Ако се удубиш у садржај текста, видећеш да постоје две ствари око којих Јагодић гради чланак:
Прво је његово тумачење извора да српски владар и сами становници у Нишкој нахији себе сматрају етничким Србима. Овде је Јагодич навео наредбу Обреновића од 27. априла (о којој сам већ говорио), 2 писма Лесковачке и Алексиначкe казија (једно писмо је доста спорно) и неколико извода из новина. Али када је реч о самоопредељењу становништва као Бугара, Јагодић заправо тврди да нема много доказа за то, мада сам Јагодић заправо није дао ни један убедљив пример самоопредељења народа у Ниш као Срба, јер ваљда се писму једног сеоског градоначелника у Лесковачкој тешко може сматрати неоспорним доказом. Друго, Јагодић јасно износи свој став кроз тумачење да су термин Бугари користили само штампа и централна административна власт и то после 27. априла 1841. Истовремено, он допушта могућност да је то било у „политичке сврхе“. Занимљиво је да је Јагодић овде поменуо Cиприjена Робера, али није поменуо Феликса Каница. А Каниц може бити прилично добар извор за етнички карактер Пирота и Ниша.
Истовремено, Јагодић је указао на помињање Бугара као етничке групе у српским уџбеницима, али овај одломак као да се губи у читавом наративу чланка и не могу га никако повезати са ауторовом намером да нешто докаже у "корист" Бугара у „Старој Србији“
Односно, чак и ако је признао да у изворима нема доказа о регионалном значењу појма Бугари који користе српски званичници, Јагодић сматра могућим да је то управо био случај.
И цела анализа доводи до овог тужног закључка.
Е сад – то је утисак о коме говорим.