Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena
ne mimoiđi je kao san.
Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senki
tražiš svoj put ka meni, moj prijatelju !
U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju našem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar još nije vreme ? Zar još ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše
ptice se morske vraćaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći…?
