Na kapiji i oko kapije su prva ljubavna maštanja, prva viđenja u prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su prvi poslovi i pazari, sveđe i dogovori, sastanci i sačekivanja. Stoga je priča o postojanju i sudbini mosta u isto vreme i priča o životu Kasabe i njenih ljudi. Iz naraštaja u naraštaj isto kao što se kroz sva pričanja o Kasabi provlači i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, sa kapijom kao krunom u sredini. Vreme obuhvaćeno romanom možemo podeliti na dva perioda - doba Turske vladavine i vreme Austrougarske od XI veka do 1914.god. Osim poplava bilo je i drugih nasrtaja na most i njegovu kapiju, njih je donosio razvitak dogadjaja i tok ljudskih sukoba, ali oni su još manje nego vodena stihija mogli da naškode mostu ili da trajno išta unište - izmene na njemu.
Posle izbijanja bune u Srbiji, zaobišavši Užice, ustanici su došli do na dva sata hoda od Kasabe. U Kasabi je tada bio stalan odred vojske, koji se ni za vreme drugih zatišja nije rasturio i koji je čuvao most na Drini. Da bi što bolje i sa što manje truda mogla da vrši tajposao, vojska je stala da podiže drveni čardak na sred mosta, pravo čudovište i rugobu po obliku, položaju i materijalu od kojeg je sagrađen. To je bila čitava kuća na sprat , glomazna i sklepana od greda i grubih dasaka, sa slobodnim prolazom, kao tunelom ispod nje. Čardak je bio uzdignut i počivao na jakim gredama, tako da je objahao most i samo sa dva kraja se naslanjao na kapiju, ispod njega je bio slobodan prolaz za kola, konje i pešake, ali se nenatkriveni smrčevi basamaci, moglo uvek nadzirati svakoga ko prođe, pregledati mu papire i prtljag i u svakom trenutku ako se ukaže potreba obustaviti prolaz. Tako je pod krvavim i zloglasnim čerdakom nestala kapija a sa njom i sastanci, razgovori, pevanja. Turci su tuda nerado prolazili a već od Srba je prolazilo most samo onaj koji je morao i to oborene glave i žureći. Sve dok ustanak u Srbiji nije jenjavao, štrčale su uvek po dve tri odsečene glave na kapiji. Svet koji u ovakvim vremenima brzo otvrdne i otupi, tako se bio navikao na to da je prolazio ravnodušno i ne obazirući se na njih i nije odmah ni primetio kada su prestali da se izlažu. A kada se vreme smirilo u Srbiji i na granici, čardak je izgubio važnost i smisao, ali je u njemu i dalje spavala straža, iako je prolaz preko mosta bio već odavno slobodan. Ali nevolje ne traju večno, nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu. Most se ne menja ni sa godinama ni sa stolećima ni sa najboljim promenama ljudskih odnosa. Sve to prolazi preko njega kao što nemirna voda prolazi ispod njegovih glatkih i savršenih svodova.
Nisu samo ratovi i kuge udarali na ovaj most i seobe tog vremena i prekidali život na kapiji. Bilo je i drugih, izuzetnih događaja po kojima se godina u kojoj su se desili posle i nazivala i dugo pamtila. Ali posle svake nesreće vraćao se stari život, jer nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižni lake ili bar tako izgledaju, a nekad se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet ono što jesu nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu.
Andrić da bi što tačnije i uspešnije opisao život naroda u Kasabi, nastanak mosta, koristio je razne dokaze, razgovarao sa ljudima, upoznavao se sa istorijom i koristio legende. Jedna je legenda i legenda o nastanku ćuprije koju je često pričao Alihodza Đelešanuku, biva, stvorio ovaj svet, zemlja je bila ravna i glatka kao najlepša savatli tepsija. To je bilo krivo Šejtanu koji je zavidio čoveku na tom božjem daru. I dok je zemlja bila još onakva kakva je ispod božje ruke izašla, mokra i mehna kao nepečena čaša, on se prikrada i noktima izgrebe lice božje zemlje, koliko je god mogao više i dublje. Tako su kako priča kazuje, postale duboke reke i provalije što odvajaju kraj od kraja i dele ljude jedne od drugih i smetaju imda putuju po zemlji koju im je bog dao za baštu za njihovu hranu i izdržavanje. Žao bi Alahu kad vide šta prokletnik uradi ali kako nije mogao da se vraća na posao koji je Šejtan svojom rukom opoganio, on posla svoje meleće - anđele, da pomognu i olakšaju ljudima. Kad meleći videše kako jadni ljudi ne mogu da pređu haluge i dubine ni da završvaju svoje poslove,nego se muče i uzalud gledaju i dovikuju s jedne obale na drugu, oni iznad tih mesta raširiše krila i svt stade da prolazi. Tako ljudi naučiše od božjih meleća kako se grade ćuprije. E, zato je posle česme, najveći sevap sagraditi ćupriju i najeća grehota dirati u nju jer svaka ćuprija od brvna na planinama preko potoka do ove Mehmedpašine građevine, ima svoga melaća koji je čuva i drži, dok joj je od boga suđeno da stoji.
Roman na Drini ćuprija počinjei završava se istom osobom a to je Alihodza. On je dosta godina gledao kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali, popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku su na noj zapalili i onda su sve to jednog dana digli kao da je stena u planini a ne zadužbina, hair i lepota. A sad se vidi šta su i za čim idu. On je to oduvek znao, ali sada to može i poslednja budala da to uvidi. Od najtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da osbijaju, od božjeg da uzimaju. I ko zna gde će se zaustaviti - evo je i sama vezirova ćuprija počela da se osipa kao đerdan, a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža. Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva, i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne Kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom. Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna. Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odma zatim prždrli i porušili, ta širiti po celoj zemlji, možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmislene građevine i drvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive potrebe. Sve može biti. Ali jedno ne može - ne može biti da će se posve i zauvek nestati velikih i umnih a društvenih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će se i božja ljubav ugasiti i nestati sa sveta. To ne može biti. To su bile poslednje Hadzine misli.
