Nesumnjivo Hrvati

[Mrkalj]

Đorđe Rapajić

Rođen 06.10.1952. Umro 10.06.2000. Nosonja iz Smogovaca, Pero iz Poštanskog sandučića, Glumac iz kazališta Trešnja.

 

[matijakupa]

Nisam znao da je Krakov 1914. godine bio slobodan grad u austrougarskoj monarhiji, onoj istoj koja je iste godine dugo čekajući povod i pripremajući se, napala Srbiju i već 1915. u Beogradu izdavala dnevne novine na ijekavici a štampala udžbenike sa Markom Kraljevićem kao hrvatskim junakom. A da je komunistička vlast preferirala da se književnici izjašnjavaju kao Srbi, proveri malo bolje možda je i Krležu Tito terao da bude Srbin?

O slobodi izjašnjavanja si ti prvi poveo razgovor, jer si rekao da je netko Andrića navodno tjerao da se izjašnjava Hrvatom, a sve dok nije došla sloboda na žandarskim bajonetama.

Krakow je i te 1914. bio slobodniji od bilo kojeg grada Kraljevine SHS nakon 1918.

 

[Vuk064]

Mnogo je primjera koji to potvrđuju:

Strossmayer,

Demeter,

P. Stoos,

Gavella,

Vatroslav Lisinski (rođenjem Ignac Fuchs);

obitelj Ljudevita Gaja starinom je iz Burgundije (pisala se Gay), a

Stanka Vraza (pravim imenom Jakoba Frassa) iz Štajerske;

Bogoslav Šulek, podrijetlom Slovak, bio je svojedobno najistaknutiji hrvatski jezikoslovac, pritom je podržavao ”jugoslavensku ideju”;

Ivan Zajc (u Beču se pisao: von Seitz), autor nacionalne opere ”Nikola Šubić Zrinski”; Čeh je podrijetlom kao i

August Šenoa, najpopularniji romanopisac svoga stoljeća.

Nikola Firentinac, kako ga mi zovemo (tj. Niccolo di Giovanni Fiorentino), sljedbenik Donatellov, rođen je i kršten u Firenzi, po kojoj je i dobio nadimak – nije ”našijenac” ali je ostavio vidna traga u našem kraju.

Matematičar i fizičar Marin Getaldić (Marino Ghetaldi), dubrovački patricij i Galilejev prijatelj, vuče korijene iz romanskih loza istočne jadranske obale; svoje radove pisao je na latinskom a potpisivao ih kao Ghetaldus.

Obitelj Sorkočevića (Sorgo), vjerojatno najvrednijeg skladatelja kojeg su imali i Dubrovnik i Dalmacija, došla je iz Albanije preko Boke – trgovala je žitaricama i po tom dobila prezime (sorgo = sijerak).

Jezuit Ardelio Della Bella, rođen u Foggi, u obitelji koja je potjecala iz Firenze (u Dubrovniku su ga zvali ”Fiorentin”), i

franjevac Joakim (Gioacchino) Stulli, istodobno Dubrovčanin, Talijan i ”Ilir”; ubrajaju se s razlogom u najznačajnije rodonačelnike hrvatske i južnoslovenske leksikografije.

Dubrovački pjesnik Vetranović, za života poznatiji kao Vetrani, spjevao je ”Odu Italiji”.

”Hrvatski Preporod” u Hrvatskom narodnom kazalištu oslikao je Vlaho Bukovac, kojem je pravo ime Biagio Faggioni.

Kukuljević je preimenovao Andrea Meldolu u Andriju Medulića, kojeg nikad nitko nije tako zvao – a

sam je dodao vlastitome prezimenu dodatak Sakcinski, prema talijanskoj lozi svoje majke (De Sacchi).

Nije sigurno da je u nas postojalo prezime Klović koje je pridano minijaturistu Cloviusu: zanemarimo li teško odgonetljiva rodoslovlja, neosporno je da Clovija (Klovića) i

Lauranu (Vranu), prema onome što su stvorili i gdje su se formirali, u najboljem slučaju dijelimo s talijanskom umjetnošću.

Pavao Ritter, čiji je otac došao u Senj iz Alzasa, sam je preveo svoje njemačko prezime u Vitezović.

”Poganski klasik” Vladimir Vidrić dijete je slovenskih roditelja (Vidič).

Ivan Goran Kovačić je po majci Židov (to sam tek nedavno saznao od jednog mađarskoga povjesničara književnosti. Goranova se majka prezivala Klein) – tako bi naš najveći pjesnik hrvatskoga i jugoslavenskoga antifašističkog Otpora, po židovskom zakonu, pripadao majčinoj strani.

Glazbu za hrvatsku himnu, posvećenu ”Lijepoj našoj domovini”, skladao je vinkovački Srbin Josif Runjanin.

Juraj Dalmatinac se potpisivao kao Georgius Matthei ili po venecijanski Zorzi Mattei, a njegov sin je tvrdio da mu je pravo ime i prezime Giorgio Orsini.

Andrija Aleši (Alleshi) doselio je iz Drača.

Ruđeru Boškoviću djed bijaše pravoslavac iz trebinjskoga kraja koji se selidbom u Orahov Do obreo medu katolicima i pokrstio, a mati mu bi Talijanka.

I Marulićeva je majka bila, prema talijanskim slavistima, Talijanka, prema hrvatskim Hrvatica: imenom se zvala Dobrica i Bona, a prezivala Alberti – potomci te splitske obitelji izjasnili su se kao Talijani i iselili. Očeva, pak, loza pisca ”Judite”, sudeći po prezimenu, imala je možda nekoć i stanovitu romansku sastavnicu (dočetak ul u prezimenima poput Bartulović, Franulović, Krstulović itd. nije slavenski, nego romanski, rumunjski) – čime se, naravno, ne mijenja nacionalnost ”oca hrvatske književnosti”.

Otac Vjenceslava Novaka došao je iz kraljeva Gradca u Češkoj.

Matošu i

Cesarcu majke su stranoga podrijetla.

”Zlato Zadra” izrađivale su manje ruke domaćih nam majstora (najčešće u ulozi skromnih pomoćnika), negoli njihovih učitelja, stranaca. Po dalmatinskim oltarima, onim najznačajnijim i najljepšim, pretežito su djela naših susjeda.

Nikola Tesla, vjerojatno najveći znanstvenik kojeg su imali južni Slaveni, ponosio se svojim srpskim podrijetlom i hrvatskom domovinom.

(nastaviće se)

То за Николу Теслу да се поносио .... је лаж и смишљена пропаганда комуниста и то из његових уста није никад дошло него од његовог стрица.

 

[piciginx]

То за Николу Теслу да се поносио .... је лаж и смишљена пропаганда комуниста и то из његових уста није никад дошло него од његовог стрица.

Dokazana istina...

Posjeti muzej Nikole Tesle!!!

 

[Vuk064]

Dokazana istina...

Posjeti muzej Nikole Tesle!!!

Поносио се својим српским пореклом да али не и оно друго то је лаж коју је трбао по задаку његов рођак да пренесе а много озбиљније ствари су се фалсификовале. А био је згрожен злочинима Хрвата над српским живљем и нејачи тако да је то са хрватском домовином трбало да има опуштајућу атмосферу поготово у време после рата.

 

[piciginx]

Поносио се својим српским пореклом да али не и оно друго то је лаж коју је трбао по задаку његов рођак да пренесе а много озбиљније ствари су се фалсификовале. А био је згрожен злочинима Хрвата над српским живљем и нејачи тако да је то са хрватском домовином трбало да има опуштајућу атмосферу поготово у време после рата.

Nije laž, već poznata činjenica..


http://en.wikipedia.org/wiki/File:Telegram_Tesla_Macek_0108.JPG

 

[Lesandar]

O slobodi izjašnjavanja si ti prvi poveo razgovor, jer si rekao da je netko Andrića navodno tjerao da se izjašnjava Hrvatom, a sve dok nije došla sloboda na žandarskim bajonetama.

Krakow je i te 1914. bio slobodniji od bilo kojeg grada Kraljevine SHS nakon 1918.

Kraljevina SHS je bila slobodna zemlja, bilo je i oduševljenih

Stjepan Radić: Živio kralj! Živjela kraljica! (1925.)

Hrvatski sokol sad k Tebi leti
Zvijezdo Karađorđeva doma
Iznad oblaka, munja i zvona,
Pozdrav će tebi donijeti.

Pozdrav od roda Hrvata
Roda seljaka, ribara,
Koji nauk povijesti shvata
I seljačku državu stvara.

Stvara ju sa srpskim džinom
Slavenskoga uma dubinom,
Slavenskoga srca širinom,
Sokolskoga lijeta visinom.

Na tisućljetne duvanjske dveri
Tomislava, kralja seljaka,
Karađorđeva zvijezda treperi
Snagom sunčanih zraka.

