- Poruka
- 336.748
Mark Šagal(1887 — 1985) slikar, rođen je kao Mojša Zaharavič Šagalau u beloruskoj varoši Vitebsk Bio je najstariji od devetoro dece.
Odrastajući u siromašnoj jevrejskoj porodici još kao dečak shvatio je da želi da postane slikar
„Linije, uglovi, trouglovi, kvadrati odvodili su me ka očaravajućim horizontima“, sećao se jednom prilikom Šagal.
Šagalu nije samo slikarsko platno bilo „predmet istraživanja“. Radio je grafiku, oslikavao freske, izrađivao je i tapiserije, vitraže, mozaike, skultpure
Šagalov rad se može svrstati u modernizam i impresionizam sa mesavinom fovizma, kubizma i avangarde.
1941. godine Mark Šagal, je po drugi put u svom životu emigrirao ovog puta u Ameriku, ne samo sto je bio jevrejin,već su ga nacisti ocenili kao "degenerativnog umetnika", što je bio termin kojim su nacisi opisivali (i osuđivali) svu modernu umetnost. Šagal i njegova supruga Bela, stigli su iz Marseja u Njujork bez vecine njegovih cuveih slika koje su ostale u Francuskoj.Zahvaljujuci njihovoj cerki Idi i njenom muzu koji su uspeli da spasu Sagalove slike, danas mozemo da im se divimo po muzejima sirom sveta.. Šagal je svoju solo izložbu u MOMA imao 1946. godine. Na njoj su bile izložene slike koje bi možda, kao i tolika umetnička dela tokom Drugog svetskog rata, nestala, da nije bilo Idine hrabrosti i odlučnosti da sačuva očeva dela.
Violinista na krovu iz 1913.
“I kao odgovor, grad je pukao poput violinske žice, a ljudi su, napuštajući svoja uobičajena mesta, počeli hodati iznad zemlje. Moji su prijatelji seli da se odmore na krovu.”(“Moj život” Mark Šagal)
U jevrejskoj kulturi, violinista ima važnu ulogu. Nijedan događaj, poput rođenja, svadbe, smrti, ne može proći bez muzikanta. Tako je violinista postao simbol čovekovog života. Na Šagalovoj slici prisutna su skoro sva godišnja doba (kao doba čovekovog života): u prvom planu je žuta jesen koja prelazi u proleće, u drugom planu zima.Slika je nasslikana bojama visokog kontrasta,i prikazuje violinistu na krovu u Šagalovom selu u Vitebsku .Sam slikar je govorio da to nije nikakav umetnički pristup, već da je imao ujaka koji bi se popeo na krov kada bi htie da popije svoj kompot na miru. Tu scenu je preneo na svoje platno.
„Ja i selo“ iz 1911 g
Ova slika je odraz Šagalovih snova i dečačkih sećanja iz Rusije. Simboli iz običajnih ruskih priča, i tamošnji pejzaž dominiraju slikom. Tu je najpre Šagalova rodna gruda, sa crkvom, kućama, i dvoje ljudi naslikani u vibrantnim nijansama. Iako su dama na slici, ali i neke kuće okrenute naopačke time kao da je želeo da naglasi nadrealnu, snenu lepotu svoga nekadašnjeg ognjišta. A lica muškaraca, za koje se veruje da je sam Šagal, susreće sa nasred platna sa kozom. Njihove zenice povezane su gotovo nevidljivom belom linijom koja kao da pravi jedan niz. Naravno, tu je i mlekadžija iznad koze, i jedno i drugo vrlo česti motivi na Šagalovim slikama.
Pariz kroz prozor iz 1913.g
„Pariz! Nijedna druga reč nije mi zvučala milije“, zapisao je Šagal u svojoj autobiografiji. Delo „Pariz kroz prozor“ je živopisno, tako puno boja.
A opet je veoma apstraktno, uz jedinstven pogled na grad i Ajfelovu kulu.
Tom razigranom slikom Šagal preispituje svoje unutranje osećanje podeljenosti između prošlosti i tadašnjeg trenutka. Čovek sa dvostrukim licem u uglu slike je zapravo Šagal, rastrzan između ljubavi prema Parizu i svome starom životu u Rusiji. Ali, i par kraj Ajfelove kule, koji kao da se rastaje u vazduhu, takođe simboliše tu temu rastrzanosti između dva sveta, dve ljubavi. Mačka na gelenderu balkona ima gotov ljudski lik, a tu je i Šagalov osvrt na pioniski podvig načinjen godinu dana ranije- spuštanje padobranom pored Ajfelove kule.
