- Poruka
- 338.220
U životu umetnika pojavi se, u nekom trenutku, žena o kojoj se sanja i mašta, o kojoj se piše, peva, ili koju umetnik slika.
Priča o najvećim ljubavima slikara Paje Jovanovića, među kojima je i njegova muza i supruga,koja je bila inspiracija za portrete i aktove koje je stvarao.
Emilija Mila Mandukić
Emilija Mila Mandukić, jedna od tada, najlepših Vrščanki, svojim damskim manirima privukla je pažnju mladog slikara koji se, posle studija, vratio u svoj rodni grad.
Posle stidljivih pogleda, usledilo je upoznavanje, a onda je buknula ljubav. Ubrzo se dogodila i veridba koja je, još brže, bila raskinuta.
Naime, Paja je, po običajima toga vremena, kaparisao buduću mladu sa 50 zlatnika. Ne znajući za to, Pajin otac Stevan, od imućnog Milinog oca zatražio je pozajmicu, što je ovaj shvatio kao prevaru, te mu je zlatnike vratio i istog časa obavestio porodicu Jovanović da venčanja neće biti. Mila se kasnije udala za drugoga, a Paja napustio Srbiju.
Istoričari umetnosti smatraju da je na njegovom čuvenom Vršačkom triptihu Mila prikazana u liku devojke koja bere grožđe, dok su na slici "Krunisanje cara Dušana"
njene crte lica poslužile za kreiranje lika carice Jelene.
Paja Jovanović govorio je da umetnost počinje tamo gde je ljubav prema lepoti, a period njegovih portreta nam to i dokazuje.
Mnoge lepe dame bile su mu modeli, a 1905. godina donela mu je, nenadano, božanstvo o kom je sanjao.
Berta
Od svih sačuvanih primera Memoara Paje Jovanovića, umetnik je u Legatu ostavio jedinstvene beleške, napisane na nepovezanim blok listovima,
u kojima pominje svoju veliku minhensku ljubav – Bertu.
Na slici nije predstavljen nepoznati model, već kako to beleži Paja Jovanović: „...Berta: moja atletska Valkiri devojka. Sva energija mi se utrošila u tim svakodnevnim hrvanju i gimnastičnim nadmetanju sa njom...Biće teško se od Berte oprostiti...presekao oštrim nožem - i velikim bolom sve veze sa Bertom jako je već bila prirasla uz mene - operacija teška baš opasna po život ali moralo je biti..."
Hermina Muni Dauber - Jovanović
"Otišao je u Beč, iznajmio je tamo stan i tada susreo po prvi put trinaestogodišnju Herminu Muni Dauber, ćerku njegovog stanodavca, odnosno nastojnika zgrade u kojoj je živeo. Kažu da je otac Muni Dauber, korio ćerku da ne smeta umetniku koji je već bio u prilično pristojnim godinama, on je imao već četrdeset i nešto kada je nju upoznao, da mu ne smeta dok radi", rekla je Sanja Đaković, autorka ture Ljubavna šetnja Beogradom.
Smetala je Muni i te kako. Volela je da posmatra umetnika dok stvara i divila se njegovim bojama koje su se tako lako razlivale po platnu. Jednoga dana, Paja je odlučio da je naslika. Bio je to dan koji je promenio sve. Od tada, Muni postaje njegov glavni model, muza, opsesija bez koje više nije mogao ni da stvara, ni da diše. Venčali su se u Budimpešti 27. marta 1917. godine.
"Kada su se venčali, njoj je bilo 25, a njemu 58 godina, razlika u godinama bila je 33 godine. Paja Jovanović je vodio računa o svojoj supruzi, plaćao je časove stranog jezika, vodio računa o njenom obrazovanju, plaćao časove tenisa, jahanja, govorio joj kako da se postavi, pošto je ona bila njegov model, kako da pozira najbolje i znao je da izvuče lepotu iz nje", rekla je Sanja Đaković, autorka ture Ljubavna šetnja Beogradom.
Istoričari umetnosti kažu da Paja Jovanović nije radio puno aktova dok nije sreo Muni Dauber. Bilo ih je u njegovoj kolekciji, ali ne toliko mnogo. Sam Paja je govorio da su mu na časove slikarstva koje je on pohađao, kao modeli dolazili ljudi u nekim već poodmaklim godinama i da njemu njihova tela nisu bila dovoljno inspirativna da ih slika. Puno aktova svoje supruge Hermine je napravio, jer je, kaže, njeno telo i... prosto i njeno lice i njeno telo bili su, prosto, kao iz slikarskih azbuka, odnosno knjiga.
U braku koji je trajao 40 godina, Muni se trudila da prati i pomaže svog vremešnog supruga, bilo u Beču ili Beogradu i ostala mu je posvećena do kraja života. Nakon Pajine smrti, ispoštovala je njegovu veliku želju i 1958.godine poslala Muzeju grada Beograda najdraže umetničke radove slavnog umetnika. Uz to, darovala je i 11 slika
iz sopstvene kolekcije, uz uslov da se prikažu javnosti tek posle njene smrti.
Iako nije uspela da nauči srpski jezik, lepa Bečlijka, Pajino večito nadahnuće, sahranjena je, po sopstvenoj želji, upravo pored njega na Novom groblju u Beogradu.
