Pavle Vuisic

1. Bata Stojković
2. Vuisić
3. Čkalja
4. Radmilović
5. Berček
6. Simić

Znao sam da je boem ali me je ostala biografija neprijatno iznenadila jer je očigledno da je bio vrlo težak i nezgodan čovek sa ne baš puno prijatelja.
Ne znam zašto ali ostavlja nekakav gorak ukus u ustima kad se pročita kako nije simpatisao
Čkalju i Stojkovića. Ali opet, to pokazuje njegove glumačke kvalitete jer je svaki film u kojem su zajedno glumili maestralno odrađen.
Ali nije mi jasno, posle onih silnih scena iz Kamiondžija, kako se on i Čkalja nisu zbratimili, delovalo je zaista kao da su pravi kumovi i najbolji drugari.
 
Poslednja izmena:
Ovog meseca navrsilo se 30. godina od smrti legendarnog glumca Pavla Vuisica

Pavle Vuisić bio je srpski i jugoslovenski glumac.
Rođen je 10. jula 1926. godine u Beogradu gde je i preminuo 1.oktobra 1988. godine. Studirao je pravo i sve do početka 1950ih ogledao se u novinarstvu (Radio-Beograd). Nepunu sezonu glumio je u Pančevačkom pozorištu, istovremeno je statirao na filmu ("Čudotvorni mač", 1950, Voje Nanovića) i bezuspešno se pokušavao upisati na Akademiju za pozorišnu umetnost. Filmsku karijeru otpočinje epizodnom ulogom u "Šolaji" 1955. godine Voje Nanovića. Ubrzo nakon te uloge dobija glavnu ulogu u Nanovićevom filmu "Tri koraka u prazno" 1958. godine, i za tu ulogu dobija Zlatnu plaketu "Arena" na festivalu u Puli. Jedan od retkih istaknutih filmskih glumaca koji ništa ne duguju pozorištu, tokom čitave karijere (više od sto filmova) izuzetnom je jednostavnošću življenja i glumljenja ("činilo se da kao da uopšte ne glumi, da je uvek isti") uvek iznova provocirao kritičare na pokušaje da odgonetnu tog "glumca prvog plana", koga i A. Latuada (Vuisić je glumio u njegovoj "Stepi", 1962) svrstava u sam vrh evropske filmske glumačke elite.
Upoređivan je sa Žanom Gabenom, Spenserom Trejsijem, Orsonom Velsom, M. Simonom i H. Baurom, izdvajan kao neponovljiva ličnost, gigant jugoslovenske filmske glumačke umetnosti, Vuisić je svojom pojavom, izražajnim licem, diskretnom i ležernom glumom, te nekom elementarnom istinitošću znao nadograditi i loše scenarijske predloške.
Osobenjak posebne vrste (slobodno je vreme provodio na reci Savi, daleko od društvene i kulturne javnosti, nikada nije izgovarao tekst kako je napisan, nije prihvatao svoje materijalno učešće u filmu, neprofesionalnost, gubljenje vremena, svoj je rad naplaćivao odmah). Bio je glumac najšireg dijapazona i bez određenog "faha", koji je mogao podjednako sugestivno igrati sve što odgovara njegovoj "robusnoj i pitomoj prirodi".

Iako često u situaciji da prihvati sve što mu ponude, glumio je i u filmovima najistaknutijih reditelja, pa mu je uloga djeda u "Događaju" (1969) Vatroslava Mimice donela "Oktobarsku nagradu" grada Beograda i "Cara Konstantina" u Nišu, uloge u filmovima "Hajka" (Žike Pavlovića, 1977.), "Beštije" (Živka Nikolić, 1977.) i "Povratak otpisanih" (Aleksandra Đorđevića, 1976.).

"Zlatnu arenu" na festivalu u Puli 1977. godine dobija za iste filmove, a ujedno i za ulogu u ostvarenju "Leptirov oblak", inače autorsko ostvarenje reditelja Z. Randića.
Iste godine za ovu ulogu dobija i nagradu Cara Konstantina u Nišu. Za ulogu u filmu "Razmeđa" iz 1973. godine, reditelja Kreše Golika dobija "Gran Pri u Nišu". Već od 1957. godine igra uloge različitog opsega:

