Najdraži stih

Život

Iznenada se pojavio na samom rubu hridine
visoke preko deset metara, oštro sasečene
sve do stena dole na obali.
I krenuo je dole,
zakoračio je prednjom nogom ka provaliji.
Veliki beli pas.
Viknuo sam ka njemu, nešto nerazgovetno i počeo
da mašem rukama.
Dve devojke i jedan mladić,
koji su sedeli na obali tačno ispod psa, skočili su
sa svojih peškira. Jedna devojka je vrisnula.
,,Ne, ne, ne“, vrištala je. Pas je zastao,
ali činilo se da ja sve gotovo. Izgledalo je
da mu je već cela težina u prednjim nogama.
Ona devojka je vrištala, tresući se celim telom.
Mladić je potrčao
ka stepenicama udaljenim pedesetak metara od mesta
gde se nalazio taj pas.
Video se sitni šljunak i prašina
kako se odronjavaju pod prednjim šapama
velikog belog psa.
I tada, samo jedan trenutak,
u kojem je ko zna šta pas osetio, negde, nešto
što ga je trglo, što mu je prebacilo svu težinu
sa prednjih nogu, sa smrti, na zadnji par,
na rep i dupe, u život. Srce i krv.
Tada je dotrčao i mladić i čvrsto ga prigrlio,
spustili su se potom na obalu, stepenicama.
Pas je isplazio jezik i tako utrčao u okean,
protrčao je kroz plićak i
uskoro se vratio držeći jednu dasku u ustima.
Spustio je dasku na topli pesak,
stresao vodu iz gustih dlaka i
glasno zalajao.

Srđan Valjarević
 
Kad na mlado poljsko cv’jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l’jeće:
„Što te nema, što te nema?“

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
„Što te nema, što te nema?“

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
„Što te nema, što te nema?“

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
„Što te nema, što te nema“…

Aleksa Šantić
 
ITAKA
Konstantin Kavafi (1863-1933)

Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
pothvata pun, opasnosti i saznanja.
Lestrigonaca, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osjećanja tiču tvoga duha i tvog tijela.

Niti Lestrigonce, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug bude to put
svitanja ljetnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti –
ulazit u luke prvi put viđene.

Pred feničkim zastani tezgama
i snabdij se finim stvarčicama:
sedefom, koraljom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.

Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.
I na umu uvijek Itaku zadrži.

Stići na nju tvoja je sudbina.
Al’ nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na otok pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.
A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već što Itake znače.
 
Buđenje proljeća

To se ja opet budim
i recitujem ti proljeće
Drugima ne branim da
vole zimu
da pažljivo koračaju po ledu
samo ja odavno
ne vidim tminu
i šaljem cvijetne razglednice
svima po redu

U imeniku nemam ljude
koje ne volim
imam samo one kojima
šaljem pjesme
čitamo nenapisano
i pišemo naslikano
i radimo ono što se
po danu ne smije

U očima nemam
zamrzla sjećanja
to su odaje u kojima
život čuvam
ne vjerujem čitačima svjetova
širim jedra i stopala uvijek
iz okova izuvam

Na pučini se smijem
izmišljenim daljinama
prelazim sva kopna
za manje od trenutka
sve mi je jasno
ne gubim tlo
ne idem od kutka
u kome sam naučila
da život je najljepši jer
godiće
slomiće
gubiće
voljeće
popraviće
boljeće –
ne brini zato,
to se ja budim i
recitujem ti proljeće.

Aleksandra Vujisić
 
ZADOVOLJSTVA


Prvi pogled kroz prozor ujutro,
Ponovo pronađena stara knjiga,
Oduševljena lica,
Sneg, smena godišnjih doba,
Novine,
Pas,
Dijalektika,
Tuširati se, plivati,
Stara muzika,
Udobne cipele,
Shvatati,
Nova muzika,
Pisati, saditi,
Putovati,
Pevati,
Biti ljubazan.


Breht
 
Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;
Da je čujem uzalud sam danas kušao;
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć;
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu, da me vide šta li radim sam...
Ali slutim, a slutiti još jedino znam:

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san i java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković Dis
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Neno
Bosna u stihovima
Odgovora
7
Pregleda
241
Neno
Neno

Back
Top