Mali virtuelni klub pesnika

Pa drago mi je shto josh neko voli da filozofira. Zivot jeste lep ali moze da bude i tuzan i surov, kako je zapisano u Gorskom Vijencu "Chasha meda, chashu zuchi ishte." shto znachi da zivot ne moze biti samo dobar da svako ima strashne trenuitke, bol i patnju koju je najlakshe izraziti kroz pesmu, kao shto si ti i uradio. Pesma mi se svidja, ima rimu, ali nekako chini se da je sabijena odnosno da nisi rekao sve ono shto si imao neshto je mozda i ostalo izmedju redova, neshto shto samo pazljivi chitaoc moze da primeti i uochi... Znam kakav je problem napisati kratku pesmu a da sadrzi sve ono shto sam htela da prenesem na papir i da u isto vreme bude efektna, pogotovo ako zelim da isposhtujem pravila lirike, strofu, rimu,... Naravno ima sjajne poezije koja chak nema ni strofu ni rimu ali nekako uvek pazim da u mojim pesmama budu zastupljeni svi elementi. Lepo je shto zelish da izdash knjigu. Ja sam imala dve ponude od dva razlichita izdavacha. Ako vecj toliko volish da pishesh trebao bi da se uchlanish u sveslovenski knjizevni savez srbije, lepo dobijesh chlansku kartu i idesh na okupljanja, knjizevne vecheri itd. Ja predstavljam svoju gimnaziju tamo ali nisam imala vremena da idem na mnogo knjizevnih vecheri pa sam odustala od saveza i nastavila da pishem za sebe. Naravno te pesme koje pishem za sebe kasnije idu na takmichenja (tri prva na gradskom). Svidja mi se tvoj stil pisanja i ako zaista budesh izdao knjigu molim te reci mi ime dela i autora kako bih bila u prilici da je nabavim. Da ne pishesh mozda poeziju i na nekom drugom jeziku? Mislim da bih mozda trebala da otvorim topic sa svojim pesmam tipa "Moja Pesmarica" ili tako neshto... videcju... Ajde pozdrav.
P.S. Obozavam patetiku u knjizevnosti...
 
Dont_Break_The_Oath:
Pognute glave, krajickom oka zanesenu u magli sladostrasca motrio sam te ajkuna. Parirao sam ti ajkuna. Doticao sam te svim culima. Sarkazmom si me bola. Mimikrijom si me jela.
Miopija me razjedala i dojela, sa tvojom senkom me stopila. Vise mi nisi bila nedodirljiva. Gledao sam dugo tvoju senku. Zakrvavljenim ocima smo se gledali, grla nam se grcila.
Sekiru sa zida da ponesem u sumu, sta bih drugo. Inace, cesto dovodim sebe u takvu situaciju, ne zbog neceg patoloskog, ne zbog neke skrivene zelje, nego zbog sume. I ona je ovog puta kriva. Usne su drhtale, sumom odzvanjao njen dah.
Drvece je pocelo da vristi.
Suze cerove kvasile su humus. Ovog puta nista ga ne pokoleba, otici ce ovog puta mnogo dalje. Na sekiru mu pade zrak i ona umi njegovo telo svojim sjajem.
Dim se vije, mehovi nadimaju, cekici biju. Znojavi kovaci brkove suku, piju vodu, metal stenje pod serijom teskih udaraca. Crveni se jos nerodjena sekira u agoniji nastajanja. Sijaju se ostri zubi i uvo tupo. Uto sekiru zgrabise kljesta.
Sve zaneme, sve saceka prvi vrisak.
Susret sekire sa vodom.
U pocetku bese raka. On je plesao oko nje poslednji ples, umom atroficnim. Udovi mu leteli, sekli etar, bala kvasila mu lice. Niz hramove otrov se slivao, raka poce da biva jezero. Drvece spustilo svoje grane. Sve vise grdilo mu se lice. Ples je bio sve sporiji. Ptice su vise rikale. Iz tame poce da se radja tama, jos crnja i grdja. Muve su zujale, drvece je pocelo da vristi, plakala je sekira.
Naisavsi na kamen, vatra je prstala naokolo. Kamen se vrteo, kamen ju je jeo. Vatra i suze jedno postajase. Svetlost njena poce da izjeda tamu, crnju i grdju od one predjasnje. Pade zrak na nagrdjeno lice. On umi udove svoje u jezeru. Urlik zapara galamu oko njega i nastade tisina. Kezio se njegov lik sa mirne povrsine jezera.
Pogledao je. Sad bi prasuma beskrajna, u umu njegovom atroficnom. I u njoj on, i u njemu ona. Podjednako je plakao sa sumom. Jeli su jedno drugo, grlo mu se grcilo, udovi se susili. Andjeli su sletali, kljucali mu oci koje su bile voda. Donosili su djavoli vatru u prasumu da sagori um njegov. Vatra se gasila. Isla je sekira iz ruke u ruku, brzo i sigurno, kroz vatru i vodu.
Padale glave, padalo drvece, zub ostriji, uvo tuplje, drzalje crnje. Sekira od krvi kruzila je sumom. Ptice su divlje rikale, muve su divlje zujale, pauci se razmreksase. Izmedju psrstiju njegovih kljucala je lava u grudima sume. Sa rukom stopila se sekira. Skameni se osmeh, dah, znoj.
Kidao je dronjke od odece. Bala mu je lice kvasila.
Konji su bili nemirni. Andjeoskim hucanjem suma ga zvala. Lisce je padalo sa drveca. Magla je prozdirala sekiru i etar. Ptice odletese.
Roznjace mu se ubrzase, srce poce da kuca, sekira da urlice. Andjeli behu odleteli, samo su muve zujale, on penio, suma hucala, jezero kljucalo. Na kraju bese svetlost, prasvetlost beskrajna, u umu njegovom atroficnom. I on u njoj i ona u njemu. Podjednako smejao se on,smejala se svetlost. Jeli su jedno drugo, grla im se susila.
Demoni su izranjali, kljucali su oci, koje su bile vatra. Donosili su gmazove u svetlosti da opogane um njegov, gmazovi se susili. Donosili pegaze sa rogom, bele crvene zelene, dzabe, krila im otpadala. Stajali bi sekira i on stopljeni u agoniji postojanja. Svetlost zaslepi oko njegove. Iz roznjace kapala je lava. Tuga poce da izjeda svetlostm rdju od predjasnje tame. Pade kap lave na drzalje. Kezilo se lice njegovo sa dna. Progledao je.
Granulo je sunce i nesta svetlosti. Zmije su strasno siktale. Gledale kako se otrov iz jezera pretvara u oblak. Oblak zakri sunce. Udovi joj leteli, pogadjali ptice. Muve su zujale zakrvavljenih ociju. Pustila je glas. Planine su se tresle. Vetar poce da duva. Umrsi joj kosu. Koza joj se ospe. Iz tabana poce korenje da nice. Sva se magla upi u njih. On spusti sekiru u raku, u raku dotece lava. I ne bi vise ni sume ni prasume, ni svetlosti. Na samom kraju bejahu oni u agoniji svog postojanja.

