зграда у овој улици.
Старији Београђани памте да том улицом није могла ни **мува да пролети** и да је ту, после битке, остало много олупина руских тенкова, јер је и пре почетка самих операција једино оклопна јединица могла да се нада да ће пробити овакву одбрану. Али, исто тако се сећају да су у данима после ослобађења овакви улази још дуго били видљиви. Грађени су да буду исте оне сигурности и чврстине, као и подземни објекти које смо сретали на Чукарици, или на другој страни града, дуж Звездарске шуме, дакле на местима која су била од суштинске важности за контролу прилаза граду. И ови бункери били су, вероватно, повезани сплетом подземних пролаза, који су посади давали осећај додатне сигурности, али и велику маневарску моћ, пошто би у току борбе могли брзо да се преместе са једног места на друго. Најзад, много је кориснији онај војник који није уплашен пред могућношћу да ће се наћи у безизлазној ситуацији, а
овакве подземне подобности су умногоме помогле Немцима да се баш тако осећају. Одступница је постојала, и они су знали за њу.
Заборављени пројектили обнављања београдских саобраћајница неретко доносе градитељима
чудновате сусрете са прошлошћу. Један од њих био је током реконструкције Улице Тадеуша Кошћушка, када је испод старе калдрме, коју је најзад требало да наследи асфалтна подлога, пронађена немачка бомба из шестоаприлског бомбардовања 1941. године. Угнездила се на око 20 сантиметара испод улице којом су свакодневно пролазила безбројна возила укључујући и тешке камионе. Чудо, или чиста срећа, хтели су да паклена направа не експлодира током свих тих година.
Из необичних сећања директора Музеја југословенског ваздухопловства Чедомира Јанића, помињемо оно када су копајући темеље за кућу у Улици Орловића Павла мештани позвали стручњаке, будући да су пронашли неку чудну гранату. Касније се испоставило да је тамо, на пола пута између Црвеног крста и Славије, лежала 80 година, пуна експлозива, још
из Првог светског рата.
У београду постоји још много подземних ходника који су грађени тако да буду тајна. Таква им је била и првобитна намена, а и сада, када су постали мање важни или безначајни, остали су исто тако тајновити као што су били и онда, када су нешто требало да значе.
У Ресавској улици, код броја 38, налази се и данас необично лепа зграда, чији велики лук, на шест правилно распоређених улаза, говори о томе да је била некоме и нечему посебно намењена. Ово здање направљено је пре Другог светског рата, и то од новца ондашње Морнаричке управе, а било је намењено за становање највиших официра оног доба. Зграда је и данас изузетно очувана, па зато и сада одаје сјај времена када се градило са великом стилом.
Испод ње, већ у складу са временом у коме је зграда настала, постојали су подземни ходници, који су водили ка данашњој згради Генералштаба, срушеној у бомбардовању 1999. године.
Руку на срце, ходници су тада, у време кад су створени, водили ка другим здањима на истом месту, али имали су исту, конспиративну намену. Тада није било начина за хитну евакуацију важних људи хеликоптерима или неким сличним превозом који би био довољно муњевит, као што су то могли да буду тајни ходници, баш овако замишљени.
Данас је тај део испресецан зидовима који су напрасно **настали** баш на овом месту после Другог светског рата, па тако ни овај простор није више целовит, нити довољно доступан радозналом истраживачу. Остао је **у аманет** становницима ове зграде, али сада само као подрумски простор, који ће радозналије међу њима да подсећа на тајанствену улогу коју је некада имао, а у дечјој машти ће да буди довољно простора за имагинацију шта је све баш ту, за време рата и после њега, могло да се дешава.
Куда води тунел, тек неколико стотина метара ниже, у правцу према згради београдске
Железничке станице, налази се још једно здање на које су Немци много рачунали током окупације. То је данашња зграда ЖТП на углу Немањине и Сарајевске улице, у којој се током рата налазила једна од бројних немачких војних команди. У време борби за ослобођење града од фашистичких војних формација, остало је запамћено да су Руси и партизани управо пред овом зградом, баш као и у самој Немањиној улици, имали огромне губитке. Отпор је
био снажан, жртве многобројне, а застој у планираним операцијама очигледан.
Немци су се врло срчано борили, јер су знали да их у противном не чека ништа добро. И данас довољно радознао пролазник лако може да види како је сама зграда **прошарана** остацима куршума, који су невешто, после рата, само забашурени слојем глет-масе, тако различитим од боје фасаде саме зграде. Округле флеке, поготово око сваког улаза у зграду, само потврђују да су се овде водиле борбе које ни нападачима ни браниоцима нису обећавале лако окончање сукоба у коме су се нашли. Запрепашћење је било велико када је пуцњава најзад престала,
ослободиоци ушли у зграду, и тамо нису затекли никога!
Немци су успели некако да побегну, али овима није никако било јасно куда, на коју страну. Додуше, и зграда је велика па им је много времена однело пажњиво претраживање осталих празних просторија, али на крају Немаца нигде није било. А њихови војници, испоставило се касније, изашли су у околини Железничке станице, одакле су наставили даље повлачење. Јер, испод ове две важне зграде постоји тунел, којих их повезује, и који су Немци прво држали у најстрожој тајности, да би га после, на крају рата и искористили.
Тврђава под земљом, цео потез од Немањине улице до Железничке станице, остало је у
сећању сведока, представљао је један од најкрвавијих градских фронтова за време ослобађања Београда октобра 1944. године. Ту је била можда највећа концентрација важних немачких упоришта, и баш зато је све било обезбеђено, како подземним тунелима, тако и ниским бункерским пунктовима, који су претили потенцијалном нападачу готово испред сваке од зграда у овој улици.
Старији Београђани памте да том улицом није могла ни **мува да пролети** и да је ту, после битке, остало много олупина руских тенкова, јер је и пре почетка самих операција једино оклопна јединица могла да се нада да ће пробити овакву одбрану. Али, исто тако се сећају да су у данима после ослобађења овакви улази још дуго били видљиви. Грађени су да буду исте оне сигурности и чврстине, као и подземни објекти које смо сретали на Чукарици, или на другој страни града, дуж Звездарске шуме, дакле на местима која су била од суштинске важности за контролу прилаза граду. И ови бункери били су, вероватно, повезани сплетом подземних пролаза, који су посади давали осећај додатне сигурности, али и велику маневарску моћ, пошто би у току борбе могли брзо да се преместе са једног места на друго. Најзад, много је кориснији онај војник који није уплашен пред могућношћу да ће се наћи у безизлазној ситуацији, а
овакве подземне подобности су умногоме помогле Немцима да се баш тако осећају. Одступница је постојала, и они су знали за њу.
Заборављени пројектили обнављања београдских саобраћајница неретко доносе градитељима
чудновате сусрете са прошлошћу. Један од њих био је током реконструкције Улице Тадеуша Кошћушка, када је испод старе калдрме, коју је најзад требало да наследи асфалтна подлога, пронађена немачка бомба из шестоаприлског бомбардовања 1941. године. Угнездила се на око 20 сантиметара испод улице којом су свакодневно пролазила безбројна возила укључујући и тешке камионе. Чудо, или чиста срећа, хтели су да паклена направа не експлодира током свих тих година.
Из необичних сећања директора Музеја југословенског ваздухопловства Чедомира Јанића, помињемо оно када су копајући темеље за кућу у Улици Орловића Павла мештани позвали стручњаке, будући да су пронашли неку чудну гранату. Касније се испоставило да је тамо, на пола пута између Црвеног крста и Славије, лежала 80 година, пуна експлозива, још
из Првог светског рата.