Priča o najvećim ljubavima slikara Paje Jovanovića, među kojima je i njegova muza i supruga,koja je bila inspiracija za portrete i aktove koje je stvarao.
Emilija Mila Mandukić
Emilija Mila Mandukić, jedna od tada, najlepših Vrščanki, svojim damskim manirima privukla je pažnju mladog slikara koji se, posle studija, vratio u svoj rodni grad.
Posle stidljivih pogleda, usledilo je upoznavanje, a onda je buknula ljubav. Ubrzo se dogodila i veridba koja je, još brže, bila raskinuta.
Naime, Paja je, po običajima toga vremena, kaparisao buduću mladu sa 50 zlatnika. Ne znajući za to, Pajin otac Stevan, od imućnog Milinog oca zatražio je pozajmicu, što je ovaj shvatio kao prevaru, te mu je zlatnike vratio i istog časa obavestio porodicu Jovanović da venčanja neće biti. Mila se kasnije udala za drugoga, a Paja napustio Srbiju.
Istoričari umetnosti smatraju da je na njegovom čuvenom Vršačkom triptihu Mila prikazana u liku devojke koja bere grožđe, dok su na slici "Krunisanje cara Dušana"
njene crte lica poslužile za kreiranje lika carice Jelene.
Paja Jovanović govorio je da umetnost počinje tamo gde je ljubav prema lepoti, a period njegovih portreta nam to i dokazuje.
Mnoge lepe dame bile su mu modeli, a 1905. godina donela mu je, nenadano, božanstvo o kom je sanjao.
Berta
Od svih sačuvanih primera Memoara Paje Jovanovića, umetnik je u Legatu ostavio jedinstvene beleške, napisane na nepovezanim blok listovima,
u kojima pominje svoju veliku minhensku ljubav – Bertu.
Na slici nije predstavljen nepoznati model, već kako to beleži Paja Jovanović: „...Berta: moja atletska Valkiri devojka. Sva energija mi se utrošila u tim svakodnevnim hrvanju i gimnastičnim nadmetanju sa njom...Biće teško se od Berte oprostiti...presekao oštrim nožem - i velikim bolom sve veze sa Bertom jako je već bila prirasla uz mene - operacija teška baš opasna po život ali moralo je biti..."
Hermina Muni Dauber - Jovanović
"Otišao je u Beč, iznajmio je tamo stan i tada susreo po prvi put trinaestogodišnju Herminu Muni Dauber, ćerku njegovog stanodavca, odnosno nastojnika zgrade u kojoj je živeo. Kažu da je otac Muni Dauber, korio ćerku da ne smeta umetniku koji je već bio u prilično pristojnim godinama, on je imao već četrdeset i nešto kada je nju upoznao, da mu ne smeta dok radi", rekla je Sanja Đaković, autorka ture Ljubavna šetnja Beogradom.
Smetala je Muni i te kako. Volela je da posmatra umetnika dok stvara i divila se njegovim bojama koje su se tako lako razlivale po platnu. Jednoga dana, Paja je odlučio da je naslika. Bio je to dan koji je promenio sve. Od tada, Muni postaje njegov glavni model, muza, opsesija bez koje više nije mogao ni da stvara, ni da diše. Venčali su se u Budimpešti 27. marta 1917. godine.
"Kada su se venčali, njoj je bilo 25, a njemu 58 godina, razlika u godinama bila je 33 godine. Paja Jovanović je vodio računa o svojoj supruzi, plaćao je časove stranog jezika, vodio računa o njenom obrazovanju, plaćao časove tenisa, jahanja, govorio joj kako da se postavi, pošto je ona bila njegov model, kako da pozira najbolje i znao je da izvuče lepotu iz nje", rekla je Sanja Đaković, autorka ture Ljubavna šetnja Beogradom.
Istoričari umetnosti kažu da Paja Jovanović nije radio puno aktova dok nije sreo Muni Dauber. Bilo ih je u njegovoj kolekciji, ali ne toliko mnogo. Sam Paja je govorio da su mu na časove slikarstva koje je on pohađao, kao modeli dolazili ljudi u nekim već poodmaklim godinama i da njemu njihova tela nisu bila dovoljno inspirativna da ih slika. Puno aktova svoje supruge Hermine je napravio, jer je, kaže, njeno telo i... prosto i njeno lice i njeno telo bili su, prosto, kao iz slikarskih azbuka, odnosno knjiga.
U braku koji je trajao 40 godina, Muni se trudila da prati i pomaže svog vremešnog supruga, bilo u Beču ili Beogradu i ostala mu je posvećena do kraja života. Nakon Pajine smrti, ispoštovala je njegovu veliku želju i 1958.godine poslala Muzeju grada Beograda najdraže umetničke radove slavnog umetnika. Uz to, darovala je i 11 slika
iz sopstvene kolekcije, uz uslov da se prikažu javnosti tek posle njene smrti.
Iako nije uspela da nauči srpski jezik, lepa Bečlijka, Pajino večito nadahnuće, sahranjena je, po sopstvenoj želji, upravo pored njega na Novom groblju u Beogradu.
