Одем нешто послом до телевизије и сретнем Вучка лично! Знамо се он и ја дуго. Мислим, није баш из вртића, али знамо се.
Кренем према њему, не могу да одолим да га нешто приупитам кад` ми се већ указала оваква невероватна прилика. Ал` не може то тек тако како сам ја замислила.
Испред мене се створише неке рмпалије, његове гориле. Јој мајко моја, па они нису цели. Он бре два метра има, ко` буква столетна, а ја шака јада, дођем му до појаса са све штиклетинама а гориле скочиле да га бране. Ни не видим се од оног брда мишића, ал` ми Бог даде глашчину те викнух:
- Јели бре Вучко, шта `оће ове гориле?! Не могу ни друга, тј. тебе да поздравим!
- Опрости Мала. Нису то гориле, то је моје лично обезбеђење – објасни ти он мени ко` да сам ја тупава па не знам ко су.
- Па добро Вучко јел` треба од мене оволишне да те бране?
-Не од тебе душице, али не знају они да се ти и ја знамо. Они само раде свој посао.
-Ма шта кажеш, нисам знала – подмсехнус се.Нисам могла да одолим – Добро нема везе. Сад` ме лепо одведи на кафу ако мислиш да ти опростим. И немој да ме зовеш душице. То мрзим.
- Радо бих али немам времена. Опрости душице- одјеба ме са смешком.
Е неш` вала, помислих а рекох:
- А кад` сам те онако смотаног ономад учила да плешеш за „ Плесом до снова“ онда си имао времена за мене! Крв сам бре тад пропљувала да те научим где је лево а где десно, а ти сад` мени тако
- Опрости Мала. Јеси се трудила, није да ниси, али није вредело. Ја сам антиталенат за плес.
- За плес сигурно јеси, ал` си одмах укопчао како је то одличан маркетиншки потез да се појавиш у тој емисији. А ниси хтео, знаш и сам. Ја сам те наговорила. Да ме ниси послушао сад` не би био ту где јеси. И ти лепо са две леве ноге плесом стиже да оствариш своје снове, а Малу ко шиша. Сад` немаш времена за моје снове.
Скочи Вучко ко` опарен и створи се тик уз мене, сагну се па ми шапну:
-Тише бре. Шта се дереш. Немој пред њима – и показа главом на гориле.
Одведе он мене на изнуђену кафу а гориле осташе код врата стрељајући погледом све што мрда.
-Немој да се љутиш Мала. Знаш како је. Ја морам да водим рачуна о свом угледу, нисам ја макар ко. Нисам ја тебе ни заборавио само сам много заузет. Није мени лако, проблеми су то велики...
Дроби он мени како му је тешко, занео се; да га не знам и сузу бих пустила. Он се уозбиљио ко` прасе кад пишки. Климам главом и слушам га, као разумем колико му је тешко. Не могу да му кажем: „ Ај не сери бре више, мене си нашо` „ не могу то. Ипак је он Вучко, *ебига.
- Знам ја да ти немаш времена, све знам, ал` не знам шта ми би да те наговарам онда. Сад` ме гризе савест. Због мене си се увалио у та гов..., мислим у све те проблеме – слагах а не трепнух.
Додуше, истина је да ме гризе савест ал` због људи коју му после те емисије повероваше да има душу. Много сам грешна због тога. Да није плесао и делио паре за све оне болесне и несрећне људе, а све то снимала телевизија, можда и не би био ту где јесте и онда ја не бих осећала кривицу. Овако, поједох се жива.
- Е душице сјајна си ти. Та емисија је била прекретница. Од тада су људи почели другачије да ме гледају. За све си била у праву. И да знаш, нисам ја тебе заборавио. Одужићу ти се само реци шта ти треба. Све ће Вучко да ти среди.
„ Како лаже“, мислим се. „Није ме заборавио, све ће да среди. Тај све што дотакне упропасти а мени ће као нешто да среди“
- Мени хвала Богу не треба ништа. Ако већ хоћеш да се одужиш уради нешто да не помремо колективно. Па човече знаш ли ти да ћемо поцркати од глади, да је пола Србије поплављено, да смо најсиромашнији. Какав бре „Београд на води“ кад је цела Србија у говнима а пола Србије у води ал` буквално – залауфала се ја па штекћем ко митраљез ал` ме он прекину.
- Види душице, знам ја боље од тебе колико је тешка ситуација. Распадам се од посла, не знам где ми је глава ако ми верујеш. Желим да се поправи што се да поправити али не иде то тако лако како ти мислиш .
Ја га гледам и мислим како би га слатко одаламила преко оних напућених уста, а он дроби ли дроби ко` да је пред камерама.
- Е мој Вучко нисам ти ја бре гласачко тело па да ми ту причаш бајке. Зајеби више човече. Лажеш бре, много лажеш а ко лаже тај и краде, а ко краде иде у затвор, ал` кад би се зезали. Додуше, иду ови ситни. Ви крупни сте заштићени ко` бели медведи....
Нисам могла да се зауставим. Сручила сам му у фацу и за неспособне а подобне са купљеним дипломама и без диплома, и за плате и пензије, и за поплаве, Амере, Русе, домаће лопове, корупцију, здравство, ма за све...
Он исколачио очи, разјапио вилицу а ја му рекох:
- Вуче, вуче зашто су ти тако велика уста?
- Да те боље поједем – рече и скочи на мене разјапљених чељусти...
У том тренутку сам се пробудила. Срећа моја те јесам, да нисам поједе мене Вучко. Ко` Црвенкапу.
Кад` боље размислим било би боље да ме је појео у том сну. Онда би дошао ловац и спасао и мене и баку...
tako bajka kaze...
Uh Mari, sad si me baš zatekla sa ovakvim komplimentom, pogotovo što to kažeš Ti...a ti znaš koliko ja cenim tvoje pisanje
Lončar
