Maćehina priča
Ova priča me je potpuno ocrnila. Ja sam, zapravo, jedna dobra žena. Kad sam došla u ovu kuću, Pepeljugu sam prihvatila kao rođeno dete, ali ona je imala puno loših navika. Nije se volela kupati, niti imati bilo što čisto na sebi. Jedva bih je uspela povremeno ugurati u korito. Svaki put je tako urlala i zvala upomoć da su se komšijei u čudu okupljali. Kad god bih joj obukla čistu haljinu, ona bi se uvaljala u pepeo. Imala je bujnu maštu i volela je izmišljati priče. Svima je pričala da je zlostavljam.
A što se tiče onog legendarnog bala... Naravno, svi znate da ne postoje dobre vile. Moj muž je za sve tri devojke kupio divne bele balske haljine, ali je Pepeljuga odmah svoju bacila i dureći se rekla: “Ja ovo neću obući!” Mi smo je nagovarali, ali ona je ostala uporna, pa smo otišli bez nje.
Ona se u međuvremenu predomislila i pojavila se nakon što je bal već počeo. Ne možete zamisliti kako sam bila sretna kada sam je videla. Bila je čista i divno je izgledala. Pomislila sam: “Konačno me je poslušala”.
Princ je, kao začaran, prišao Pepeljugi. Zaplesali su, i dok su prolazili pored mene,čula sam kako je pita. “Mlada damo, jeste li stigli poslednji zato što ste želeli da vas primetim?” Pepeljuga je zastala, mrko ga pogledala, topnula cipelicom u pod, potrčala,cipela joj je pala, ali je ona, ne okrečući se, odjurila s bala.
Kada sam posle nekoliko dana čula da je princ neuspešno traži po kraljevstvu, poslala sam stariju kćer da mu javi radosnu vest kako izabranica njegova srca živi baš u našoj kući. Na njihovom venčanju plakala sam od sreće i mislila da bi njena pokojna majka sada bila sretna.