„Rođendan“ iz 1915 g.
U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti, koja daje smisao životu, ali i umetnosti. To je boja ljubavi", govorio je rusko-francuski slikar Mark Šagal. I tu boju ljubavi prenosio je na svoja slikarska platna sve do smrti u 97. godini života, u Francuskoj.
Često je Mark Šagal isticao kako je ljubav prevashodna boja na njegovim delima. A slika „Rođendan“, koja se danas nalazi u kolekciji njujorškog Muzeja moderne umetnosti, upravo je nastala u slavu ljubavi. Njome je hteo da iskaže svu svoju ljubav prema budućoj supruzi Beli. Nastala je 1915, samo nekoliko nedelja pre nego što će se oženiti Belom. Pokušavajući da na slici izrazi svu euforiju ljubavi koju je par osećao, Šagal sebe dočarava kako lebdi nad Belom kao u nekom očaravajućem snu. Slikareva glava kao da se „izokreće“ do krajnjih granica kako bi uspeo poljubi buduću suprugu. I Bela kao da se izdiže iznad tla, dok u rukama drži buket cveća koji joj je on darovao. Zaljubljene figure naslikane su u „običnom“, kućnom okruženju, kako bi se time uputila najvažnija poruka – njihova ljubav je stvarna i „konzumiraju je“ svakoga dana u svome domu.
I za kraj jedan vitraz
„Prozor mira“ iz 1967.
Nakon pogibije generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Daga Hamaršelda i još 15 osoba u avionskoj nesreći, koja nikada nije do kraja rasvetljena, u septembru 1961. godine UN su želele da jednim umetničkim delom odaju poštu umrlima. I odabrali su Marka Šagala da napravi vitraž u znak sećanja na ovu nesreću.
Poput mnogih Šagalovih vitraža i „Prozor mira“ inspirisan je redovima iz Biblije. Tu su mnogi elementi iz Starog i Novog zaveta, kao „drvo života“ ili Isusovo raspeće. Ovaj vitraž Šagal je shvatio i kao mogućnost da iskaže ličnu zahvalnost Americi koja mu je tokom Drugog svetskog rata privremeno pružila utočište kada je, kao Jevrejin, bio prinuđen da od nacista pobegne iz Evrope. Ovo remek-delo visine gotovo četiri i širine 4,5 metara i danas krasi sedište Ujedinjenih nacija u Njujorku.
(vikipdija i nova)
Odrastajući u siromašnoj jevrejskoj porodici još kao dečak shvatio je da želi da postane slikar
„Linije, uglovi, trouglovi, kvadrati odvodili su me ka očaravajućim horizontima“, sećao se jednom prilikom Šagal.
Šagalu nije samo slikarsko platno bilo „predmet istraživanja“. Radio je grafiku, oslikavao freske, izrađivao je i tapiserije, vitraže, mozaike, skultpure
Šagalov rad se može svrstati u modernizam i impresionizam sa mesavinom fovizma, kubizma i avangarde.
1941. godine Mark Šagal, je po drugi put u svom životu emigrirao ovog puta u Ameriku, ne samo sto je bio jevrejin,već su ga nacisti ocenili kao "degenerativnog umetnika", što je bio termin kojim su nacisi opisivali (i osuđivali) svu modernu umetnost. Šagal i njegova supruga Bela, stigli su iz Marseja u Njujork bez vecine njegovih cuveih slika koje su ostale u Francuskoj.Zahvaljujuci njihovoj cerki Idi i njenom muzu koji su uspeli da spasu Sagalove slike, danas mozemo da im se divimo po muzejima sirom sveta.. Šagal je svoju solo izložbu u MOMA imao 1946. godine. Na njoj su bile izložene slike koje bi možda, kao i tolika umetnička dela tokom Drugog svetskog rata, nestala, da nije bilo Idine hrabrosti i odlučnosti da sačuva očeva dela.
Violinista na krovu iz 1913.
“I kao odgovor, grad je pukao poput violinske žice, a ljudi su, napuštajući svoja uobičajena mesta, počeli hodati iznad zemlje. Moji su prijatelji seli da se odmore na krovu.”(“Moj život” Mark Šagal)
U jevrejskoj kulturi, violinista ima važnu ulogu. Nijedan događaj, poput rođenja, svadbe, smrti, ne može proći bez muzikanta. Tako je violinista postao simbol čovekovog života. Na Šagalovoj slici prisutna su skoro sva godišnja doba (kao doba čovekovog života): u prvom planu je žuta jesen koja prelazi u proleće, u drugom planu zima.Slika je nasslikana bojama visokog kontrasta,i prikazuje violinistu na krovu u Šagalovom selu u Vitebsku .Sam slikar je govorio da to nije nikakav umetnički pristup, već da je imao ujaka koji bi se popeo na krov kada bi htie da popije svoj kompot na miru. Tu scenu je preneo na svoje platno.