The Oath
ekkerot@yahoo.no
Kliknite za proširenje...

Uuuhhh.... Prica je zanimljiva.
Iako je sve to jedna celina, najvise mi se svidja agonija I. Dok sam citala tvoj rad, imala sam osecaj kao da citam neku nesto neobicniju pesmu.
Zavrsetak je premorbidan za moj ukus, ali razumljivo, ima ljudi kojima ce se upravo to najvise dopasti.
Mala primedba je da je prica dosta predvidiva, ali si to lepo ublazio neobicnim recenicama i stilom pisanja.
U svakom slucaju, nema mnogo ljudi koji su u stanju da napisu tako nesto...
Pozdrav!
 
Mudrice,poenta moje "Agonije" jeste upravo u tome sto je to prica kojoj nema ravne na ovim prostorima.A to sto nije bilo komentara na nju uopste samo je dokaz koliko ljudi umeju da prepoznaju pravi kvalitet jednog knjizevnog dela kada svuda oko nas se daje sve sto je pitko,lako razumljivo,jadno,povrsno.
Agonija na neki nacin predstavlja mene,pravog i unikatnog pisca koji ne pravi nikakve kompromise sa savremenom knjizevnoscu jer se vise niko ne usudjuje da zadje malo dublje kada su price,misli i osecanja u pitanju.
I mislim da nisi u pravu kada kazes da je premorbidno,ok,to je tvoje misljenje i uvazavam ga,ali dok sam pisao ja to nisam bio u stanju tako da sagledam.
Inace treci deo je upravo o vodjenju ljubavi........tako bolan.Jednom se voli,zar ne?
 
Dont_Break_The_Oath:
Mudrice,poenta moje "Agonije" jeste upravo u tome sto je to prica kojoj nema ravne na ovim prostorima.A to sto nije bilo komentara na nju uopste samo je dokaz koliko ljudi umeju da prepoznaju pravi kvalitet jednog knjizevnog dela kada svuda oko nas se daje sve sto je pitko,lako razumljivo,jadno,povrsno.
Agonija na neki nacin predstavlja mene,pravog i unikatnog pisca koji ne pravi nikakve kompromise sa savremenom knjizevnoscu jer se vise niko ne usudjuje da zadje malo dublje kada su price,misli i osecanja u pitanju.
I mislim da nisi u pravu kada kazes da je premorbidno,ok,to je tvoje misljenje i uvazavam ga,ali dok sam pisao ja to nisam bio u stanju tako da sagledam.
Inace treci deo je upravo o vodjenju ljubavi........tako bolan.Jednom se voli,zar ne?
Kliknite za proširenje...