Vladimira Pogačića (Subotom uveče, 1957; SAM, 1959.),
Vatroslava Mimice (Prometej s otoka Viševice, 1965; Ponedeljak ili utorak, 1966: Seljačka buna 1573, 1975; Poslednji podvig diverzanta Oblaka, 1978.),
Žike Pavlovića (Neprijatelj, 1965; Buđenje pacova, 1967; Zaseda, 1969.),
Branka Bauera (Doći i ostati, 1965; Salaš u Malom ritu, 1976.),
Bore Draškovića (Horoskop, 1969; Život je lep, 1985.),
Veljka Bulajića (Bitka na Neretvi, 1969.),
Aleksandra Petrovića (Majstor i Margarita, 1972.),
Gorana Paskaljevića (Čuvar plaže u zimskom periodu, 1976; Pas koji je voleo vozove, 1977; Poseban tretman, 1980; Suton, 1983.),
Srđana Karanovića (Petrijin venac, 1980.),
Slobodana Šijana (Ko to tamo peva, 1980; Maratonci trče počasni krug, 1982.),
Gorana Markovića (Majstori, majstori, 1980) i
Emira Kusturice (Sjećaš li se Doli Bel, 1985.).
Glumio je i u više televizijskih serija (npr. Servisna stanica, Više od igre i Kamiondžije i u istoimenom filmu), koje su mu donele posebnu popularnost.
Godine 1959. dobio je tek osnovanu Sedmojulsku nagradu SR Srbije za filmsku umetnost, a kasnije i nagradu za životno delo "Slavica" na festivalu u Nišu idr.

Pokojni Pavle Vuisić je bio poseban lik među svom tom glumačkom ekipom. Počeo je u vreme kada su Čkalja i Mija Aleksić uveseljavali naord u radio emisiji "Veselo veče" a koje su zbog humora i slobode tamo negde pedesetih nazivali u okolnim zemljama neprijateljskim programom Za razliku od svih glumaca koji za pozorište kažu "daske koje život znače" Paja je i sam rekao da njemu te daske ne znače ništa. Nije voleo i nisu ga zanimale pozorišne predstave. Ali ono što je zanimljivo je da ni jednu scenu nisu ponavljali zbog njega - sve je izvodio sa neverovatnom tačnošću. A onaj čuveni čičica što je glumio u jedno sedam filmova, poznat po onom "Deco, decoo, decooo, decooo- ooooo-ooooooo" e njega je Paja doveo na film. Inače i ličnom životu je bio čovek od dobrog ličnog društva i ljubitelj domaće rakije.
Pavle-Vuisi%C4%87-500x873.jpg

 
Filmovi:

1950 - Čudotvorni mač
1953 - Ciganka
1955 - Šolaja
1957 - Subotom uveče
1958 - Četiri kilometra na sat
1958 - Pogon B
1958 - Rafal u nebo
1958 - Te noći
1958 - Tri koraka u prazno
1959 - Campo Mamula
1959 - Osma vrata
1959 - Sam
1960 - Bolje je umeti
1960 - Drug predsednik centarfor
1960 - Kota 905
1961 - Ne diraj u sreću
1961 - Nema malih bogova
1961 - Parče plavog neba
1961 - Velika turneja
1962 - Čudna devojka
1962 - Mačak pod šljemom
1962 - Zvižduk u osam
1963 - Desant na Drvar
1963 - Dvostruki obruč
1964 - Muški izlet
1964 - Narodni poslanik
1964 - Prometej s otoka Viševice
1964 - Svanuće
1964 - Vrtlog
1965 - Doći i ostati
1965 - Glasam za ljubav
1965 - Gorki deo reke
1965 - Inspektor
1965 - Neprijatelji
1966 - Konjuh planinom
1966 - Ponedeljak ili utorak
1966 - Sretni umiru dvaput
1966 - Vreme ljubavi
1967 - Bokseri idu u raj
1967 - Bomba u deset i deset
1967 - Buđenje pacova
1967 - Dim
1967 - Makedonska krvava svadba
1968 - Brat doktora Homera
1968 - Ram za sliku moje majke
1968 - Sunce tuđeg neba
1968 - Uzrok smrti ne pominjati
1969 - Bitka na Neretvi
1969 - Događaj
1969 - Horoskop
1969 - Kad čuješ zvona
1969 - Moja strana sveta
1969 - Zaseda
1970 - Bablje leto
1970 - Lepa parada
1970 - Žarki
1970 - Život je masovna pojava
1971 - Doručak sa đavolom
1971 - Moja luda glava
1971 - Opklada
1971 - Žeđ
1972 - Majstor i Margarita
1972 - Tragovi crne devojke
1972 - Valter brani Sarajevo
1973 - Paja i Jare - kamiondžije
1973 - Razmeđa
1975 - Doktor Mladen
1975 - Naivko
1975 - Seljačka buna 1573
1976 - Čuvar plaže u zimskom periodu
1976 - Povratak otpisanih
1976 - Salaš u malom ritu
1977 - Beštije
1977 - Hajka
1977 - Leptirov oblak
1977 - Pas koji je voleo vozove
1978 - Nije nego
1978 - Paviljon VI
1978 - Poslednji podvig diverzanta Oblaka
1978 - Tigar
1978 - Tren
1979 - Drugarčine
1979 - Pakleni otok
1979 - Poslednja trka
1979 - Priko sinjeg mora
1980 - Hajduk
1980 - Ko to tamo peva
1980 - Majstori, majstori
1980 - Petrijin venac
1980 - Poseban tretman
1981 - Berlin kaputt
1981 - Laf u srcu
1981 - Šesta brzina
1981 - Sjećaš li se Dolly Bell?
1981 - Sok od šljiva
1982 - 13. jul
1982 - Daleko nebo
1982 - Idemo dalje
1982 - Maratonci trče počasni krug
1982 - Miris dunja
1982 - Nedeljni ručak
1982 - Suton
1983 - Halo taxi
1983 - Medeni mjesec
1984 - Kamiondžije opet voze
1984 - O pokojniku sve najlepše
1984 - Rani sneg u Minhenu
1984 - Vojnici
1985 - Debeli i mršavi
1985 - Otac na službenom putu
1985 - Život je lep
1986 - Od zlata jabuka
 
