Naše priče

Ponovo su se ispred mene pojavila ta dva bića. Ne volim kada se to desi. Još manje volim kada su, kao sada, spojeni.
Kao da situacija već nije bila loša po mene, udaljavali su se, što mi je samo otežavalo položaj, koliko god to čudno zvučalo. Jer njihovo kretanje je sporo, ali ponašanje nepredvidivo.
Znao sam da ne vredi čekati, znao sam da nema drugog puta, znao sam šta treba da radim. Odlučno sam krenuo napred i već par trenutaka kasnije bio sam im blizu. Bili su tihi. I dalje nisu obraćali pažnju na mene. To me nije začudilo, tako je uvek, dok im potpuno ne priđem.
I baš u tom trenutku, dok sam prolazio tik pored njih, nisam mogao da odolim, a da mi se pogled ne susretne s jednim. Gledao sam direktno u te žute oči koje su me pratile dok gazim travnjak pored trotoara. Javio sam mu se, a on je zainteresovano načuljio uši, blago zalajao, iskrenuo glavu i pratio me korakom i pogledom dok sam prolazio. Ubrzo mu je pažnju privuklo nešto sa druge strane trotoara te se ponovo zamenio sa čovekom koji ga je vodio na povocu i čačkao telefon, neznajući ni sam da li da krene ili da stane, hoće li levo, ili desno. Da bar pusti psa da slobodno šeta okolo, bili bi srećniji i pas i pešaci.
No ne mari, prošao sam i to je najbitnije. Ostali su iza mene. Želim im lepu i ugodnu šetnju i malo više pažnje usmerene na ostale na stazi.
 
Sanjala je sneg...
Ako je to mogao biti on, crveno i crno su prljali svu tu belinu.Nejasno se sećala straha, potrebe da se pomeri, da nestane s tog užasnog mesta.

I smeha se sećala, grubog, dubokog i nimalo ljudskog.To joj je najteže padalo. Taj otegnuti, uzaludni kikot i besramni povici.

Hladno je bilo, vetar duboko u kostima, ranjene ruke, za koje nije mogla znati da su njene .Previše su ličile na već odbačenu nepotrebnost. Bol je dolazila iznutra. Ne iz krvi što se slivala na sivilo oko nje, bila je mnogo tamnija i nosila znak u sebi.

Obeležena....

Nakon svih neuspelih nadanja, došli su po nju.
Kao dokaz. Kao iskupljenje. I kao sramotu s kojom će joj kosti u ognju spepeliti...
Da bi drugi živeli.
Da bi se drugi voleli.
Da bi drugi našli utehu.


Sanjala je sneg...
Grozan, mrtav sneg s mirisom nagorelog drveta,
Sa smradom žrtvovane duše...
Sa suzama u buđenju...

Nikada više nije zaspala.
Ostala je senka zaglavljena između dva sveta.

Prognanog i nedočekanog....
 
Ljubičasto nebo
(Z.D.)



Nije mi prijatno pod ovim ljubičastim nebom,
Koje prekrivaju repovi crni , izlizanih nijansi
i veliki crni zgusnuti oblaci , naduveni od onoga što u sebi nose.

Gore su.Čekaju.
Valjaju svoja telesa i potmulo ječe, spremni da popuste i puste kišu.
Ne običnu, već kišu koja potpisuje kraj ove noći.
U stvari, nisam ni sigurna da li je noć.
Možda ove nijanse boja zavaravaju, teraju moj um da misli tako,
ali um ...
Kako um može da misli dok spava i dok je u svetu koji voli?
Tamo se opusti, letargično pruži svoju bezobličnu masu i ćuti.
Ćuti.
Uglavnom.
Desi se da ne ćuti, već haotično vrši veliko spremanje
u glavi punoj prašine i paučine.
Telo spava.
Tkivo mlitavo opušta se.
Um neće.
Insomnija ga prikovala za zidove lobanje
i on tako zalepljen i nemoćan čeka milost.


Čiju?
Čiju milost?
Milost nemira i nespokoja?
Nemir i nespokoj za milost ne znaju.
Ne, nije mi prijatno u ovom beskrajnom polju suvih vreža,
koje treba počupati, spaliti i pepeo pokupiti.
Ruke kroz njih prolaze.
Providne. Ne dodiruju ništa.
One kroz ruke prolaze.
Providne. Ne osećam ništa.
I nemam telo, tek obris koji se kao magla tim poljem kreće.
Prozirna, bez lica, uvijena u sećanja i nemoć.
Kako prozirna da spremim polje?
Kako da vidim šta misliš o tome, kada si kao ja?
Lice ti je nestalo.
A opet znam da me posmatraš i da razumeš šta hoću da kažem.
Čak i neke reči tvoje kao da čujem-
Reči iz daljine, dubine, drugih krajeva
ovih ljubičastih nebeskih svetova.
Reči tihe, a duboke.