Eh. Suvise si skroman.
 
Eh Celt,ne nisam skroman i nemam tu naviku.Daleko od toga.Samo vidim da je lakse ovde da citaoci gutaju slatka dela nego nesto ovako gorko kao sto sam ja napisao.
Stvarno se pitam da li je iko zaista razumeo moju Agoniju posto nisam dobio nikakve pohvale,kritike,pljuvanja.Ali mozda je i bolje tako.
 
Procitala sam sva tri dela tvoje price,i ostala bez teksta.Prosto sam osetila tu bol,krv mi se sledila od tolike kolicine te nove patnje.Totalno originalno i totalno prozivljeno delo.Iako sam ekspert za knjizevnost (urednik),retko ko ima takav istancan ukus da pogodi tamo bas gde treba bez imalo okolisanja,prevelikih opisa.Sve je svedeno na sustinu i to na najbolniji nacin.Svaka cast.
Skoro me nije nesto ovoliko uzdrmalo.
 
A zar si zaista ocekivao primedbe na agoniju.To je kao kada pricas o sebi nekome,ispovedas mu svoju sustinu,pruzas mu svaku kap iz tvog izvora...I zar ocekujes komentar.NE JA TI GA NECU DATI.Nisam mislila da moram da ti objasnjavam ovo,ali u redu je.Ti si tim delom pokazao sebe...a ja sam ga prihvatila isto tako,jer to si ti tvoje misli tvoja osecanja.To se ne komentarise,vec se oseca.Kada bih pricala o delu kao delu,zar to ne bi bilo povrsno shvatanje.A ja sam sasvim sigurna da ti ne zelis da se jednog dana neki klinci,opsednuti nekim laznim mrakom loze na to iako nista nisu zaista razumeli,iako nemogu osetiti nikakvo saosecanje u nijednoj misli...Znam da ne zelis da ti citaoci budu neka retardirana deca opsednuta tripovima o mracnjastvu,samo jer su poceli da slusaju neki sladunjavi satanisticki metal koji je sad u fazonu...
kazem ti zaista tom delu nije mesto na forumu,a i jednim ga citanjem niko nece razumeti u to budi siguran.
 
I da sada se zaista prisecam i prva dva dela,ali ne sa foruma nego sa odstampanih papira,mogu ti reci samo da te ponekad mryim jer mi budis bol.Nesto sto sam pokusala da pokopam.......Ipak nije pokopano,a yid se srusio.Sada ce trebati godine,za popravku do sada samo veoma oronulog bedema,a sada vec puke rusevine.....
 
Par stihova posvecenih Sanji ...

Kada oci sklopis u san cu ti doci
Na modrome valu ceznje; da bez daha
Za tobom se vinem u dubine noci
Niz drumove zelje od zvezdanog praha
Kada oci sklopis u san cu ti doci
Uz pesmu komete, srecu koja blista
Svuda oko nasih ustreptalih grudi
Probacemo kolac neba; srca cista
Hodice za nama dok dan ne zarudi
Uz pesmu komete i srecu sto blista
Videces da nije tesko biti sanjar
U svetu sto snove prezire odavno
Tvoga tela ladje usamljeni ladjar
Bicu, i pre nego potonemo, slavno
Videces da nije tesko biti sanjar...

:)
 
Skini lice, videces svoj zarobljeni duh

Govorimo o srcu, duhu i ispoljavanju svoje unutrasnjosti. Ko se jos usudjuje da dovodi u pitanje zahteve nase prirode?
Naravno, ima mnogo iluzija koje su jedva docekale da se nametnu kao stvarni elementi. To jest, ljudska glupost je dopustila da ih prizna kao sastojak istine.
Da vidimo dokle ce dogurati.
Na zalost, sama volja za glupost nije umisljeni element ljudskog uma. Naprotiv, veoma je stvaran. Predstavlja nase iskusenje, odnosno, priroda nam je njome postavila pitanje: "Da vidim koliko ces se udaljiti od mene! Do koje mere ce tvoj egoizam biti sposoban da se odrice svoje majke?!"
Covek, ili bolje reci, olicenje danasnjeg coveka je veoma revnosan u poricanju svojeg stvaraoca. Kao dete koje jednom prospe na pod casu sa mlekom i mama mu oprosti, covek uporno shvata to kao ispravnost postupka, jer se mama ne buni.
Medjutim, kad ga majka jednom zbaci sa kolena i spusti ga na sopstvene noge, ovlazice stopala. Neka tada zna da je potop krenuo, u nameri da ga pouci i nauci, do to mere da ga udavi u sopstvenom mleku, sopstvenoj hrani.
Tada ce zapomagati i prizivati majku, ali mama ce biti kod drveta sa zmijom, grisce jabuku saznanja i trpeti posledice proterivanja iz raja. Pokazace sinu kako se stice odgovornost nad svojim posedom, nad prirodno dobijenim. Svaki ugriz i zalogaj, bolece ga kao sopstvene rane.