Zašto se nisu voleli Čkalja i Pavle Vujisić
Čkalja je bio štreber, perfekcionista, koji je znao da pređe nevidljivu liniju između profesionalizma i preglumljavanja. S druge strane, Paja Vuisić je pripadao drugoj školi glume, čistom naturalizmu.
U kadru su delovali saglasno, kao da su scene pripremali u najvećoj ljubavi. O njihovom odnosu svedoči Mirjana Vuisić, supruga velikana naše glume Pavla Vuisića.
– Ja Čkalju nikad nisam upoznala. Kad malo bolje pogledate Čkalju i Pavla, videćete da je to nemoguća fuzija. Čkalja je stopostotni glumac i do krajnjih granica je išao u svojoj glumi. Pavle uopšte nije bio glumac. Znao je reći: “Ja se samo ponašam.” I istina je – celog se života ponašao – rekla je Mirjana novinaru Aleksandru Đuričiću u knjizi “Posle fajronta”.
Čkalja je glumio i preglumljivao, a Pavle je zbog toga ključao. Kada je Televizija Beograd desetak godina posle serije i filma “Kamiondžije” želela da snimi nastavak “Kamiondžije opet voze”, nije hteo ni da čuje. Prvi put je prihvatio samo da bi se videla razlika, da pokaže šta je gluma, ali drugi put nije dolazilo u obzir.
Ubeđivali su ga godinu dana. Kako sam ja u tom trenutku počela da gradim imanje, koje se i njemu dopalo, premerio je plac, izračunao koliko će koštati ograda i tražio honorar od 110.000 dinara. Producenti su poludeli jer je maksimalni honorar za glavne glumce iznosio 12.000 i nije postojala zakonska mogućnost da mu daju više. Samo je odmahnuo rukom. Onda su oni pronašli način da naprave video kasete koje će se prodavati gastarbajterima i osigurali mu traženi novac – kazala je ona.

Ali, Pavle je imao novi zahtev, da se i Čkalji mora podići honorar bar na 50 hiljada. Tako je snimljen nastavak “Kamiondžija”.
kamiondzije-opet-voze-yugoslav-movie-poster.jpg


- - - - - - - - - -

ko_to_tamo_peva.jpg


MV5BY2U5ZTFjNTAtMDViNC00MzkzLWEzNTEtMDhkNWU2NTY2YmJlXkEyXkFqcGdeQXVyMzIwMTIwODc@._V1_.jpg


ef029332-9b4f-4fb1-8f5d-8a2bff72b81c.jpg


maratonci-trce-pocasni-krug-serbian-movie-poster.jpg


Centar_Film-Maratonci_trce_pocasni_krug-05.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top