Мирослав Мика Антић

[Jasna]

VII

Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni lazur
rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce.

Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne
slojeve svojih sanjivih svetova.
Najbliži odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima
i reče mojim glasom:

"Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa?
Sigurno vam je tako prilično neudobno. Ko vas je to začarao?"

Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan.

Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih madjija. To je
kao u drveća. Nekakva glad za nebom.

VIII

Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u
svačijem detinjstvu.

Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar.

Savladjujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: "Ja sam dečak iz stvarnosti."

"Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti", reče on veoma blago kao da izgovara
tajnu. "Svi smo iz iste igre. Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli,
čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima."

I ovako je rekao: "Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne
zapodevati kavgu, a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom.

Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati
prisnije od sopstvenog dodira.
To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati."

 

[Jasna]

IX

Mada sam se usudio da ga pažljivo saslušam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i
shvatim.
Moje kratkovido doba preteško je za učenje.

Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju.

Tako sam mu i rekao: "Postoje izvesne stvari za koje nisam uvežban.

Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje
vašeg govora."

On me pogleda iskosa i potpuno se približi: "Vreme? A šta je to? Još nisam čuo za vreme."

Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukčije uskladjen način
hitrine razmišljanja.

On je mislio prebrzo, jer mislio je svetlošću. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim
jedino tudja učenja.

X

Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali dečak je stvarno bio dodiriv i živ
tog marta na tom raskršću.
Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraća odjek mog sporog glasa za
jednu misao brže nego što je izgovorim.

Ovako mi je rekao: "Pošto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada
kao slike na kartama. Vi ste gore, ja dole.

Ko uspe sebe da pronadje, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladaće neznanje
i zaći u nove dimenzije: neće razmišljati pljosnato.

Ovako, kako stojite, treba vam sto života da otvorite prostor i izadjete iz njega.

Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve će ostati isto, i drveće, i trava, i oblaci, i sumrak.

Jedino ćete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari."

 

[Jasna]

XI

I još ovo je rekao, pre nego što je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i
njegova svetlost što je u obliku mehura već splasnula nad poljima:

"Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret.

Ali postoje drugi, mnogobrojni dečaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine.

Jedan izgubljen dan uopšte nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se
nižu do starosti, mogu da budu vaši.

I vi u njima da ličite na večitog dečaka.

Tako se zaceljuje umor u oparanim očima i ostaje nam delić naše skrivene čednosti
izgubljene u zbilji.

U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samoćom, savladaćete umeće kojim
se prestižu stvari ne samo u pravcu budućnosti, već i u pravcu prošlosti."

XII

I još ovo je rekao: "I najveća je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost.

Zato vas upozoravam: ako nadjete sebe i odlučite ovako da hodate na rukama, morate biti
uporni i biti čudesno odvažni da prihvatite zemlju i držite je na rukama.

Ako je ispustite, polomiće vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strašnom težinom.

Jer po zemlji se ne gazi.

Treba je pridržavati i treba joj pomoći da bude mlečna i čista u ponorima bezmerja.

Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade.

To vam je najprostiji način da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda."

 

[Jasna]

XIII

Možda su mnogi pre mene na tako nekom raskršću isto ovo doživeli i pobegli od straha.

Možda će tek doživeti, jer svaki dan što dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce.

Ja sam te martovske večeri zamolio dečaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost, da mi
pridrži torbu.
I spustivši se na ruke, odupro se o svemir.

I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu.

I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha.

To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao kad te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

XIV

Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo misao kao čudo svih čudjenja.

Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost
i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.

Eto to je moj život i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Miroslav Antić

 

[Neno]

Bosonoga pesma​

Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe,prozracne.

***

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja,zar ne znas:
divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh,dubok
kao jezerske vode.

Evo,i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

 

[lahor]

KAO PESMA

Još se danas, rođena, moglo plavo voleti
pored niskih taraba gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.

Zalud će ti zenice zelenilom roditi,
drugi neki prolaznik grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti, posle ćeš se podati,
u večeri drukčije, kraj taraba istih.

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik,
a belom dušom opružen niz obzorja ravna,
jedini ću ostati pijan od harmonika,
bez bola u očima, prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije tepati i voleti.
Naše stare osmehe niko neće shvatiti.
Možda ćes me tražiti. Možda će te boleti.
Al se više nikada neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama. Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Shvati da će umreti ove noći blistave,
zadnja svetla nežnosti u velikom svetu.

Miroslav Antić

 

[Nina]

Ispričano za Proleća

U sumrak prozori kuća
kô oči detinje sjaju.
Kroz dimnjak vetrovi sedi
celu noć tkaju priče.

Zriju proleća nova,
zriju u tome kraju
gde dudovi sokakom
kao blizanci liče.

Tu, gde prestaje staro,
pesma sam kroz salaše.
Večeri, rekom vetra
kroz atare zabrodi.

Tu, gde počinje novo
juče su đuturaši
oteli grumen sunca
debeloj masnoj gospodi.

Ako ravnici treba
platiti za sve minulo,
gledajte moju ruku,
dug merim na šaci-vazi.

Prsti se lagano rastvore…
Šaka je krvavo zinula…
Šta, zar je tako čudno
što je na dlanu prazno?

