Pustošenje se uobičajeno dešava oduzimanjem, otimanjem, odnošenjem svega vrednog,
a može se, čak mnogo brže i snažnije, opustošiti zatrpavanjem đubretom.
Politika otpora, ekonomija otpora i etika otpora su oružje ili alati za sprečavanje pustošenja.
Ali ti alati ne vrede ili su čak štetni ukoliko ne postoji jasan uvid i puna svest o prirodi razaranja.
Do te svesti se dolazi posmatranjem razaranja, zatrpavanja, a zatim razumevanjem viđenog.
Demokratijom nazivamo obezvlašćenu oligarhiju, tranzicijom nazivamo povlađivanje snažnijem, a slobodom nazivamo dužničko ropstvo. U toj izvrnutoj stvarnosti imate izbor: ili da padnete u apatiju koja vodi sve bržem propadanju, ili da se pobunite i iz pobune delate. Snažno, ali ne široko nego ciljano.
Nepružanje otpora pustošenju postaje pravilo, i opravdava se fleksibilnošću, tolerancijom, prijateljstvom, altruizmom, podržavanjem inicijativa, slobodom i pravom svakoga da slobodno ruši i zatrpava.
Sloboda je dobra samo kada ima okvir i svrhu. Znam, reći ćete da to nije sloboda; zovite je kako želite ali je ne kvarite.
Ne treba unositi pravila rušilačkog neoliberalizma u svoju kuću.
Sistemska korupcija je u službi anti-razvoja. Rast postoji, ali to nije rast u vis. Trka ka dnu ubrzava. To, iako ne želite da priznate, nije trka, nego pad.
Pucanje u vazduh nikoga ne plaši. Pucanje u noge povlači sankcije. A zmija se, kažu stari, tuče u glavu.