Novi su dani, novo je doba,
Tirana nema, nema ni roba.
Pjesme se poju, pletu se vijenci
Složni Hrvati, Srbi, Slovenci.

Do zvijezda kruže ko sokolovi
Novo je doba, dani su novi
Pravice, mira i rada.
A Ti nas Bože sve blagoslovi,
Sporazum vječno da vlada.

 

[Vuk064]

Kada je netko rođen 100 metara od muzeja onda se nameće zaključak da je rodilište vrlo blizu.
Strašan argument koji me je oborio s nogu..

Da, vidio sam grad...


Telegram kao dokaz nitko pametan nije doveo u pitanje..

Жао ми Вас је не само да имате цензуру државе него Вам је она усађена у главе поседујете аутоцензуру нисте у стању да се помирите са неком ортодоксним стварима као рецимо ова полемика коју водимо око Николе Тесле , па да сви говоримо и пишемо српски језик па да су Миланковић Симо Матавуљ Сава Мркаљ,Перо Будмани Јован Карамата ,Руђер Бошковић , Иван Гундулић,Антун Фабрис, Матија Бан, Валтазар Богошић, Луко Зоре, Медо и Нико Пуцаћ, Перо Будмани и други СРБИ неки од њих католици али да мало проучиш законе Дубровачке републике право да неко буде грађанин исте морао је да прихвати правила католичке цркве па су се многи Срби покатоличили али су остали Срби касније ова комунистичка братија је направила ово замешатељство које Вам прија али је једноставно неистина , да мало загребете по Ватиканским архивама открили бисте колики сте крволоци рођеној браћи постали због римокатоличке вере . А пре много векова када су Вас Франци сатирали борило се српско племе заједно са хрватским да отерају душмане Ваше. Наравно да постоје и Хрвати али су сада многи пореклом Срби а хрватски језик одавно не постоји усвојили сте српски и још боље га очували него ми јер нам је Доситеј унео неке модернизације да не кажем германизације у језик рецимо вода пада водопад а пре смо говорили слап као што ви још увек лепо говорите.

 

[Mrkalj]

Slavko Brankov (1951 - 2006),

Slavko Brankov (Varaždin, 19. svibnja 1951. - Zagreb, 9. kolovoza 2006.), hrvatski kazališni, filmski i televizijski glumac

Slavko Brankov bio je hrvatski glumac, koji je najzapamćeniji ostao kao Crni Jack, lik kojeg je punih 10-ak godina igrao u TV seriji, "Smogovci". Slavko je studirao na Akademiji dramskih umjetnosti, i diplomirao je 1976. godine. Kao glumac počeo je u Gavelli, uz koju je bio vezan cijelu karijeru. Pokatkad je radio i sa inim glumačkim družinama (Glumačka družina Histrion, Gradsko kazalište Trešnja, Satirično kazalište Kerempuh), a imao je primijećenih uloga i u HNK Varaždin. Nakon kraja braka s glumicom, Marinom Nemet, upustio se u ljubavnu vezu s mladom djevojkom, s kojom je ostao živjeti sve do svoje smrti. Umro je od posljedica zloćudne bolesti od koje se liječio na Klinici za plućne bolesti Jordanovac u Zagrebu.
Nagrade i priznanja [uredi]

Nagradu za svoje glumačko umijeće je dobio 1992., konkretno nagradu Vladimir Nazor, za ulogu Calogiera di Spelta u djelu 'Velika magija'.

Dobio je i nagradu HRT-a za ulogu negativca Crnog Jacka u dječjoj TV seriji "Smogovci". Rečena uloga mu je u potpunosti obilježila karijeru. O utjecaju te uloge na njegovu karijeru, sliku je najbolje dao sam Slavko Brankov: "'To je uloga koja me označila kao glumca i čini se da će trajati vječno. I trideset godina poslije snimanja 10-godišnjaci mi dobacuju 'Ej Crni Džek".

Glumac Slavko Brankov je poznat kao hrvatski nacionalista. Umro je od raka cigarete.

 

[Mrkalj]

Miloš OBRKNEŽEVIĆ, Razvoj pravoslavlja u Hrvatskoj i Hrvatska pravoslavna crkva, München-Barcelona, 1979., Posebni otisak iz Hrvatske revije, sv. 2, 1979., 248.-249, spisak dopunio Mladen Kaldana:

Atanas POPOVIĆ (1786.-1872.), osnivač prve novčarske ustanove u Hrvatskoj (1846.)- Prva hrvatska štedionica te predsjednik zagrebačke Pravoslavne općine;

Mojsije BALTIĆ (1804.-1878.), značajan unaprijeđivač agronomije;

dr. Dimitrije DEMETAR (1811.-1872.), pjesnik i prvi moderni hrvatski dramaturg, njegova sestra udala se za budućeg bana „pučanina“ Ivana Mažuranića;

Petar PRERADOVIĆ (1818.-1872.), najveći pjesnik hrvatskog (tzv. ilirskog) narodnog preporoda, njegova prva pjesma na hrvatskom jeziku Zora puca objavljena je 1844. u prvom broju hrvatskog časopisa Zora dalmatinska koji tada počinje izlaziti u Zadru, koji u to vrijeme kao i cijela Dalmacija trpi habsburško-talijansko nasilje svake vrste;

Josif RUNJANIN (1821.-1878.), kao vojni kadet u Glini skladao 1840. pjesmu Horvatska domovina koja će kasnije postati poznata kao Lijepa naša;

Makso PRICA (1823.-1873.), pravnik i političar, tajnik bana Jelačića;

Gedeon ZASTAVNIKOVIĆ (1824.-1869.) austrijski general i upravitelj Vojne Krajine;

Nikola KRESTIĆ (1824.-1887.), političar i predsjednik Sabora;

Vladimir NIKOLIĆ (1829.-1866.), književnik;

August HARAMBAŠIĆ, hrv. književnik, pravaš;

Spiro DIMITROVIĆ KOTORANIN (1813.-1868.), književnik;

Bude BUDISAVLJEVIĆ (1843.-1919.), književnik;

Danilo MEDIĆ (1844.-1879.), prvi pravaški pjesnik, pisac pjesme Vila Velebita;

dr. Ivo pl. MALIN KSAVERSKI (1853.-1907.), sveučilišni profesor, tajnik i savjetnik autonomne hrvatske vlade;

dr. Gavro MANOJLOVIĆ (1856.-1926.), povjesničar i predsjednik JAZU-a (danas HAZU);

Mijo MEDIĆ (1855.-1939.), zoolog;

Nikola KOKOTOVIĆ (1859.-1908.), novinar, pripadnik Čiste stranke prava, borac protiv velikosrpstva i izjednačavanja pravoslavlja sa srpstvom;

dr. Stjepan pl. MILETIĆ (1868.-1908.), prvi intendant HNK-a, pravaš;

dr. Milan OGRIZOVIĆ (1877.-1923.), književnik i pravaški političar;

Petar PETROVIĆ PECIJA (1877.-1923.), književnik;

Svetozar pl. BOROJEVIĆ od Bojne (1856.-1922.), feldmaršal;

Emil (Milan) UZELAC (1867.-1954.), bio je general ratnih zrakoplovstava Austro-Ugarske, Kraljevine Jugoslavije te NDH i može se slobodno reći da je bio „otac“ prvih dvaju navedenih ratnih zrakoplovstava i donekle zadnjeg;

Gabriel barun von RODIĆ (1812.-1890.), habsburški časnik koji je od lipnja 1848. u stožeru bana Jelačića kao satnik, a u rujna iste godine kada počinje hrvatski pohod na Mađarsku postaje pomoćnik Jelačićevom pobočnom generalu;

Georg DRAGIČEVIĆ (1890.-1980.), uspješan autro-ugarski časnik u Prvom svjetskom ratu, u Kraljevini Jugoslaviji postao dozapovjednik protuzrakoplovne obrane, nakon osnutka NDH postaje general topništva, a od 1944. na čelu je ureda za vojne nabave veleposlanstva NDH u Berlinu;

​

ima još puno visokih časnika Hrvata pravoslavaca koji su se borili za k.u.k. Monarhiju nadajući se da će time izboriti i bolju budućnost za Hrvatsku (trijalizam);

Dušan PLAVŠIĆ, književnik i tajnik Hrvatskog kluba u Sarajevu;

​

ugledne pristaše Stranke prava:

Dušan KOTUR i

Dane STANISAVLJEVIĆ;

Novak SIMIĆ, književnik;

Mihajlo MARKOVIĆ (1869.-1923.), glumac;


​

zatim časnici Oružanih snaga NDH:

general Fedor DRAGOJLOV (načelnik operativnog odjela Glavnog stožera) i

general Đuro GRUJIĆ (glavar Glavnog stožera) koji su bili jedni od glavnih osoba u organiziranju i ustrojavanju Ministarstva domobranstva što je zapravo Ministarstvo obrane;

bojnik Vladimir GRAOVAC, zapovjednik 5. bombarderske skupime Hrvatske zrakoplovne legije na Istočnom frontu gdje je i poginuo 1942.;

general Mihajlo LUKIĆ;

dr. Savo BESAROVIĆ, zastupnik u Saboru NDH te ministar u vladi NDH;

Uroš DODER, zastupnik u Saboru NDH; poznatiji svećenici HPC-a:

Vaso ŠURLAN,

Spiridon MIFKA (njegov djed po majci prijateljevao s Antom Starčevićem, Eugenom Kvaternikom i raznim drugim pravašima),

Miron FEDERER,

Delko BOGDANIĆ, križarski gerilac;

Sevastijan PERIĆ,

Dositej TEODOROVIĆ,

Amvrosije VESELINOVIĆ,

Rafail STANIVUKOVIĆ itd.


