Расплет
Не улазећи даље у подробности спора који се водио између стручњака и емотивно настројених аматера, спора који је сам по себи занимљиво сведочанство о интелектуалној клими у Русији у последњој четвртини 20. века, указујемо на њен расплет. Године 1990. угледни научник Олег В. Творогов у часопису „Радови Одељења староруске књижевности (Трудi Отдела древнерусскоy литературi)”, гласилу Института руске књижевности и једном од водећих светских славистичких часописа, објавио је величанствену студију о „Велесовој књизи” (О. В. Творогов, Влесова книга, Трудi Отдела древнерусскоy литературi 43 (1990) 170–254.). У тој студији руски научник потпуно је развејао било какве сумње и недоумице јер је на узоран начин показао да „Велесова књига” није ништа друго до један недовољно вешт фалсификат.
О. В. Творогов најпре је изнео опширан историјат настанка „Велесове књиге”, а на основу опсежног и свеобухватног материјала који му је доставио Б. А. Ребиндер, руски инжењер у Француској, иначе непосредно укључен у збивања везана за спорни извор. Потом је крајње детаљно, реченицу по реченицу, реч по реч, слово по слово, анализирао текст „Велесове књиге” пажљиво упоређујући три изворника: прво, читање донето у часопису „Жар-птица”, затим Мирољубовљево читање, написано на писаћој машини, из његове заоставштине која се чува у Ахену, и, најзад, треће читање које је Мирољубов у партијама слао А. Куру у Сан Франциско. Додајмо да сва каснија издања и преводи почивају на овим изворницима. Укрштајући речене текстове после језичког истраживања, Творогов је дошао до непоколебљивог закључка да је у питању вештачки језик, „изум” лица које није упућено у историју словенских језика и стога није у стању да створи свој доследно промишљен језички систем. Свој закључак руски научник поткрепљује многобројним примерима: нетачним коришћењем полугласова, погрешном употребом слова „јат”, недозвољеним мешањем слова „ч” и „шћ”, употребом речи којих није могло бити крајем 9. века тамо где је настала „Велесова књига”, грубим грешкама у глаголским облицима, очигледним омашкама у падежима и тако даље. Читаоцима се скреће пажња да је ниво знања данашње славистике толико висок да се лако могу разоткрити и много вештији покушаји фалсификовања језика него што је овај Мирољубовљев.
Потом се О. В. Творогов бавио историјским чињеницама које доноси „Велесова књига” и утврдио је да су те вести веома кратке, тешко разумљиве и противречне. Поставка овог извора упадљиво се разликује од хармоничних које се налазе у осталим словенским летописима и хроникама. Аутор „Велесове књиге” нема никакву историографску поставку, изразито је збркан, с много супротности у изнесеним чињеницама, чиме јасно показује своју псеудоисторичност. Потом Творогов доноси читав низ примера где се подаци „Велесове књиге” косе с поузданим историјским чињеницама.
Пошто је непобитно утврдио да је реч о невештом фалсификату, Творогов се дао у потрагу да нађе аутора. Сви путеви и налази упућују на инжењера хемије Јурија Мирољубова. Бранитељи „Велесове књиге” питали су који би били мотиви могућег фалсификатора, ако нису слава, новац и друге погодности. О. В. Творогов прочитао је све томове сабраних дела изашлих из пера Ј. Мирољубова. Он нам наглашава да у својим теоријама Мирољубов сматра да су „Словеноруси најстарији људи на Земљи”, да се „њихова прадомовина налази између Сумера, Ирана и северне Индије”, одакле су пре око пет хиљада година кренули у сеобе, продрли у Иран, коњицом згромили деспотију у Месопотамији, покорили Сирију и Палестину, упали у Египат, а у Европу стигли у 8. веку пре наше ере.