Godine bede i bola
prvo su šturo vlaće
što napabirčih nekad
u star i pocepan džak.

Tim godinama je račun
za život odavno plaćen,
i mesto detinjstva toplog
u srcu zjapi mrak.

Budući dani neće
biti šamari grubi.
Ne bridi više snaga,
ne kopni znoj i trud.

Pa ipak, kad se danas
sa zorama izljubim,
biće nekog u svetu
da kaže da sam lud.

Miroslav Mika Antić

 

[Plant]

- A o kiši ti nisam ni rekao...
Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas.
Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim trajno.
Drukčije ne bih izdržao okovan u ova usijana rebra.

Morao sam da izmislim da si nešto sasvim,
sasvim beskrajno,
u ovim batrgavim noćima što imitiraju sreću.
.(klik na sliku)
A o meni i ne pitaj.
Ko sam ja?
Niko.
Trava.

Zaista,
ti mene tako divno ne znaš.

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.
Malo me ljubila.
Malo ubila.

Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.
I natrag:
od zida
do zida.

U meni jedno nebo,
obešeno za noge,
visi kao da spava,
a to je jedino nebo koje ne ume da spava.

Voz tutnji.
Tutnji.

Točkovi tutnje.
Tutnje.​

 

[Plant]

....
Uvek kad se igramo,

kažu: bićeš konj,​

ja — šta ću: moram.​

I još neki budu konji,​

a ostali sednu nam na leđa,​

pa se tako trkamo.​

Mi, koji smo konji,-- trčimo do cilja,​

KLIK na sliku do nota​

I srce nam konjsko.​

I mozak nam konjski.​

I oči nam konjske.​

I mogu vam reći, -: kad si konj,​

uopšte ti nije važno da stigneš baš — prvi ​

To je važno samo onom što te jaše,,..... majke mi.​

.......................................................................................M.M.Antić​

 

[Plant]

[

​

 

[Nina]

Šašava pesma

Mama mi kaže: Šašavo moje, šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci, kažem, postoje, dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: Šašavo moje, zar mogu tamo svi da se slože?
Ja mami kažem: Kad već postoje, nek tu i stoje – šta se može!

Mama mi kaže: pusti priče – zbijeni tako na šta liče?
Ja rukom mahnemi uzdahnem:

Svi oni liče, svi mnogo liče na nešto lepo kao iz priče.
Na sve što čekam. Na sve što hoću. Liče na nemir i na samoću.

Mama mi kaže: Šašavo moje, pa oni, znači, ne postoje!
Postoje, kažem, kao na javi, dečaci smeđi, crni i plavi.
Šta da se radi? mama veli.

Ja kažem: ništa, već da se želi da nikad čekanje ne izbledi.
Mama me pita: a da l to vredi?
A ja smeškam: videćeš – vredi!

Miroslav Mika Antić

 

[Nina]

I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava. I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

 

[Nina]

Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi, i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi daleko negde u nepovrat.
Kad dlanovima pritisneš čelo tu gde je neka vatra u glavi, ne skrivaj ljubav neveselo, svima je ispričaj, svima javi.

 

[Nina]

Čovek je željen tek ako želi. I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi.

Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi, i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat. Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi daleko negde u nepovrat. Kad dlanovima pritisneš čelo tu gde je neka vatra u glavi, ne skrivaj ljubav neveselo, svima je ispričaj, svima javi.

Mika Antic

 

[Plant]

,. ja to davno, davno, naučih,
malko drugojačije,..
i tek tada shvatih,.. kako To ide:

​

​

“Važno je,možda, i to da znamo
Čovek je željen, tek ako želi
I tek, ako sebe celoga damo,
Tada i možemo biti celi.​

Saznaćemo-tek ako kažemo
Reči iskrene,istovatne
I samo onda kad i mi tražimo
Moći će neko i nas da sretne” ​

 

[običnaaa]

"To je bilo pre mnogo miliona godina.
Beskrajno sam cenio sve pokusaje
da mi ulijete olovo u noge,
kao onim lutkama od kaucuka
koje se uvek uspravljaju.

Meni je olovo u glavi"

 

[običnaaa]

"Nikad nisam provodio besmisleniji život.
Nikad nisam pisao gluplje stihove.
Nikad u glavi nisam imao pliće misli"

 

[Nina]

 

[običnaaa]

"...svratiću, sem ako, možda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao..."

 

[Nina]

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom.
Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.

Mika Antic

 

[Nina]

Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva.
Nek stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše.

Mika Antic

 

[Plant]

(u nastavku ide)

I kad godine minu
u beskraj,
u daljinu,
pa sretneš poslednju ljubav,
ne upoređuj je nikad
sa onim što su u tebi
davno uveli cvetovi.

Jer i poslednja ljubav
čudna je,
mlada je,
luda je,
i prva – ako je prva,
prva je,
prva je,
prva je,
kao večito novi
i nepoznati svetovi.

​

 

[Nina]

Plava zvezda

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
– opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ, probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
– tristo puta, petsto puta,
mora druga da se nađe… treća… peta…
mora u snu da se zađe na kraj sveta
i još dalje iza kraja – do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Šta se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nađeš – sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Miroslav Mika Antić

 

[običnaaa]

 

[Nina]

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.
Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
- unutra u mene.

Miroslav Mika Antić