Posle izbijanja bune u Srbiji, zaobišavši Užice, ustanici su došli do na dva sata hoda od Kasabe. U Kasabi je tada bio stalan odred vojske, koji se ni za vreme drugih zatišja nije rasturio i koji je čuvao most na Drini. Da bi što bolje i sa što manje truda mogla da vrši tajposao, vojska je stala da podiže drveni čardak na sred mosta, pravo čudovište i rugobu po obliku, položaju i materijalu od kojeg je sagrađen. To je bila čitava kuća na sprat , glomazna i sklepana od greda i grubih dasaka, sa slobodnim prolazom, kao tunelom ispod nje. Čardak je bio uzdignut i počivao na jakim gredama, tako da je objahao most i samo sa dva kraja se naslanjao na kapiju, ispod njega je bio slobodan prolaz za kola, konje i pešake, ali se nenatkriveni smrčevi basamaci, moglo uvek nadzirati svakoga ko prođe, pregledati mu papire i prtljag i u svakom trenutku ako se ukaže potreba obustaviti prolaz. Tako je pod krvavim i zloglasnim čerdakom nestala kapija a sa njom i sastanci, razgovori, pevanja. Turci su tuda nerado prolazili a već od Srba je prolazilo most samo onaj koji je morao i to oborene glave i žureći. Sve dok ustanak u Srbiji nije jenjavao, štrčale su uvek po dve tri odsečene glave na kapiji. Svet koji u ovakvim vremenima brzo otvrdne i otupi, tako se bio navikao na to da je prolazio ravnodušno i ne obazirući se na njih i nije odmah ni primetio kada su prestali da se izlažu. A kada se vreme smirilo u Srbiji i na granici, čardak je izgubio važnost i smisao, ali je u njemu i dalje spavala straža, iako je prolaz preko mosta bio već odavno slobodan. Ali nevolje ne traju večno, nego prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se obnavlja uvek i uprkos svemu. Most se ne menja ni sa godinama ni sa stolećima ni sa najboljim promenama ljudskih odnosa. Sve to prolazi preko njega kao što nemirna voda prolazi ispod njegovih glatkih i savršenih svodova.
Nisu samo ratovi i kuge udarali na ovaj most i seobe tog vremena i prekidali život na kapiji. Bilo je i drugih, izuzetnih događaja po kojima se godina u kojoj su se desili posle i nazivala i dugo pamtila. Ali posle svake nesreće vraćao se stari život, jer nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižni lake ili bar tako izgledaju, a nekad se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet ono što jesu nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu.
Andrić da bi što tačnije i uspešnije opisao život naroda u Kasabi, nastanak mosta, koristio je razne dokaze, razgovarao sa ljudima, upoznavao se sa istorijom i koristio legende. Jedna je legenda i legenda o nastanku ćuprije koju je često pričao Alihodza Đelešanuku, biva, stvorio ovaj svet, zemlja je bila ravna i glatka kao najlepša savatli tepsija. To je bilo krivo Šejtanu koji je zavidio čoveku na tom božjem daru. I dok je zemlja bila još onakva kakva je ispod božje ruke izašla, mokra i mehna kao nepečena čaša, on se prikrada i noktima izgrebe lice božje zemlje, koliko je god mogao više i dublje. Tako su kako priča kazuje, postale duboke reke i provalije što odvajaju kraj od kraja i dele ljude jedne od drugih i smetaju imda putuju po zemlji koju im je bog dao za baštu za njihovu hranu i izdržavanje. Žao bi Alahu kad vide šta prokletnik uradi ali kako nije mogao da se vraća na posao koji je Šejtan svojom rukom opoganio, on posla svoje meleće - anđele, da pomognu i olakšaju ljudima. Kad meleći videše kako jadni ljudi ne mogu da pređu haluge i dubine ni da završvaju svoje poslove,nego se muče i uzalud gledaju i dovikuju s jedne obale na drugu, oni iznad tih mesta raširiše krila i svt stade da prolazi. Tako ljudi naučiše od božjih meleća kako se grade ćuprije. E, zato je posle česme, najveći sevap sagraditi ćupriju i najeća grehota dirati u nju jer svaka ćuprija od brvna na planinama preko potoka do ove Mehmedpašine građevine, ima svoga melaća koji je čuva i drži, dok joj je od boga suđeno da stoji.
Roman na Drini ćuprija počinjei završava se istom osobom a to je Alihodza. On je dosta godina gledao kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali, popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku su na noj zapalili i onda su sve to jednog dana digli kao da je stena u planini a ne zadužbina, hair i lepota. A sad se vidi šta su i za čim idu. On je to oduvek znao, ali sada to može i poslednja budala da to uvidi. Od najtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da osbijaju, od božjeg da uzimaju. I ko zna gde će se zaustaviti - evo je i sama vezirova ćuprija počela da se osipa kao đerdan, a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža. Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva, i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je bog digao ruke od ove nesrećne Kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom. Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna. Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odma zatim prždrli i porušili, ta širiti po celoj zemlji, možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmislene građevine i drvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive potrebe. Sve može biti. Ali jedno ne može - ne može biti da će se posve i zauvek nestati velikih i umnih a društvenih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će se i božja ljubav ugasiti i nestati sa sveta. To ne može biti. To su bile poslednje Hadzine misli.