​

Spojler

Miloš Obrknežević je Srbin (iako su neki mislili da je Hrvat pravoslavac, što je on odlučno pobijao) koji je imao važnu ulogu u osnivanju HPC-a u NDH te u nalaženju metropolite za tu Crkvu - Grigorija Ivanovića Maksimova (kaluđerskog imena Germogen od 1909.). Obrknežević je rođen 1910. god. u Beogradu, a podrijetlom je iz Banata. Nakon završenog pravnog fakulteta bio je do travnja 1941. pravnik u SPC-u. Završetkom Drugog svjetskog rata odlazi u emigraciju. Tamo će i napisati svoj prikaz razvoja hrvatskog pravoslavlja.

Napomenuo bih da sam djelomično nadopunio ovaj Obrkneževićev popis Hrvata pravoslavaca. Prije svega, osobe koje Obrknežević uopće nije spomenuo napisao sam debljim fontom. Također sam dopunio pojedine kratke opise djelovanja osoba, u prvom redu vojne podatke ali i kulturne, političke te ostale činjenice. Isto tako treba spomenuti subjektivnost ili neznanje autora čiji sam rad ovdje koristio. Među Hrvate pravoslavce stavio je i Stjepana MITROVA LJUBIŠU (1824.-1878.) što je potpuno krivo. On je 1848. na Bokeljskoj skupštini u Prčanju kod Kotora uvjerio poslanike kako nije potrebno poslati delegaciju bečkom Carevinskom vijeću. Zašto? Zato jer je ta skupština bila sazvana na poziv Hrvatskog sabora i Petra Petrovića Njegoša, te je tamo oko 400 predstavnika bokokotorskog stanovništva donijelo zaključak u kojem se traži sjedinjenje Dalmacije (a time i Boke kotorske) s Hrvatskom i Slavonijom u jednu državu. To je bio prvi zaključak te vrste u tadašnjoj Dalmaciji! Zaključak je priopćen Hrvatskom saboru, ali zahvaljujući djelovanju Ljubiše ne i Beču. Njemu nije bilo u interesu da Beč primi službenu katoličko-pravoslavnu delegaciju koja traži ujedinjenu Hrvatsku. Takvo političko djelovanje nastavit će i kasnije: godine 1877. Stjepan MITROV LJUBIŠA izjasnio se javno protiv sjedinjenja Dalmacije i Hrvatske, a većina pravoslavaca počinje suradnju s Talijanima i autonomašima. S obzirom da nisam mogao provjeriti sve navedene osobe moguće da se Obrkneževiću potkrala još pokoja greška.

Usprkos tome ima i dalje mnoštvo primjera katoličko-pravoslavne suradnje za boljitak Hrvatske. Rakovička buna (08. listopada 1871.) pod vodstvom pravaša i idejnog začetnika HPC-a (1861.) Eugena Kvaternika, počela je blagoslovom revolucionara u mjesnoj pravoslavnoj crkvi od paroha Popovića. Većina tih hrvatskih revolucionara bili su pravoslavne vjere uključujući i zapovjednika te „hrvatske vojske“, nesuđenog hrvatskog ministra obrane, Radu Čuića... Brat Stjepana Radića, Ante, u pogledu Hrvata pravoslavne vjeroispovijesti je kazao: „Mi ne držimo svakoga Srbinom, tko je srpsko-pravoslavnog zakona (vjere); to nas uči razum, a vidimo to i u narodu. Mi smo našli toliko seljaka srpsko-pravoslavne vjere, koji su nam kazali da su Hrvati...“ (Ante RADIĆ, Sabrana djela, Zagreb, 1939.). Ove riječi Ante Radića također je naveo: Miloš OBRKNEŽEVIĆ, Razvoj pravoslavlja u Hrvatskoj i Hrvatska pravoslavna crkva, München-Barcelona, 1979., Posebni otisak iz Hrvatske revije, sv. 2, 1979., 249.-250. Budući da svatko tko ima imalo pojma o hrvatskoj povijesti zna da je Ante Radić začetnik miroljubive hrvatske seljačke politike, potpuna bi bila besmislica reći da gore citirana rečenica pripada nekom nacionalističkom ekstremistu.

Na kraju ovog razmatranja o pravoslavlju u Hrvatskoj mora se spomenuti i majka „Oca domovine“ dr. Ante Starčevića, Milica. Neupitno jest da je ona bila po rođenju pravoslavne vjere. Neki kažu da je bila Srpkinja, neki da je Hrvatica. To je zapravo posve nevažno, jer nitko ne može reći ništa loše protiv njegove majke. Roditelji su mu usadili ljubav prema svome kraju i narodu. Milica je i prešla na katoličku vjeru jer je tamo bio običaj da žena uzima muževu vjeru, ali Milica se nije odmah udala za Jakova Starčevića. Prvo je bila obećana drugom katoliku. Nakon što je ubrzo postala udovica udala se za Antinog oca. Ovo je još jedan u nizu dokaza kako je tada narod „bio jedan“ iako su bile dvije vjere! Zbog financijskih (ne)prilika školovanje i daljnji odgoj preuzeo je katolički svećenik i jezikoslovac te Antin stric Šime Starčević. Iako mu je odgoj preuzeo katolički svećenik Ante Starčević nikada nije zaboravio da Hrvati nisu samo katolici, već i pripadnici drugih vjera.

Mladen Kaldana, dipl. povjesničar

 

[Mrkalj]

Zijad Gračić


Zijad Gračić (Kakanj, 7. ožujka 1959.), hrvatski i bosanskohercegovački kazališni, filmski i TV glumac, koji je 2000-ih postao poznat po nizu zapaženih uloga u telenovelama.

Filmografija

Televizijske uloge

"Dolina sunca" kao Nikola Bukovac (2009.-2010.)
"Bitange i princeze" kao Siniša Krvavica Njasvi (2009.)
"Zakon ljubavi" kao Zvonimir Perković (2008.)
"Ponos Ratkajevih" kao Josip Jurić (2007.-2008.)
"Urota" kao premijer (2007.)
"Obični ljudi" kao Ante Dragan (2006.-2007.)
"Ljubav u zaleđu" kao Franjo "Frenki" Fisher (2005.-2006.)
"Zabranjena ljubav" kao Tomislav Kos (2004.)
"Ptice nebeske" kao Grof (1989.)
"Putovanje u Vučjak" kao Tomo Pintarić (1986.)
"Inspektor Vinko" (1984.)
"Nepokoreni grad" (1981.)

Filmske uloge

"Zapamtite Vukovar" (2008.)
"Slučajna suputnica" (2004.)
"Ispod crte" kao Elio (2003.)
"Sedma kronika" kao policajac (1996.)
"Stela" kao Edo (1990.)
"Na kraju puta" (1987.)
"Eter" (1985.)
"Horvatov izbor" (1985.)
"Zadarski memento" kao Reinald de Generis (1984.)
"Ifigenija u Aulidi" (1983.)

 

[Mrkalj]

Oliver Mlakar
Srbin po majci, Slovenac po ocu

"Stjecajem okolnosti sam Slovenac. Moj otac je Slovenac i bio je vojno lice. U ovdašnjoj Jugoslaviji smo se često selili. Ali, kada su se djeca morala rađati, onda su mame odlazile u Ptuj, da se rodi Slovenac. Ne znam što je to bilo važno? Možda zbog boljih uvjeta za rađanje. Ali, nikad nisam živio u Ptuju. S ocem smo se stalno seljakali. I negdje 1941. godine taj Drugi svjetski rat zatekao nas je u Beogradu. Onda, naravno, počele su bježanije i problemi. Imao sam tada šest godina", priča Oliver.

Otac mu je poginuo u Drugom svjetskom ratu, pa se on s porodicom zbog toga preselilo u Osijek.

"U Osijeku je živjela mamina familija. Tamo su nas prihvatili kao neku siročad. Tu sam proveo to nekakvo djetinjstvo od 1945. do 1954. godine. Tamo sam išao i u gimnaziju. Moje djetinjstvo u Osijeku je bilo skromno. Nije bilo velikih mogućnosti i skromno se živjelo. Pamtim Osijek kao grad iz toga moga školskog doba za koje kažu da je najljepše. Pamtim rijeku Dravu i njene močvare, te gomile komaraca koji su nas boli", sjeća se Mlakar.

