Osećanja, misli i razum

Jean Baudrillard: "Živimo u svetu u kojem ima sve više i više informacija, a sve manje i manje smisla."

- Znanje koje ima samo informativnu širinu bez emocionalne dubine i duhovne visine je površno. U njemu nema mudrosti.
-------

Salman Rushdie: "Jezik je hrabrost: sposobnost da zamislite misao, da je izgovorite i tako je učinite istinitom."

- Nije uvek lako reći sve što se misli. Potrebna je hrabrost da se unutrašnji, intimni svet otkrije spoljašnjem, jer takvom realizacijom nastanu promene ili na bolje ili na gore.
-----

Platon: "Mišljenje je razgovor duše same sa sobom."

-Kada čovek govori deli ono što misli sa drugima. Medjutim, u govoru može postojati cenzura i oprez, pa se ne kaže sve. Ko obmanjuje ne ispoljava ono što stvarno planira, već govori suprotno tome.

Čovek koji je sam sa svojim mislima nema cenzuru. Slobodno misli šta hoće i bez bojazni ispoljava osećanja pošto zna da drugi ne mogu čuti njegov unutrašnji dijalog. Tada je istinski sam sa unutrašnjim svetom koji istražuje.

Misli, osećanja i razum se često razdvajaju. Daje se prednost jednom nad drugima. Ne shvata se da su te razlike sastavni i neophodni elementi iste svesti i procesa osvešćivanja. Osećanja se ne mogu interpretirati i shvatiti bez misli i razuma.

 

[Black_star]

Jean Baudrillard: "Živimo u svetu u kojem ima sve više i više informacija, a sve manje i manje smisla."

- Znanje koje ima samo informativnu širinu bez emocionalne dubine i duhovne visine je površno. U njemu nema mudrosti.

Može biti ovako tumačeno ali i ne mora... Bodrijar je mislilac postmoderne dekonstrukcije, u njoj se razmatra svaki info kao "simptom univerzuma", kako pesma veli...

 

[sofija06]

Tumačenja se mogu razlikovati i to je ok. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Ja se slažem Bodrijarovom izjavom, jer se empirijski potvrdjuje. Činjenica je da danas imamo više informacija nego ikada. Ali, to nije doprinelo osvešćivanju ljudi da smanje antagonizam, osećanje otudjenosti, beznadje i mentalne bolesti. Naprotiv, došlo je do njihovog porasta.

Mudrost je unutrašnji potencijal smisla do kojeg se dopire integralnim razvojem ličnosti i samospoznajom. Samospoznaja je osnova spoznaje. Spoljašnji svet doživljavamo, interpretiramo i definišemo kroz unutrašnji.

Zato je važno odvajati vreme za sebe i imati neometane momente introspekcije nezavisno od spoljašnjeg uticaja. Ti trenuci se sastoje od istraživanja i razumevanja svojih osećanja ili iskrenog, nepristrasnog suočavanja sa njima, kao i kontemplativnog razmišljanja da bi se postizala emocionalna i duhovna zrelost neophodna za psihičko zdravlje.

Naravno da su spoljašnje informacije potrebne, stimulativne i korisne za intelektualni razvoj i da vode napretku kada se balansiraju sa emocionalnim i duhovnim rastom. Ali, ako ga otežavaju i sprečavaju onda su štetne.

Isto važi i za tehnološke inovacije. Mada fizički olakšavaju život doprinose i psihičkoj teškoći stvaranjem komplikovanijeg sveta i odnosa medju ljudima, pa se više preokupira spoljašnjim zbivanjima nego unutrašnjim.

Znanje koje se svodi samo na pasivno gomilanje podataka uz zapostavljanje unutrašnjeg rasta nema mudrost. Površno je, nestabilno i podložno uticaju raznih trendova. Jedino mudrost ima sveobuhvatno razumevanje da pravilno proceni i asimilira spoljašnje i unutrašnje vrednosti i kroz to učini pomak.

Nemaju sve informacije za cilj istinski, dugoročni prosperitet i blagostanje. Dosta je i onih koje teže nepoštenom materijalnom dobitku i državnom interesu tako da ima i raznih ekonomskih i političkih malverzacija, dezinformacija, poluistina i neproverenih, sumnjivih podataka. Da bi se proniklo kroz njih mora postojati unutrašnja osnova smisla i stabilnosti koja daje umu pronicljivost i oštrinu da zna šta treba prihvatiti, a šta odbaciti.

