MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Bio je lep.Za nijansu lepsi od drugih i jos toliko ludji od drugih.Volela sam takve.Idealni su za tmurne kisne dane i duge zimske noci.
Kada mi se ne izlazi, ne cita mi se, ne spava mi se.Kada me nista ne tera napolje.Lezali smo u polumraku,oznojeni ali jos uvek
mirisljavi.Pruzila sam ruku preko njega pokusavajuci da dohvatim u mraku svoju casu sa picem u kome se led vec otopio, dok je on palio
cigaretu.Cutali smo oboje gledajuci svako u svoju tacku na zidu disuci duboko i sve smirenije.Naslonjena na jastuke, nogu prebacene
preko njegovih, pokusavala sam da oteram misli na muskarca koga sam volela i to kako bi bilo da je on sada tu pored mene.

 
10561693_860526223958752_4798041839023290329_n.jpg
 
Verujem da je svako od nas napravio, najmanje jednu gresku u traganjima za pravom ljubavi. Medjutim, isto tako sam ubedjen da je vise od jedne greske vec problem u nama, nasim nadanjima, nerealnim ocekivanjima, pogresnim procenama, nedovoljnog iskustva u verovanju slatkim recima, a mnogo vise naivnosti u verovanju slatkim lazima. Sve ovo su delici univerzalnosti, koji cine ljubav tako postojanom, a ipak neuhvatljivom. I ovo moje razmisljanje, pitanje postavlja, koliko je smisleno, ali ja znam odgovor, jednostavan, prost,...zaljubljen sam...osecam...umem da volim...umem da primim ljubav i zbog svega toga sve u ranijem zivotu, nacinjene greske, gube smisao...blede..nestaju pred tobom, koja si tako mnogo ucinila, a da nisi ni svesna toga. Vratila si mi veru u nebesku ljubav, pruzila si mi je, dotakao sam nedodirljive visine osecanja sa tobom, kojih ima samo u filmovima i onim slatkastim ljubavnim romanima. Postavila si mi neresivi matematicki problem, kako je moguce voleti te svakim danom sve vise i vise, a naravno nisi savrsena, ipak ja izgleda ne znam tolio tu cudnu ljubavnu matematiku, da izracunam to tvoje nesavrsenstvo. Zbog toga, iznova i iznova, hvatam sebe u talasima osecanja, strasti i zudnje za tobom, jer sve te vise volim i sve mi vise nedostajes, iako te sve vise imam...laka ti noc predivna.

 
PESMA CVETA

Ja sam reč koju izgovara Priroda,
Pa je zatim povlači
I krije u dubini svoga srca,
Da bi je ponovo izgovorila.

Ja sam zvezda
Pala sa plavog šatora
Na zeleni sag.
Ja sam ćerka tvari
Što ih zima nosi u utrobi,
Proleće rađa,
Leto uzgaja,
A jesen uspava.
Ja sam poklon zaljubljenih;
Ja sam svadbeni venac
I poslednji dar
Što ga život daje smrti.
Ujutro s povetarcem zajedno
Najavljujem dolazak svetlosti,
A uveče je sa pticama ispratim.
Idem u korak sa livadama
I ukrašavam ih bojama;
Udišem vazduh i opijam ga
Svojim mirisima.
Dok mirno snivam
Gledaju me bezbrojne
Oči noći.
Budim se da posmatram
Jedino, blistavo
Oko dana.
Pijem vino rose,
Slušam raspevane kosove,
Plešem uz lelujave trave.
Uvek naviše gledam
Da svetlost spoznam,
A sopstvenu senku ne opažam.
To je mudrost velika,
Čoveku zasad nepoznata.

Halil Džubran
 
POEZIJU VIŠE NIKO NEĆE PISATI

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Izmedju poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predvidjali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrdjene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni čovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.


Branko Miljković
 
Ni posle toliko vremena od tebe ne zelim reci.One su nepotrebne ako nam pogled bude svetlucav.
Dovoljno dug da shvatimo da je ovo vreme razdvojenosti ucinilo da je taj pogled vredniji od svih izbledelih i zaboravljenih obecanja.
Nepotrebne,da bih znala da si kao i ja prizivao u mislima sve ono lepo sto smo imali nekada.
 
Ne znaš ti

Ne znaš ti šta mogu ja.
Mogu da ćutim
da zatomim svaku riječ
mogu da odem
i da ti ne kažem zbogom
mogu da kažem
i da te slažem
da sve mi je tako svejedno
i da me nije briga
što sve je tako sivo.

Ne znaš ti,
mogu da ti kažem
da te ni malo ne volim
da isto mi je i
kad si tu i kad odeš
ne znaš ti,
mogu srce u čelik da okujem
sve srušene zidove
u trenu da podignem
da porušim mostove
i nestanem ...
nestanem u tvrđavi
zaborava.

Ne, ne znaš ti i zašto bi znao
možda bi iz samilosti ostao
zato je bolje odlazi
vjeruj u ono što kažem
vjeruj i kad ćutim
i kad lažem
jer...ne...ne znaš ti
koliko ja mogu voljeti,
voljeti...a ne priznati.