 

[Mrkalj]

Illustrissimus: Slovenac u registraturi

http://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=14933

Marotti, Josip-Bobi (Maribor, 1922–), znameniti gledališki igralec v Zagrebu, že desetletja stalni soustvarjalec slovenskega narodnostnega vzdušja v Slovenskem domu v Zagrebu.

Josip "Bobi" Marotti (Maribor, 18. prosinca 1922. - Zagreb, 24. srpnja 2011.), hrvatski kazališni, televizijski i filmski glumac.

Godine 1941. upisao je glumačku školu i diplomirao 1943., nakon čega se priključio partizanskoj glumačkoj družini. Jedno vrijeme radio je u riječkom HNK-u, a od 1945. do 1946. u zagrebačkom HNK-u. Jedan je od osnivača kazališta Gavella, u kojem radi od 1953. godine.

Umirovljen je 1981., no i nakon toga radi u kazalištu, na televiziji, radiju i filmu. Tijekom 12 godina glumi u Histrionima, a snimio je više od 100 TV-emisija i 38 filmova.

Najviše se proslavio posuđivanjem glasa Fredu Kremenku u popularnoj animiranoj TV seriji "Obitelj Kremenko" i Gargamelu u crtanoj seriji "Štrumpfovi", te u dugometražnom crtanom filmu "Čudesna šuma" gdje je udahnuo život Kaktus caru.

Televizijske uloge

"Odmori se, zaslužio si" kao Bambi (2006.)
"Bitange i princeze" kao stanodavac (2005.-2006.)
"Žutokljunac" kao ratnik (2005.)
"Kad zvoni?" kao umirovljenik (2005.)
"Naša mala klinika" kao dr. Butina (2005.)
"Obećana zemlja" (2002.)
"Putovanje u Vučjak" kao Lujo (1986.)
"Nepokoreni grad" (1981.)
"Mathias Sandorf" (1979.)
"Anno domini 1573" (1979.)
"Đavolje sjeme" (1979.)
"U registraturi" kao Illustrissimus (1974.)
"Zlatni mladić" (1970.)
"Stoljetna eskadra" (1960.)

Filmske uloge

"Pjevajte nešto ljubavno" kao gdin. Hrnjak (2007.)
"Nije bed" kao Zdravek (2004.)
"Mišolovka Walta Disneya" (2003.)
"24 sata" (2001.)
"Rusko meso" (1997.)
"Puška za uspavljivanje" kao dr. Javorčić (1997.)
"Prepoznavanje" kao penzioner (1996.)
"Svaki put kad se rastajemo" kao susjed (1994.)
"Čaruga" kao kočijaš (1991.)
"Ljeto za sjećanje" (1990.)
"Vila Orhideja" (1988.)
"Čudesna šuma" (1986.) - posudio glas
"Anticasanova" (1985.)
"Kraljevo" (1981.)
"Ispit zrelosti" (1978.)
"Oko" kao Lovra Furat (1978.)
"Roko i Cicibela" (1978.)
"Seljačka buna 1573" (1975.)
"Pravednik" (1974.)
"Seoba duša" (1973.)
"Dramolet po Ciribiliju" (1972.)
"Prijateljsko ogovaranje" (1971.)
"Pansion s toplom i hladnom vodom" (1970.)
"Put u raj" (1970.)
"Posvećeno Antonu" (1970.)
"Glorija" kao Glorijin otac (1970.)
"Goli čovik" (1968.)
"Agent iz Vaduza" (1968.)
"Sjenke" (1968.)
"Ladanjska sekta" (1967.)
"Četvrti suputnik" (1967.)
"Godine ratne, godine mirne" (1967.)
"Prijatelji" (1967.)
"Prometej s otoka Viševice" (1964.)
"Tisuću i jedna strast" (1964.)
"Ženidba gospodina Marcipana" (1963.)
"Blizanci" (1962.)
"Pustolov pred vratima" (1961.)
"Martin u oblacima" kao projektant (1961.)
"Doviđenja magarčiću" (1961.)
"Nepoznati" (1960.)
"Natječaj za crnu priču" (1960.)
"Tri Ane" (1959.)
"Svemirska patrola" (1958.)

Sinkronizacija

glas Freda Kremenka u "Obitelji Kremenko"[1]
glas Gargamela u "Štrumpfovima"[1] i kao pripovjedač (čitao je uvod na početku svakog crtanog filma o Štrumpfovima)
"Bambi" kao Sova

Posuđivao je glas i neobičnim likovima kao što su klupa, hrast, pas i sl.

 

[Mrkalj]

Sanda Miladinov Langerholz
po ocu Slovenka, po majci Srpkinja


OSNOVNI PODACI
ime: Aleksandra
prezime: Langerholz
spol: žensko
datum rođenja: 18.07.1932 u Zagrebu
zanimanje: glumica, pjevačica i plesačica
trenutno prebivalište: Zagreb
suprug: Angel Miladinov (? - 04.01.1984)
sin: Kiril Miladinov magistar filozofije, publicist i prevoditelj
sin: Ivan Miladinov TV redatelj
unuk: Mika Miladinov (r.??.07.2001)

Biografija: Diplomirala na Akademiji za kazalisnu umjetnost i zavrsila solo pjevanje u Muzickoj skoli "Vatroslav Lisinski" u Zagrebu. Angazirana u Zagrebackom dramskom kazalistu (1954-1956) te Varazdinu (1958-1960). Od 1960. prvakinja zagrebackog kazalista Komedija; istaknula se u dramskim predstavama i mjuziklima: Grgic-Kabiljo Jalta, Jalta, Leigh-Wasserman Covjek iz Mance, Stein-Bock Guslac na krovu, Brecht-Weill Opera za tri grosa i Uspon i pad grada Mahagonya i dr. Vodila TV emisije, igrala na filmu (Godisnja doba P. Krelja, 1979). HL.

Kako je, navodno, tada u rodilištu vladala epidemija babinje groznice, mama Zora ju je, za svaki slučaj, odlučila roditi u vlastitoj postelji.

Zagreb ... otvoreno prima sve pridošlice, premda ih kojiput zove dojdekima. Ja to dobro znam, jer je moj otac Franjo kao mlad čovjek, Slovenac, došao iz Ljubljane, i zaposlio se na istaknutom činovničkom položaju, u direkciji Željeznice. A moj se suprug, zajedno s roditeljima, 1947. doselio iz Skopja u Zagreb. Bio je isto tako dobro primljen i dao neprocjenjiv doprinos razvoju zagrebačkoga televizijskoga studija, gdje je djelovao od njegovih početaka pa, na žalost, do svojega tragičnog kraja 1984. godine.

 

[Mrkalj]

Lolek i Bolek
su (obojica) Poljaci, a prava imena su im Lolka i Bolka

 

[Mrkalj]

Zlatko Bourek
po nacionalnosti je češki Jevrejin


Zlatko Bourek (Požega, 4. rujna 1929.), hrvatski akademik, slikar, redatelj, glavni crtač, scenograf, kostimograf, karikaturist.

Kiparstvo i slikarstvo diplomirao je na Akademiji za primijenjenu umjetnost u Zagrebu 1955. godine. Likovni je umjetnik s velikim brojem samostalnih i skupnih izložbi, kao i brojnim scenografijama u kazalištu. Grafičkim radovima javlja se 1959., a od 1963. izlaže i slike koje nose sva obilježja njegova likovnog stvaranja okrenutog grotesknom humoru i nadrealističnom osjećaju povezanom s elementima folklora. Samostalno je izlagao u Duisburgu, New Yorku, Dubrovniku, Varaždinu, Osijeku i Zagrebu; skupne izložbe u zemlji bile su mu u sklopu: Zagrebačkog trijenala, Izložbe jugoslavenske grafike, Zagrebačke izložbe jugoslavenskog crteža, Vizualnih komunikacija, Nadrealizma i hrvatske likovne umjetnosti, Erotike u hrvatskom slikarstvu, crtežu i grafici, Salona u Rijeci; a u inozemstvu: u Aleksandriji, Veneciji, Budimpešti, Tokiju, Weisbadenu, Kubi, Rimu, Ateni, Solunu, Caracasu i St. Poeltenu.

Od 1960. godine radi crtane filmove temeljene na vlastitim scenarijima. Kao redatelj i scenarist snimio je tri igrana filma. Kao scenograf i kostimograf debitirao je u Dramskom kazalištu Gavella. Od 1971. kao scenograf i kostimograf često radi u kazalištima SR Njemačke. Od 1988. je pak stalni član kazališta Hans Wurst Nachfaren u Berlinu, gdje je postavio četiri Čehovljeve jednočinke, Shakespearovu Ukroćenu goropadnicu i farsu Rigoletto.