„Ja i selo“ iz 1911 g
Ova slika je odraz Šagalovih snova i dečačkih sećanja iz Rusije. Simboli iz običajnih ruskih priča, i tamošnji pejzaž dominiraju slikom. Tu je najpre Šagalova rodna gruda, sa crkvom, kućama, i dvoje ljudi naslikani u vibrantnim nijansama. Iako su dama na slici, ali i neke kuće okrenute naopačke time kao da je želeo da naglasi nadrealnu, snenu lepotu svoga nekadašnjeg ognjišta. A lica muškaraca, za koje se veruje da je sam Šagal, susreće sa nasred platna sa kozom. Njihove zenice povezane su gotovo nevidljivom belom linijom koja kao da pravi jedan niz. Naravno, tu je i mlekadžija iznad koze, i jedno i drugo vrlo česti motivi na Šagalovim slikama.
Pariz kroz prozor iz 1913.g
„Pariz! Nijedna druga reč nije mi zvučala milije“, zapisao je Šagal u svojoj autobiografiji. Delo „Pariz kroz prozor“ je živopisno, tako puno boja.
A opet je veoma apstraktno, uz jedinstven pogled na grad i Ajfelovu kulu.
Tom razigranom slikom Šagal preispituje svoje unutranje osećanje podeljenosti između prošlosti i tadašnjeg trenutka. Čovek sa dvostrukim licem u uglu slike je zapravo Šagal, rastrzan između ljubavi prema Parizu i svome starom životu u Rusiji. Ali, i par kraj Ajfelove kule, koji kao da se rastaje u vazduhu, takođe simboliše tu temu rastrzanosti između dva sveta, dve ljubavi. Mačka na gelenderu balkona ima gotov ljudski lik, a tu je i Šagalov osvrt na pioniski podvig načinjen godinu dana ranije- spuštanje padobranom pored Ajfelove kule.
„Rođendan“ iz 1915 g.
U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti, koja daje smisao životu, ali i umetnosti. To je boja ljubavi", govorio je rusko-francuski slikar Mark Šagal. I tu boju ljubavi prenosio je na svoja slikarska platna sve do smrti u 97. godini života, u Francuskoj.
Često je Mark Šagal isticao kako je ljubav prevashodna boja na njegovim delima. A slika „Rođendan“, koja se danas nalazi u kolekciji njujorškog Muzeja moderne umetnosti, upravo je nastala u slavu ljubavi. Njome je hteo da iskaže svu svoju ljubav prema budućoj supruzi Beli. Nastala je 1915, samo nekoliko nedelja pre nego što će se oženiti Belom. Pokušavajući da na slici izrazi svu euforiju ljubavi koju je par osećao, Šagal sebe dočarava kako lebdi nad Belom kao u nekom očaravajućem snu. Slikareva glava kao da se „izokreće“ do krajnjih granica kako bi uspeo poljubi buduću suprugu. I Bela kao da se izdiže iznad tla, dok u rukama drži buket cveća koji joj je on darovao. Zaljubljene figure naslikane su u „običnom“, kućnom okruženju, kako bi se time uputila najvažnija poruka – njihova ljubav je stvarna i „konzumiraju je“ svakoga dana u svome domu.
I za kraj jedan vitraz
„Prozor mira“ iz 1967.
Nakon pogibije generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Daga Hamaršelda i još 15 osoba u avionskoj nesreći, koja nikada nije do kraja rasvetljena, u septembru 1961. godine UN su želele da jednim umetničkim delom odaju poštu umrlima. I odabrali su Marka Šagala da napravi vitraž u znak sećanja na ovu nesreću.
Poput mnogih Šagalovih vitraža i „Prozor mira“ inspirisan je redovima iz Biblije. Tu su mnogi elementi iz Starog i Novog zaveta, kao „drvo života“ ili Isusovo raspeće. Ovaj vitraž Šagal je shvatio i kao mogućnost da iskaže ličnu zahvalnost Americi koja mu je tokom Drugog svetskog rata privremeno pružila utočište kada je, kao Jevrejin, bio prinuđen da od nacista pobegne iz Evrope. Ovo remek-delo visine gotovo četiri i širine 4,5 metara i danas krasi sedište Ujedinjenih nacija u Njujorku.
(vikipdija i nova)