N.

damaucrno-1.jpg
 
Neke stvari treba objasniti,nemojte o meni stvarati sliku ako me ne poznajete.Ako me nijednom niste pogledali u oci,ako niste seli samnom i promenili nijednu rec.Ako me nikada niste culi.Nemojte o meni stvarati pogresnu sliku,ako me je neko od vasih prijatelja,ili od prijatelja prijatelj upoznao pa vam pricao o meni.Molim vas nemojte to da radite.Jer svaka prica ima dve strane.Ono sto neko zeli da prica,ono sto neko zeli da cuje i ono sto zaista jeste.Nekoga poznajete celi svoj zivot pa shvatite kako ste ga malo ili nimalo poznavali.A ne ovo.To da li sam ja sretna,zadovoljna,da li volim ili ne volim.Da li sam tuzna ili raspolozena,to da li bi neko svoju kozu menjao za moju...ostavite da vam ja jednom kazem.U stvari cak i onda ne znam da li bi vam rekla jer u sustini o sebi najmanje pricam.Vise volim da slusam...Oni koji su mislili da me najvise poznaju,vidim da su se najvise prevarili u toj proceni,jer mene je tesko upoznati,a jos teze shvatiti.Pogotovu oni ljudi koji misle da znaju sve,odgovore na mnoga pitanja nikada nece dobiti.Tako da im je ostalo da samo misle kako sve znaju.Mozda ih treba pustiti,da u tome zive.
Beskraj
10641212_636901063094413_8630755443428312819_n.jpg
 
Jednog divnog dana kada budem izlazio iz kola na parkingu ispod maksija,a radoznali pogled mi letimice zakaci red klupa koji se nalazi na decijem igralistu tu ispod njega,tada cu da osetim blagi grc u srcu i milu toplinu koja mi se istog momenta iz nicega javi.I pitacu se sigurno sta to bese?Znacu da mi se tu nesto lepo desilo,ali vise se necu secati sta.Necu se secati tog predivnog lica,nevinog decijeg osmeha,i toplih usana koje su jednom davno meni nesto lepo pricale.Meni smotanku.Ali znam ako mi pogled dok se okrecem i napravim tek prvi korak ka prodavnici takne zgradu u kojoj je ona zivela,seticu se da je to zbog jednog divnog andjela kog sam na zalost za malo kasno upoznao.Kome sam nekada onako skoro decacki zaljubljen krisom odneo jedan "pogresni"buket cveca,ali takodje drugog puta "pravi"cvet koji je ,secam se bio poseban kao i ona,ali kog sam ja u ruci imao i koji je bio moj,za razliku od nje.Ta misao ce izazvati takodje grc,ali drugaciji od prvog.Bolan grc.I to ce tako biti dok sve ne zaboravim potpuno.Tada ce mi ostati samo grc,il mili il bolni i moja misao koja ce se uvek pitati,sta to bese?
 
"Prevarim dan i ukradem mu komadic Tebe od zaborava
Prevarim vreme i zaboravim na sve kalendare
Prevarim dan, zaobidjem vreme,
Izmanipulisem senke secanja bojeci ih nezaboravom
Prevarim dan...prevarim sve...samo ne mogu sebe.
Ili ipak mogu...ukradem komadic svoje duse
Dam je slucajnom prolazniku na proputovanju za vecnost
Da ga odnese na nenapisanu adresu, u ulicu bez broja
Prevarim dan, prevarim sebe, prevarim tebe...samo ne mogu Njega
Postajem lopov i lazov, postajem stranac u ogledalu
Ali ne mari...ukrascu komadic tebe i komadic sebe
Samo tako imam ono sto kradem od dana
Ono sto cuvam od zaborava
Samo tako svet se zove imenom od Imena - Ljubav
Prevarim dan, prevarim vreme, prevarim svet
Tebe...mene..."

ffdg-565-1.jpg
 
Prostor za san - Olja Savičević

Ponekad silaziš pred svjetlo
Vukući teška krila
Legnem u tvoje oči
I stvari nestvarno lako
Pronalaze čarobna mjesta

Grančicom ruzmarina
Navlačim prozirne kapke

Stežeš mi ruke u snu

Pusta tvoja samoća
A tako mali prozor
Kroz koji tiho
Volim tvoju dušu
 

Duško Radović: „Balada o pticama“

Ptice su postale od uzdaha,
Od želja, od dozivanja,
Od krikova i jauka,
Od nenapisanih pisama
Od neizgovorenih reči,
Od šaputanja vetru…

Zato sve ptice mahnito lete
Kao da traže neku adresu
Koje ne mogu da se sete,
Pa kricu: Gde su? Gde su?

Digni se, leti, nemirna jeko!
Postoji jedna kuća i reka,
Postoji neko, sam i daleko,
Kod naših reci ptice čeka!

Ptice su postale od tajni,
Od snova, od ćutanja,
Od nemira i nada,
Od uskraćenih reči,
Od zalutalih pisama,
Od šaputanja vetru…

Zato sve ptice mahnito lete,
Kao da traže neku adresu
Koje ne mogu da se sete,
Pa kriču: Gde su? Gde su?

Digni se, leti, nemirna jeko!
Postoji jedna kuća i reka
Postoji neko sam i daleko
Kod naših reči ptice čeka!
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top