Godine 1977. u Dubrovniku režira lutkarsku farsu Orlando maleroso. Predstavom Hamlet u izvedbi kazališta ITD doživljava golem uspjeh i gostuje na najvećim svjetskim kazališnim festivalima.

Karakteristično je njegovo nastojanje da isti skulptorski problem pokrene na filmu i u kazalištu. Još za vrijeme studija osniva, s grupom istomišljenika, Zagrebačku školu crtanog filma. Radeći izrazito figurativni teatar, bilo s glumcima, bilo doslovno s figurama/lutkama, Bourek otvara novo poglavlje modernog hrvatskog likovnog i kazališnog stvaranja. Njegova likovna i intelektualna mnogostranost uvijek u prvi plan stavlja kult zanata. On je umjetnik modernog sluha, stiže se baviti kazalištem, slikati, raditi skulpturu.

Od 20. svibnja 2010. godine redoviti je član Razreda za likovne umjetnosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti

Stvaralaštvo

Režija

Most na Orljavi (2002.) animirani
Mister Ventriloquist (1980.) kratki igrani
Ručak (1979.) animirani
Farsa - Crvenkapica 2. dio (1974.) animirani
Farsa (1973.) animirani
Love story (1973.) animirani
Mačka (1971.) animirani
Školovanje (1970.) animirani
Kapetan Arbanas Marko (1967.) animirani
Bećarac (1966.) animirani
Cirkus Rex (1965.) kratki igrani
I videl sam daljine meglene i kalne (1964.) animirani
Kovačev šegrt (1961.) animirani

Scenarij

Mačka (1971.) animirani
Školovanje (1970.) animirani
Kapetan Arbanas Marko (1967.) animirani
Bećarac (1966.) animirani
I videl sam daljine meglene i kalne (1964.) animirani
Kovačev šegrt (1961.) animirani

Scenografija

Kamenita vrata (1992.) cjelovečernji igrani
Alfred noćni čuvar (1971.) animirani
Zvonko sa zvonika (1971.) animirani
Lutke bez kose (1971.) animirani
Duga profesora Baltazara (1971.) animirani

Problem nespretnosti (1971.) animirani
Školovanje (1970.) animirani
Maestro Koko (1969.) animirani
Tetke pletke (1969.) animirani
Horacijev uspon (1969.) animirani
Martin na vrhu (1969.) animirani
Sreća u dvoje (1969.) animirani
Viktorov jajomat (1969.) animirani
Zvjezdani kvartet (1969.) animirani
Rođendanska priča (1969.) animirani
Hanibalove Alpe (1969.) animirani
O mišu i satovima (1969.) animirani
Leteći Fabijan (1968.) animirani
Vjetrovita priča (1968.) animirani
Kapetan Arbanas Marko (1967.) animirani
Krotitelj divljih konja (1966.) animirani
Kovačev šegrt (1961.) animirani
Dječak i lopta (1960.) animirani
Bumerang (1960.) animirani
Proljetni zvuci (1960.) animirani
Krađa dragulja (1959.) animirani
Djevojka za sve (1959.) animirani
Ludo srce (1959.) animirani
Jaje (film Vatroslava Mimice) (1959.) animirani
Inspektor se vratio kući (1959.) animirani
Kod fotografa (1959.) animirani
Zmaj (1959.) animirani
Nocturno (film Nikole Kostelca) (1958.) animirani
Happy end (1958.) animirani
Veliki strah (1958.) animirani
Cowboy Jimmy (1957.) animirani
Nestašni robot (1956.) animirani

Nagrade i priznanja

1962: Beograd, Kovačev šegrt – posebna nagrada za smiono koncipirane likove i scenografiju;
1965: Beograd, I videl sam daljine meglene i kalne – 3. najbolji film festivala, druga nagrada za režiju, nagrada CIDALC, Nagrada grada Zagreba za film I videl sam daljine meglene i kalne;
1967: Beograd, Bećarac – diploma;
1968: Oberhausen, Kapetan Arbanas Marko – specijalna nagrada; Mamaia, Kapetan Arbanas Marko -specijalna diploma za najbolju grafiku;
1970: Atlanta, Kapetan Arbanas Marko - srebrna medalja;
1972: Beograd, Mačka – prva nagrada u kategoriji crtanog filma;
2005: nagrada Vladimir Nazor Republike Hrvatske za životno djelo.

 

[Mrkalj]

Alfi Kabiljo
po nacionalnosti je Jevrejin

Alfi Kabiljo (Zagreb, 22. prosinca 1935.) je hrvatski skladatelj i dirigent poznat po svom radu na polju kako klasične tako i popularne glazbe.

Rodio se u Zagrebu 22. prosinca 1935. godine. Glazbu ga je naučio poznati skladatelj Rudolf Matz, a skladateljske vještine izbrusio je s Rogerom Samynom. Svoju prvu pjesmu napisao je 1943., u dobi od 8 godina. Osim bavljenja glazbom, Kabiljo je diplomirao i arhitekturu, ali njome se nikada nije bavio. Većinu života proveo je na Šalati, gdje je i odrastao, iako je kratko vrijeme boravio u Parizu. U razdoblju od 1981. do 1983. bio je potpredsjednik, a od 1996. do 1998. predsjednik Hrvatskog društva skladatelja.

Njegov opus uključuje flimsku glazbu, popularnu glazbu i šansone, ali i klasičnu glazbu; napisao je 2 baleta (jedan je nagrađen Porinom), 2 televizijska i 3 dječja mjuzikla i 8 klasičnih mjuzikla među kojima je najpoznatiji Jalta, Jalta, praizveden 1971. Jalta, Jalta se razvila u Kabiljovo najpoznatije i najpopularnije djelo, a donijela mu je i Porina za životno djelo 2004. godine.

Najpoznatija djela

Mjuzikli: "Velika trka", "Jalta, Jalta", "Dlakav život", "Car Franjo Josip u Zagrebu", "Kralj je gol" (Dobitnik Porina za kojeg je libreto napisao Milan Grgić), "Crveni otok" (Bulgakov, Kljaković, Grgić), "Vjenčani list" (Kishon, Kušan), "Tko pjeva zlo ne misli" (Drago Britvić)

Televizijski mjuzikli: "Dramolet po Ciribiliju", "Porodično stablo" (Milan Grgić)

Dječji mjuzikli: "Hvali more, drž se kraja" (Bjažić), "Bijela pustolovina" (Simonelli), "Andersenove priče" (Hitrec)

Baleti: Kentaur XII (Dobitnik Porina), Pandorina kutija

Glazba za filmove: SCISSORS (sa Sharon Stone), Sky Bandits, Fear, Gymkata, The Girl, Kužiš stari moj, Seljačka buna, Deps, Lea i Darija

Glazba za televizijske serije: Nikola Tesla, Mačak pod šljemom, Prizori iz obiteljskog života

 

[Mrkalj]

Relja Bašić
po nacionalnosti Jevrej

Relja Bašić (Zagreb, 14. veljače 1930.) hrvatski je kazališni, filmski i televizijski glumac i redatelj. Majka Gabriela Elly Lerch (1908-1998), očuh Mladen Bašić (1917-) (13 godina stariji od Relje). Oženjen je Sonjom, djevojačko Antić. Sonja je bila skijašica, reprezentativka; već dugo je prevodilac sa engleskog. Otac je Nine i Nike.

"Ja sam nesupjeli muzički proizvod svoje majke, koja je bila muzička pedagoginja, profesorica na Muzičkoj akademiji i osnivačica funkcionalne muzičke pedagogije i vlasnica privatne škole “Elly Bašić”. A moj očuh Mladen Bašić također je bio muzičar - dirigent i pijanist, pa su tako moji roditelji pokušali od mene napraviti muzičara. Kao klinac i mladić bio sam potpuno urbana ‘degeneracija’ jer sam ja u svojoj obitelji već peta generacija pravih Zagrepčana. Majka mi je bila diplomirana glazbenica i pedagoginja te osnivačica glazbene škole koja i danas nosi njezino ime, Elly Bašić. Predavala je glazbu i na Kazališnoj akademiji koju je osnovao Branko Gavella. Uvijek sam bio okružen intelektualcima poput Ranka Marinkovića, Bratoljuba Klaića, Borisa Papandopula… Budući da sam bio izbačen iz svih zagrebačkih srednjih škola jer sam se posvađao s profesorom ruskog jezika, koji je jedini bio obvezan a ja ga jedinog nisam htio učiti, premda sam već tada bio poliglot (govori njemački, francuski, italijanski i engleski.), obitelj me šalje u Rijeku kamo se preselila čuvena pomorska akademija iz Bakra." – ispričao je Relja. Završio je Pozorišnu akademiju, na Ekonomskom fakultetu stigao je do treće godine, a na Pomorskoj akademiji ne dalje od brucoša...

