I
Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?
II
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.
III
O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom, dok tuga raste.
O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši,
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.
O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kada te videla nisam.
IV
Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u
svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i
potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima
vadila.
Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj
duši jata nežnih, tek ronenih šapata; i zatim ih svako jutro,
pune njegove duše, sa njegovih usana primala.
On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga,
vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem
ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga.
Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On
je daleko otišao.
V
Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ
meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se
grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi,
da se trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu,
trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je
trn izbo ruke?
Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?
II
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.
III
O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom, dok tuga raste.
O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši,
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.
O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kada te videla nisam.
IV
Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u
svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i
potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima
vadila.
Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj
duši jata nežnih, tek ronenih šapata; i zatim ih svako jutro,
pune njegove duše, sa njegovih usana primala.
On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga,
vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem
ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga.
Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On
je daleko otišao.
V
Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ
meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se
grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi,
da se trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu,
trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je
trn izbo ruke?