Друга, не мање значајна замисао која је опседала овог хемичара састојала се у томе да је вера Словена „ведизам, искварен временом, околностима, догађајима и променом места обитавања”. При том, Творогов показује да Мирољубов не разуме неке основне ствари око индијских веда и санскрита. Доказујући своје тезе, Мирољубов се често позива на приче неких старих жена које је слушао у детињству и чија имена доноси на страницама својих сабраних дела.
Међутим, и сам Мирољубов био је свестан да његове теорије, ослоњене на бапске приче, помало висе у ваздуху. И ту се, упозорава Творогов, јавља клица из које ће се касније развити читава поставка. Мирољубову би добро дошао неки извор, управо такав каква је „Велесова књига”, који би подупро његове до тада танушне тезе и наоружао га за борбу против неистомишљеника. Онда он приступа подухвату фалсификовања једног извора, али се свесно и својски труди да у својим делима веома мало говори о „сензационалном” тексту, без обзира на то што га је, стицајем околности, управо он „открио”. Истина, мало су га поколебале неке реакције после објављивања одломака у „Жар-птици” средином педесетих година 20. века, а поготово одређено неповерење у једини фотоснимак, па је потом међу папирима напрасно „загубио” два таква снимка за које је већ наговестио да прелазе Атлантик и стижу на западну обалу САД, у Сан Франциско. Као неку врсту „врућег кромпира”, он текстове и тумачење пребацује на А. А. Кура, а све у нади да ће неко други научно „оживети” његово откриће које би му потом донело признање за све теорије које су до тада сматрали дилетантским. И, инжењер Јуриј Мирољубов „срочио” је текст такозване Велесове књиге. Као фалсификатор он није усамљен, штавише у Русији има и „претке”. Руски научници указују на извесног колекционара и сакупљача старина А. И. Сулакадзева који је деловао почетком 19. века и једним фалсификатом чак преварио додуше већ остарелог научника Г. Р. Державина, али не и неке друге руске истраживаче.
Вратимо се на почетак наше приче и на брезове дашчице. О. В. Творогов допушта могућност да је А. Ф. Изенбек или неко други заиста показао Мирољубову некакве фалсификоване дашчице с текстом псеудопаганских пророчанстава и дао му идеју да крене тим путем. Уосталом, тако је својевремено радио и поменути А. И. Сулакадзев.
Твороговљева расправа, која на најбољи начин доказује надмоћ науке над мрачном псеудонауком, а поготово њени неумољиви закључци, нису сасвим поколебали приврженике неизмерне старине Руса, односно Словена. У Москви је 1995. године Александар И. Асов у тиражу од чак 10.000 примерака поново објавио „Велесову књигу”. У настојањима да усахлим и убедљиво оспореним аргументима удахне нов живот и увери читаоце у оригиналност текста за који се залаже, он бележи: „Главна потврда о изворности не може се тачно исказати речима. Она долази из личног духовног искуства. О изворности говори сам дух Велесове књиге. Њена мистериозна тајна, велика магија речи.” Ове реченице, лишене било какве научности и умотане у опсенарство, звуче поразно шупље пред истинским научним чињеницама. Три године касније (1998), на Асовљево издање „Велесове књиге”, у часопису „Родина” осврнуо се Владимир Козлов, доктор историјских наука и члан Руске академије наука, и изнова указао да је реч о грубом фалсификату. Коментар је завршио речима: „Као муња Велесова књига оставила је траг на своду светске и домаће славистике. Не погодивши планирани циљ, она је тихо угасила свој лажни набој и умрла као очерупана жар-птица грубе измишљотине својих аутора. Покој њеном перју разбацаном по разним издањима.”
Наведени радови руских стручњака убедљиво доказују да је „Велесова књига” фалсификат. Заједно с тим отпадају многобројни „револуционарни” и далекосежни закључци о словенској старини и писмености. Показало се да читав један виртуелни свет нестаје, још једна грана где уљуљкано седе необразовани али насртљиви и преамбициозни аматери је одрезана, још један мит оних који радије верују дилетантима него стручњацима пао је у воду.
Радивој Радић