Zbog porodične tradicije - pradeda po očuhu bio je čuveni kontraadmiral - trebalo je da se ukrca na brod i plovi okeanima. Međutim, dok je čekao „svoju barku", studirao je ekonomiju, kako bi usavršio trgovačko iskustvo (malo je radio kao trgovac u preduzeću za izvoz perja poznatom „Slavnoku"). Pisao je i za novine, i u to vreme desio mu se film „Milioni na otoku", s kojim je krenuo na put slave. Bilo je to 1955. godine, a prva uloga bila je u filmu „Koncert" (1954). Naravno da je upisao Kazališnu akademiju, ali je paralelno učio da svira fagot. Da bi skupio za džeparac (što nije morao, jer u kući Bašića teško da se oskudevalo), svirao je u orkestru, čiji članovi danas slove za legende: Prohaska, Simović, Oblak. Naravno da antiprotivni Relja nije svirao fagot, već kontrabas... Nemirni duh skrasio se tek pod „dirigentskom palicom" Bojana Stupice, koji ga je s druge godine akademije doveo u Hrvatsko narodno kazalište. Tako je Relja Bašić postao „glumičar", što je govorila njegova kćerka Nina, a što je na njenom dečjem jeziku značilo glumac-komičar.

Onda je osnovao „Teatar u gostima", prvo pozorište te vrste kod nas. Sa Sandom Langerholc i Ivom Serdarom, dolazio je u „Atelje 212" jednom nedeljno. Igrali su „Ljubaf" (ljubav na „kokniju", engleskom žargonu), po komadu Mjuriela Šizgala... Jelisavetu Seku Sablić izvukao je iz anonimnosti. Hrabrio ju je kada su kritike loše pisale o njenoj glumi i pomogao joj da stekne glumačko samopouzdanje. "Teatar u gostima bio je zamišljen vrlo hrabro, a poslije sam shvatio, i vrlo mudro, s ciljem da okupi plejadu prvorazrednih glumaca, Fabijana Šovagovića, Ivu Serdara, Vanju Dracha, Franju Majetića, Anu Karić, Zdravku Krstulović, Seku Sablić, Relju Bašića i druge, i da se napravi putujuće kazalište. Tu sam ideju zapravo ukrao redatelju Bojanu Stupici, osnivaču Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kojem mogu zahvaliti početak svoje karijere. On je sanjao da napravi kazalište s dva putujuća šatora tako da se predstava, primjerice, tri večeri igra u Sisku, a za to vrijeme se drugi šator postavi u drugom gradu i onda glumci štafetno igraju četvrtu večer u drugom šatoru. Uvidio sam da su takva dva šatora prevelik zalogaj. Ali inzistirao sam da Teatar u gostima funkcionira na sličnom principu, da se igra kao da je svake večeri premijera, radilo se o Zagrebu ili gostovanju u nekom zaseoku. U 30 godina odigrali smo 3741 predstavu u Hrvatskoj, 472 u inozemstvu u 340 gradova, mjesta i zaselaka. Ukupno 4200 predstava, a imali smo 2 milijuna i 120 tisuća gledatelja."

"Kćerkama sam uspio “ogaditi” glumačku profesiju: starija 46-godišnja Nina odlična je profesorica engleskog jezika i s kolegicama ima školu stranih jezika, a mlađa 20-godišnja Nika upisala je Fakultet političkih znanosti. Mislim da je to za žene užasno nesretna profesija. Općenito, biti glumac, a osobito prosječan glumac, velika je trauma. Stalno imaš osjećaj da ti netko ne dopušta napredak, a možda je to tvoj talent."


Relja Bašić za čitatelje Ha-kola govori o svojim sjećanjima na Leu Deutsch. „Bio sam zaljubljen u Leu Deutsch. Na Leu Deutsch imam nekontrolirano zaljubljenička ljubomorna sjećanja¸ od moje sedme do jedanaeste godine s pogledom iz mog razreda Evangeličke škole, gdje me moja mama upisala jer je to bila jedina dvojezična škola u Zagrebu. Uspio sam se izboriti i osvojiti mjesto kraj prozora koji su gledali točno na stan u kojem je stanovala Lea Deutsch. Ona je u to doba bila čudo od djeteta, a to je istovremeno bilo i vrijeme kada se na filmskim ekranima pojavila Shirley Temple. Lea Deutsch je u to doba i pjevala, plesala, plesala step uz svog nastavnika Roda Liflera, Židov koji je pred rat živio u Zagrebu. Svi smo bili zaljubljeni u Leu Deutsch.

Evangelička škola u kojoj je bilo jako mnogo djece, i židovske djece, počela se orijentirati kada je Hitler anektirao Austriju, okrenula se prema nacional-socijalizmu. Tada je mene moja mama bila izvadila iz četvrtog razreda jer sam došao doma s domaćom zadaćom da napišem tekst o konačnom povratku Austrije u maticu zemlju. Bio sam manje tužan zbog toga što neću završiti četvrti razred osnovne škole s mojim prijateljima, nego zato što sam znao da više neću moći gledati Leu Deutsch.

Međutim, na žalost, Lea Deutsch je ubrzo nakon toga nastradala, mislim da je to bilo 1943. godine, u transportu za Auschwitz. Sjećam se i nekih predstava, da je moj kasniji kolega iz ansambla Hrvatskog narodnog kazališta slavni Tito Strozzi režirao i pisao za nju. U tom Dječjem carstvu nastupali su mnogi značajni glumci tog doba i čitav niz prvih dama hrvatskog glumišta. Među njima se izdvajala, ali tako su bili i birani tekstovi, svojim talentom i osvajačkim sposobnostima i Lea Deutsch. Čini mi se da je vrlo važno i zgodno da se ova dvorana u Židovskoj općini Zagreb bude zvala po njoj, jer ju treba zadržati u sjećanju“, rekao je za naše čitatelje Relja Bašić.


"Ja sam glumio bogatog židovskog bankovnog direktora... glumio židovskog rabina." „Mene osobno, osim Europe, zapravo, ništa drugo ne interesira. Ja se osjećam kao Europejac i meni je smiješan svaki pokušaj redizajniranja prošlosti po nekakvim nacionalnim kriterijima..." "Upravo sam završio dokumentarni film o maloj Židovki Lei Deutsch, koja je bila zagrebačka Shirley Temple, prava mega zvijezda predratnog Zagreba. Film je režirao Branko Ivanda, a zamišljen je kao niz svjedočanstava ljudi koji su je poznavali. Jedan od njih bio sam i ja: gledao sam sve njezine predstave, a kad joj je 1941. zabranjeno nastupanje u kazalištu, viđao sam je sa žutom zvijezdom na kaputu. Cijela obitelj deportirana je u Aushwitz a ona je umrla na putu do logora.” Tako govori Relja Bašić.

Ratko Dmitrović svedoči: „Osnovu višestranačja u Hrvatskoj, bar u praktičnom smislu, postavio je jedan Jevrejin – Slavko Goldštajn. On je bio idejni tvorac i osnivač „Hrvatske socijalno liberalne stranke“ koja se pojavila pre HDZ-a. Bio sam prisutan prvom javnom predstavljanju te političke organizacije u Zagrebu, krajem 1989. godine. Konferenciju za novinare vodio je Goldštajn, a pored njega je sedeo poznati glumac Relja Bašić. Proklamovani ciljevi bili su: demokratizacija društva, višestranački izbori, sloboda javnog mišljenja, razgovori o novom „ustrojstvu“ Jugoslavije." Kada je nekoliko novinara zatražilo da se pojasne određeni stavovi, za reč se javio čovek koji je sedeo u poslednjem redu. Rekao je: „Ja sam Dražen Budiša i želim da kažem da je Hrvatska ugrožena od velikosrpskog programa koji predvode Milošević i SANU“. Samo nekoliko meseci kasnije, ako se ne varam, Budiša je izabran za predsednika Hrvatske socijalno liberalne stranke i ta politička organizacija zaoštrava nacionalnu retoriku pretvarajući programske odrednice u antisrpsku histeriju."

Relja Bašić govori o susretu s Tuđmanom: "Potom sam im stao prepričavati ove anegdote s Titom koje i vama iznosim. Ali Tuđman me ljutito prekinuo: “Da nije bilo Tita, ne bi bilo ni nas! Zato i držim njegovu bistu na Pantovčaku!” I, eto, odmah je, što se kaže, atmosfera splasnula za 70 posto, pa smo se svi skupa brzo razišli."



http://www.nacional.hr/clanak/26182/relja-basic-svjetski-glumac-sa-zagrebackim-stihom
http://www.ellybasic.hr/?page_id=1510
http://www.gloria.com.hr/intervju/showpage.php?id=18681
http://www.zoz.hr/files/ha-kol_107.pdf
http://www.vesti011.com/2012/02/jevreji-i-narodi-na-balkanu/?lang=lat
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/05/26/srpski/T02052502.shtml

 

[Mrkalj]

Branko Lustig
jevrejske je nacionalnosti

Branko Lustig (Osijek, 9. lipnja 1932.) je hrvatski producent i glumac židovskog podrijetla.