Oluja će.
Buknuće vatra iz onih crnih besnih oblaka .
Izgoreće vreže.
Omekšaće zemlja.
Upiće nas i odvući u tople hodnike onoga
što je ispod naših lelujavih obrisa.
Upiće nas, nahraniće se nama, ali bićemo mirni
i bićemo zbrinuti, sklonjeni, skriveni
Od ovoga.


Nestaješ.
Gde ideš?
Na dlanu mi je ostao deo tebe.
Kao leptirići zrelog maslačka, tvoji delovi lete iznad mene.
Pratim ih prozirna, praznim očima koje oštrice vatre iz oblaka seku.
I kapa krv umesto suza.
Pije me zemlja .
Prepuštam se njenoj žeđi
.Osećam se spokojno.
Imam lice.
Bez straha .
Bez neverice .
Bez želje da se izvučem iz ovoga.


Napisano je na nebu .
Ne brini. Biću ja dobro.
Čekaj me.
Samo me čekaj.


 
KRAJ REKE STIKS





Našla je slučajno neki svet u udolini .

Sa drvećem izvijenih deformisanih grana, bršljanom u treptaju senki, suvim prućima koje je nekada bilo nešto živo , a sada se kao vilinska trava rasteglo od debla do debla, načinilo zar od svojih suvih niti i u svojoj seni pustilo gljive da rastu.

Velike, sive , crvene i plave ..Gljive udoline.
Udolina tišine.
Oivičena močvarnim trskama i mekom zemljom koju je nekada grejala voda,
Mesto gde ptice ne dolaze .
Mesto gde trava posuta ljubičastim mrljama mestimično raste.
Mesto sa avetinjskim slomljenim ili napuklim stablima u čijim pukotinama borave mistične trave.

Skupljala je te trave rukama i mislima.Vlati su pekle ,širile smradove i nepoznate mirise
.Ruke su bridele ,ali želja je bila ono što vodi , što mami i tera dalje.



Zasmrdela je reka Stiks koja je kraj udoline prolazila, milila ispod mosta od kamena , naizgled elegantno , ali zvuk je bio trom i gust i nije ta reka nudila ništa drugo no odrezane glave u svojem toku.Odrezane glave i smežurana osakaćena tela koja je valjala prema jugu.Izlazila je od niotkuda praćena galebovima koji su u letu sletali niže i kljucali delimično tečne oči , a onda odlazili sa resicama u kljunovima , dole, ka deponiji.Izlazila je niotkuda , primala u sebe otpadne vode i isto tako odlazila u nigde.

Crna reka Stiks.

Ponekada je njom prošao umorno splavar mrtvog pogleda, kukom grabio ostatke plutajućih tela , izvlačio ih na splav i prevrtao im ono što su nekada bili džepovi .I ona tela koja nisu imala ništa , snagom oluje bacao je na levu stranu da odu ka sečivima koja će ih preraditi i od njih stvoriti hranu za ribe.One druge je vukao za sobom do ušća u fekalno jezero.Tamo ih je na gomili ostavljao .Zadržavao je za sebe ono malo mekog mozga koje je kukom izvlačio kroz nozdrve.

Nije to bila njegova volja.
Služio je Lucijanu , a Lucijanova naređenja su se morala izvršavati.


Stajala je kraj debla koje je vrištalo gušeno lijanama i pokušavala da ga ućutka.
No, nije drvo moglo bol da proguta
.I nije Lucijan mogao to da ne čuje.
Video je trave u njenim rukama i mislima.
Trave pobrane u njegovom carstvu .
I bes mu je obojila oči do popucalih kapilara u crveno, crveno .

Rekao je samo -Gutaj to.
I ona je trpala u usta i sa mukom i gađenjem gutala onu memlu i smrad.
Biljke iz misli je snagom svog uma iščupao ,sažvakao i povratio i opet rekao -Gutaj to.

Reči su bile nešto što blokiraju razmišljanje.Progutala je sve što joj je rekao .Bez opiranja.Bez želje da nešto kaže.Nije pitala ni ko je on, u tom trenutku sama je znala i bez pitanja.



U udolini je ostala da leži prekrivena gljivama i vilinskom travom.Da se stopi sa okolinom i postane deo nje.Da niknu na njenom telu nove biljke i mahovina da joj pokrije oči , da joj nokti postanu tanko korenje nekog novog čudovnatog stabla.

Ostao joj je beleg na leđima.
Lucijanov znak.
Potpis neizlaza.
Od belega će vremenom nastati novi izvor reke Stiks.


D.Z.
 
Prolećni osećaji

Proleče počinje 22. marta a završava se 22. juna. Proleće je prvo godišnje doba u godini. Tada drveće lista a cveće cveta. Ukoliko je biilo snega on se topi a ako ga nije bilo ne topi se. Deca više ne nose vunene kape i šalove zato što je toplije nego pre. Volim da izađem u park i tamo se lepo igram sa mojim drugovima. Igramo fudbal najviše a kad nas nema igramo na odbijanke. Ja volim proleće zato što mi je tad rođendan. Devetog maja.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top