 

[Black_star]

To je stara priča i uvek se vraća na isto. Verodostojnost misli. Moramo imati istinu u sebi, tačnije, treba biti istinit. Videti je, prepoznati, pustiti u sebe.
Postmodernizam je tu prepoznao stvar daleko iznad pukog prihvatanja ili odbacivanja, doakao binarnosti. Uvod za to dao je Niče svojom devizom 'iznad dobra i zla'. Kroz istinito posmatranje mi, naime, formiramo mišljenje. Ono i ne mora biti za sva vremena, ali je važeće u tekućem trenutku. Kako bismo znali da je nešto suvišno, nebitno ili zlo ako smo ga odbacili daleko? Ono ostaje sa nama, ne samo kao trivijalnost, već kao naša refleksija na nju... U istoj, ako ne i jačoj meri ostaje i mišljenje o uzvišenom. To su ta dva pola koja su ranije bila suprotstavljena, a postmoderna i Bodrijar ih obe postavili u istu ravan kroz istinskog čoveka, čoveka misli ili refleksije. Mudrost barata sa više nivoa i činilaca. Teško je tu uspostaviti ličnu selekciju bitnog i nebitnog. Tada ne bi bila mudrost. Ne bi bilo istinito... Bio bi forsaž.

 

[sofija06]

Za misaonu aktivnost su neophodne razlike i dualnost. Bez njih ne može doći do interakcije, a time ni promena i razvoja svesti. To i jeste razlog što postoji subjektivno-objektivna suprotnost i što imamo i konstruktivne i destruktivne nagone. Da ih nemamo bili bi programirani, ne bi mogli misliti/učiti/razumevati, niti bi bili odgovorni za odluke i ponašanje.

Unutrašnji svet je fleksibilna sfera svesti. U njoj postoji stalna interakcija osećanja, misli i razuma prouzrokovana spoljašnjim zbivanjima. Različiti dogadjaji aktiviraju i različita osećanja i reakcije koje nam omogućavaju samospoznaju i osvešćivanje kada im dozvoljavamo da se slobodno ispolje ili kada ništa ne potiskujemo, već ih iskreno i nepristrasno razmatramo. Ali, tako da ne dozvolimo da padnemo pod njihov uticaj i izgubimo kotrolu. Za to si adekvatno naveo Ničeovo izdizanje "iznad dobra i zla".

Medjutim, ne živimo samo u subjektivnom svetu nego i u objektivnom, fizičkom koji delimo s drugim bićima. Dok nam nefizički svet svesti dozvoljava pasivnost i lebdenje "iznad dobra i zla", fizički nas prisiljava na izbore i delovanje da bi opstali, kao npr. obezbedjivanje osnovnih životnih potreba, zapošljavanje, obaveza da othranimo i vaspitamo decu itd.

Nefizički svet je svet teorije, ideja i imaginacije, dok je fizički svet prakse i realizacije. U njemu se zamisli sprovode u dela. Teorija se ne može odvojiti od prakse pošto se stalno uslovljavaju i prepliću. Praksa potvrdjuje valjanost teorije dok teorija usavršava praksu. Oboje je potrebno da bi učili i imali potpuno iskustvo. Zanemarivanjem bilo kojeg od tih aspetka se odlazi u jednostrane, neispravne zaključke.

Svako delovanje stvara promenu u objektivnom svetu. Shodno tome i drugi mogu osetiti posledice naših aktivnosti, a ne samo mi. Dobro je ako su pozitivne i vode opštem napretku i blagostanju, ali ne valja kada nanose štetu i prouzrokuju patnju. Poricati činjenicu da naši izbori i aktivnosti ne doprinose nastanku dobra i zla u objektivnom, fizičkom svetu je odricanje od istine i izbegavanje odgovornosti.

Naša dužnost i obaveza, kao inteligentnih bića, je da se pravilno informišemo i podrobno razmislimo o neželjenim posledicama, nepotrebnoj bedi i destrukciji koju naša aktivnost može prouzrokovati. Tek tada smo u stanju da svesnije donesemo odluku da li da sprovedemo zamisao u delo ili da je odbacimo i odustanemo od njene realizacije.