Tijekom drugog svijetskog rata bio je interniran u koncentracijskim logorima Auschwitz i Bergen-Belsen. Prvi je Hrvat koji je kao najbolji producent nagrađen s dvije filmske nagrade Oscar i to 1993. godine za film Schindlerova lista, te 2001. za film Gladijator. Dvostruki je dobitnik i nagrade Zlatni globus za navedene filmove.

Producent [uredi]

Smoke & Mirrors (u produkciji) (2006)
Kraljevstvo nebesko(2005)
Black Hawk Down (2001)
Hannibal (2001)
Gladiator (2000)
The Peacemaker (1997)
Schindlerova Lista (1993)
Intruders (1992)
Deadlock (1991)
Drug Wars: The Camarena Story (1990)
War and Remembrance (1988)
The Winds of War (1983)
Događaj (1969)

Glumac [uredi]

The Peacemaker (muškarac s pudlicom) (1997)
Schindlers Liste (vlasnik noćnog kluba) (1993)
Kozara (1963)
S Karlom May u Orijentu (Onbaschi)

Early life

Lustig was born in Osijek, Croatia, (at that time Kingdom of Yugoslavia), to a Croatian Jewish family. His father, Mirko, was head-waiter at a Osijek Café Central, and his mother, Vilma, was a housewife. Lustig grandparents, unlike his parents, were religious and he regularly attended town Synagogue with them.[3][4] During World War II, as a child he was imprisoned for two years in Auschwitz and Bergen-Belsen. Most members of his family perished in the death camps throughout Europe, including his grandmother who was killed in the gas chamber, while his father was killed in Čakovec by Hungarians on March 15, 1945. Lustig mother survived the Holocaust and was reunited with him after the war. On the day of the liberation Lustig weighted only 66 pounds.[3][5] Lustig credited his survival in Auschwitz to a German officer that, coincidentally, was from the same Osijek suburb and knew Lustig's father. He overheard Lustig crying in Croatian and asked him who his father was.[6]
Movie career

Lustig began his film career in 1955 as an assistant director at Jadran Film, a state-owned Zagreb-based film production company.[1] In 1956 he worked as a unit production manager on Branko Bauer's World War II drama Ne okreći se sine, winner of three Golden Arena awards at the 1956 Pula Film Festival. In the 1980s Lustig worked on the miniseries The Winds of War (1983) and its sequel War and Remembrance (1988).[1] He moved to the United States in 1988.[1]

Lustig received his first Oscar in 1993 for the production of Schindler's List, a film based on the novel of Thomas Keneally (which is, in turn, based on the true-life story of a German manufacturer who saved hundreds of Jews during World War II). He received his second Oscar for the epic movie Gladiator about a struggle for power in Imperial Rome, in 2001. Other major Hollywood films that Lustig has worked on as a producer or executive producer include The Peacemaker (1997), Hannibal (2001), and Black Hawk Down (2001). In 2008, Lustig helped establish an independent production company Six Point Films to produce "meaningful, thought-provoking independent films".[7]
Personal life

Lustig received the Order of Duke Trpimir by President Franjo Tuđman for his work on the film.[1] In 2008 he became the first filmmaker ever and second in the field of arts (only one along with Vladimir Nazor) to be awarded an honorary doctorate by the University of Zagreb.[2]

The Los Angeles Museum of the Holocaust honored Branko Lustig at his 2nd Annual Dinner on November 8, 2009 at the Beverly Hills Hotel for his long-time commitment to Holocaust education and commemoration.

Lustig is honorary president and one of the founding members of the Jewish Movie Festival in Zagreb.[8] On September 16, 2010 Lustig was awarded with honorary citizenship of Osijek.[9]

Lustig celebrated his bar mitzvah on May 2, 2011 at Auschwitz, in front of barrack No. 24 a. He missed his rite of passage as a 13-year-old because at the time he was a prisoner in the very same barrack, having been deported from his Croatian hometown Osijek to the death camp when he was 10. In spite of that he himself consider as atheist, Lustig always stayed deeply connected with Jewish tradition and culture.[4]

http://en.wikipedia.org/wiki/Branko_Lustig

 

[Лекизан]

http://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Branko_Lustig_(2009)-1.jpg
Branko Lustig
jevrejske je nacionalnosti
Branko Lustig (Osijek, 9. lipnja 1932.) je hrvatski producent i glumac židovskog podrijetla.

Да ли се овај сам изјашњава као Хрват или га Хрвати својатају тек да попуне број познатих људи?

 

[Лекизан]

Барон Никола Јуришић од Кесега(мађарски: Miklós Jurisics), (Сењ, око 1490. -Кесег, 1545.)

Никола(Микула) Јуришић родио се око 1490 у Сењу.О његовој младости готово се ништа не зна.Од 1522 спомиње се као заповедник у војсци хабзбуршког надвојводе Фердинанда.У битци код Мохача се храбро борио и тиме стекао углед код Фердинанда који је убрзо постао краљ Аустрије,Чешке и Угарске.
После погибије угарског краља Лајоша(Лудвига) II Јагеловића у Мохачкој битци 28.августа 1526 године део угарске властеле је изабрао Фердинанда за краља јер му је круна припадала захваљујући браку са Аном Јагеловић,сестром Лудвига II,и директним потомком Стефана Немање,у дванаестом колену.

	Цетински сабор

Цетинска повеља

На сабору у Цетинграду одржаног у децембру 1526 учествује и Никола Јуришић који заступа интересе краља Фердинанда,и успео је да наговори већину хрватског племства да се одлуче за Фердинанда, уместо за његовог против краља Јована Запољу или да евентуално изаберу неког међу собом.Годину дана касније Фердинанд Јуришића поставља и за капетана Ријеке.

Први продор до Беча

Од 1526 до 1530 године беснео је рат између Аустрије и Османлија.Турци су врло често продирали кроз Угарску,Славонију и Хрватску.Фердинанд се трудио да поврати те територије,али му се ту супростављао и његов против кандидат Јован Запоља кога је Сулејман подржавао.
У октобру 1529 године Сулејман опседа Беч са око 120 000 војника,док је град бранило око 22 000 људи.После четири неуспела јуриша и великих губитака(око 30 000 људи,око 25 % људства је страдало) јаничари одбијају послушност султану и враћају се у Цариград.Браниоци су имали око 1500 погинулих(око 7%),а Турци у повлачењу чине бројна зверства над цивилним становништвом,а око 10 000 хришћана одведено је у ропство.

Мисија у Цариграду

Дугогодишњи сукоби са Турцима и Запољом натерали су Фердинанда да затражи примирје са Сулејманом и зато је он 1530 послао једну делегацију од 26 члана у Цариград у којој је био и Никола Јуришић да издејствују примирје.Како извори бележе они су после скоро пет месеци путовања најзад стигли у Цариград и били јако лепо дочекани.Били су два пута на аудијенцији код великог везира Ибрахим-паше и два пута код самог Сулејмана.Требали су да склопе примирје и да у Фердинандово име затраже да се Турци повуку из Угарске,у замену за годишњи данак од 20 000 дуката(суму су могли зависно од ситуације да повећају до 100 000 дуката),због чега је Јуришић добио велика овлашћења.
На почетку се јавио проблем у комуникацији јер су изасланици своје предлоге износили на немачком језику које су касније преводили на латински.Међутим на Сулејмановом двору нико није знао ни латински ни немачки,али су се како извори кажу Сулејман и Никола веома лако споразумели на србском језику, јер је и Сулејман поред турског знао и србски језик.
Сулејман прихвата примирје али под условом да Фердинанд њему,односно Запољи,врати све делове Угарске које контролише:*Угарска је моја јер сам је ја мачем освојио.Мени се Јован Запоља поклонио и први замолио за Угарску,па сам му је и дао.Ко дира у Запољу тај ме вређа,јер је Запоља мој слуга*,био је Сулејманов одговор.
У међувремену Фердинанд на препад заузима пола Угарске,и опседа Запољу у Будиму,па Сулејман привремено задржава посланство у Цариграду ,али их брзо и пушта.Јуришић је своју мировну улогу беспрекорно обавио али због Фердинандове непопустљивости преговори су пропали.

Поход из Цариграда

Тада је већ јасно да се спрема нови рат,и нови Сулејманов поход на Беч,па се целе 1531 године утврђују градови по Далмацији,Славонији,Хрватској и Угарској.
1532 године Сулејман је повео своју велику војску,састављену од између 140 000 и 200 000 војника на Аустрију.У августу 1532 турске предходнице су стигле надомак града Кесега,који се налази на граници између Угарске и Аустрије,на око 100 километара од Беча.Командант града је био Никола Јуришић,који је прво мислио да се повуче,али на молбу многобројног избеглог становништва остаје да брани град.
Јуришић је сакупио између 700 и 800 људи и за својих 390 форинти купио барут,додатно ојачао зидове и распоредио борце,јавио је Фердинанду да остаје да брани град док се хришћанска војска још боље не припреми.Да би смањио ефикасност турске артиљерије Јуришић је наредио да се на северном делу зидина подигне импровизовани браник од греда и друге дрвене грађе који је успешно штитио браниоце са те стране.
У то време Фердинанд је у Бечу већ сакупио око 120 000 војника(90 000 пешака и 30 000 коњаника),од којих 40 000 прекаљених страних најамника Шпанаца,Холанђана,Немаца и Италијана, али није хтео да пошаље помоћ Јуришићу плашећи се да ће ослабити одбрану Беча.
Никола Јуришић пребацује своме краљу због тога али не директно већ посредно:*Од мојих 700 људи паде већ половина.Од пушчаног праха што га куписмо за 390 форинти имамо јоште само једну центу.Држи нас јоште самилост Божија.Нека се Бог смилује души мојој.*
Под Сулејмановим притиском да оконча ову сулуду ситуацију Ибрахим-паша шаље Јуришићу гласнике да му кажу да за 2000 форинти откупи град или да се обавеже да ће Кесег плаћати султану данак,али Јуришић овако одговара:*Две хиљаде форинти немам и не могу их дати,а Кесег није мој већ краљев и ја не могу у његово име обећати данак султану.*
Ибрахим-паша тада 30. августа 1532 године наређује општи напад на град.У том нападу Турци су убили још око 60 бранилаца и Јуришића два пута ранили,али град нису заузели.Неки тај последњи чин приписују Св.Мартину коме су се браниоци молили,други да су Турци помислили да су у град стигли најамници,иначе познати по својој бруталности,па су се Турци повукли.Ибрахим паша је тада предложио Јуришићу да само истакне турски барјак на граду како би га овај показао Сулејману,а потом дигао опсаду око града,што се на крају и десило.
Потом Јуришић пише Фердинанду следеће:*Већ ми је пушчанога праха сасвим нестало.Од мојих људи мало који остад на животу,па и ови преживели већ су били изгубили вољу за даљи бој.Да су Турци још једном навалили ,не бих се могао бранити више ни једну уру.Мислим да султан неће сада навалити на Беч.Он ће се по свој прилици задовољити тиме што ће похарати Ваше земље доле до Славоније,а поносиће се тиме што се нисте усудили да се са њим огледате на бојном пољу.*
И заиста Фердинанд не само да није послао војску у помоћ своме верном команданту,него није имао храбрости ни да војском гони Турке и тако спречи крвопролиће које је уследило.
Турска војска је одустала од даљег напредовања и кренула према Грацу,да би се касније повлачила полако,више месеци,преко Марибора и Вараждина у две групе Посавином и Подравином,пљачкајући и убијајући све на које су наишли,а хронике бележе да је око 30 000 заробљеника доведено у Цариград као робље.

Грб Николе Јуришића на градској кући у Кесегу

Никола Јуришић је код Кесега својим јунаштвом стекао још веће симпатије код Фердинанда,већ 1533 је добио титулу барона,а 1537 град Кесег у стално власништво,обављао је разне дужности за хабзбуршки двор и носио бројне титуле.Био је земаљски капетан Крањске,врховни капетан Штајерске, врховни капетан Наследних земаља дома Хабзбурга(Аустрије,Штајерске,Крањске,Корушке и Тирола) и врховни капетан Војне крајине.Фердинанд га је прогласио тајним саветником и коморником,био је посланик у Цариграду, а на саборима у Дубрави и Крижевцима 1537 и 1538 године поново је заступао краља Фердинанда.
Јуришић је између 1535 и 1538 године радио на пресељењу Срба ускока у Жумберак,чиме је почело масовније насељавање Срба на територији Војне крајине.Заслужан је и за привилегије које је краљ Фердинанд доделио Србима 5.септембра 1538 године у својој повељи.

Јуришићи код Срба и Хрвата

Барон Никола Јуришић се оженио извесном мађарском племкињом Потенцијаном Дерсфи и са њом имао деце,али су сва умрла још у детињству,те му се директно потомство тако затрло.Потомци његовог брата су такође умрли између 1572 и 1576,па се и њихова лоза угасила.Никола је преминуо у 55 години живота у свом дворцу у Кесегу,где је и сахрањен 1545 године.
Хрвати данас Николу Јуришића сматрају за једног од својих јунака у историји.Једна од главних улица у Загребу носи његово име.Подигнути су му споменици у Сењу,Загребу и Кесегу.Градови Сењ и Кесег сваке године 30. и 31. августа заједно славе Николину победу код Кесега.
Занимљиво је да се у Аустријском државном архиву чува писмо (аутиграф)Николе Јуришића од 21. марта 1528 године,печатирано печатом са његовим грбом и потписано ћирилицом:*Ја Микула Јуришић,моје руке писмо.*

Најстарији Јуришић који се помиње код Срба је Јуришић Јанко,јунак народних песама,по предању командант копљаника Југ Богдана,то јест војводе Вратка,оца књегиње Милице.Постоји још неколико значајних Срба са тим презимемом:Игуман Гедеон Јосиф Јуришић,ботаничар Живојин Јуришић,дивизијски ђенерал србске и југословенске војске Пантелија Јуришић и други.Велики број православних Срба са тим презименом и данас живи на територији Србије и окружењу,а сви су пореклом из Босне.
Никола Гиљен
Јелена Мандић
Часопис Историја

 

[Mrkalj]

Predrag Vušović Pređo

Srpskoj publici poznatiji po ulozi vlasnika video kluba u skorijoj seriji Bitange i princeze. Glumac srpske nacionalnosti.


Predrag Vušović (rođen 29. augusta 1960. godine u Kotoru, umro 17. februara 2011. u Zagrebu[SUP][1][/SUP]) bio je hrvatski glumac.


Biografija

Odrastao je u Dubrovniku gdje je zavšio osnovnu i srednju školu. Glumačku karijeru započeo u dubrovačkom pozorištu "Mali Marin Držić" 1970 godine s ulogom Tom Sawyer-a u istoimenoj predstavi. 1979. godine odlazi u Zagreb gdje pohađa Akademiju scenskih umjetnosti.Radi u pozorištu "Marin Držić" u Dubrovniku do 1996. godine kada prelazi u pozorište Gavella u Zagrebu. Igrao je i u mnogobrojnim predstavama Dubrovačkih ljetnih igara.
Uloge u predstavama (nepotpuna lista)

• Kralj Ubu, uloga u istomenoj predstavi

• Uloga Rosante, u predstavi "Mušica"

• Uloga u predstavi Milana Milišića"Lov na blijedolikoga"

• Uloga Dunda Maroja, u istoimenoj predstavi

Filmske uloge

Putovanje u Vučjak
Dvije karte za grad
Kako je počeo rat na mom otoku
Bogorodica
Posljednja volja
Maršal
Nebo, sateliti
Cimer Fraj
Bitange i Princeze
Odmori se,zaslužio si
Nije kraj

 

[Lesandar]

Predrag Vušović Pređo

Spojler

Srpskoj publici poznatiji po ulozi vlasnika video kluba u skorijoj seriji Bitange i princeze. Glumac srpske nacionalnosti.


Predrag Vušović (rođen 29. augusta 1960. godine u Kotoru, umro 17. februara 2011. u Zagrebu[SUP][1][/SUP]) bio je hrvatski glumac.


Biografija

Odrastao je u Dubrovniku gdje je zavšio osnovnu i srednju školu. Glumačku karijeru započeo u dubrovačkom pozorištu "Mali Marin Držić" 1970 godine s ulogom Tom Sawyer-a u istoimenoj predstavi. 1979. godine odlazi u Zagreb gdje pohađa Akademiju scenskih umjetnosti.Radi u pozorištu "Marin Držić" u Dubrovniku do 1996. godine kada prelazi u pozorište Gavella u Zagrebu. Igrao je i u mnogobrojnim predstavama Dubrovačkih ljetnih igara.
Uloge u predstavama (nepotpuna lista)

• Kralj Ubu, uloga u istomenoj predstavi

• Uloga Rosante, u predstavi "Mušica"

• Uloga u predstavi Milana Milišića"Lov na blijedolikoga"

• Uloga Dunda Maroja, u istoimenoj predstavi

Filmske uloge

Putovanje u Vučjak
Dvije karte za grad
Kako je počeo rat na mom otoku
Bogorodica
Posljednja volja
Maršal
Nebo, sateliti
Cimer Fraj
Bitange i Princeze
Odmori se,zaslužio si

Nije kraj

Snapshot iz filma "Nije kraj" gde sa Nadom Šargin snima porno film "Crvenka Pica"

 

[Lesandar]

Да ли се овај сам изјашњава као Хрват или га Хрвати својатају тек да попуне број познатих људи?

On je sad slobodan da se izjašnjava kao Amerikanac.

 

[piciginx]

On je sad slobodan da se izjašnjava kao Amerikanac.

Prije nije bio slobodan??