Teznja ka znanju i spoznaji vodi kroz patnju, koja nije corsokak, vec lavirint. Ukoliko pronadjemo izlaz, ponovo ce nas zaslepeti cistina Sunca.
Ali tada necemo biti korisnici svetlosti niti njeni uzivaoci. Spoznacemo slast vladanja i upravljanja njome, moc i snagu njenog stvaranja i oblikovanja.
Strahom od ispoljavanja duha, od upustanja u trazenje izlaza, od otvaranja srca, mi pokusavamo da se vratimo nazad i izadjemo iz "nenormalnosti i bezumlja" koje nas je zahvatilo i u koje smo se svinjski uvalili.

Kukavan covek misli da je rodjen cist i svoju teznju upravlja ka idealu da takav i ostane. NE!
Ali naravno, lakse je naslediti kucu i odrzavati je, nego je sagraditi.
Misli da je bacen sa neba i pri padu mora da se odrzi u letu. NE! Nemas ti ni krila!
U startu si bacen u ljagu besmislice, smrada, u blato prividne slasti i uzivanja. Taj fasizam lepote i povrsnog doterivanja koji sprovodis pred ulazom u tunel zivota, ta malodusnost koju pokazujes, ustezajuci se da platis kartu za jednu voznju bez povratka, ta skrtost i samoljublje ce te dovesti do propasti.
Gledaces jednog dana to svoje "JA", koje te je zavodilo i varalo, bice razapeto pred tobom na krst istine!
A tebe ce bicevati sopstveni duh, kojeg si se sramno odrekao!

Potrebno je samo "malo vise" truda, hrabrosti, ljubav manijaka, bes agresora, upornost Sizifa.

Zahtevam da covek trazi svoje prognane vrednosti nazad!
Zahtevam da baci bedne utehe i umisljaje!
Zelim da vice:

"HOCU SEBE!!!"

...svom snagom svoje stvarnosti!

The Oath.
 
Ovo je stvarno dobro!!! :D :D :D
Naglašavanje potrebe za ispoljavanjem unutrašnjih vrednosti i slamanjem starih zabluda (Niče, a?), je
poruka vredna razmatranja od strane svakog pojedinca. Samo, trebalo bi da ga primenjuju samo oni koji imaju šta da kažu, jer bi se moglo desiti, što bi rekao Dekart, da bi i ljudi manjih sposobnosti mogli poverovati da imaju dovoljno dara.
I ja se bavim filozofiranje, doduše u nešto više spekulativnijoj formi izražavanja od ove ovde.
 
Ako se zivot radja iz bola , u lokvi krvi , na ruletu koji zena igra sa Demonom , on svakim udahom vazduha Bica koje se rodilo , postaje sve cistiji i bolji:
-ako Bice izabere put Svetlosti , i postane njen ratnik , i ne teži da je shvati i poseduje .
-a NIKAKO ako Bice izabere blatnjavi put , i krene sam u nemogucu misiju , želeći da golim rukama zarobi samu Svetlost , pašće u kaljugu sopstvene savesti , i u tom propadanju , pokušavaće da povuče što više duša sa sobom.
Samo bezvremena Ljubav ima pravo da nas dotakne , i skine naše lice...
 
Sam tekst ne odražava nijedno posebno mišljenje, odn. predstavlja niz nekorelisanih misli. U daljoj kritici iznosim i dokaze da je ceo tekst zapravo plagijat, odn. loše prepričana jedna grana Ničeove filozofije. Da li je ovo nekakva fantazmagorija, poezija u prozi, narkotički san? Mislim da svako od nas može da napiše niz patetičkih misli o blatu, lavirintu, mleku, majci prirodi... to nije ni književnost ni filozofija! Sami simboli koji se ovde pompezno i hvalisavo nameću čitaocu uopšte ne pripadaju autoru teksta već su samo preuzeti iz drugih dela. Čak nisu ni literarno obrađeni u neku održivu celinu. Samo su navedeni. Tekst ima i očiglednu rupu u logičkom toku: nedolični čovek čije se uništenje priziva kroz alegoriju potopa majčinog mleka (čitaj: duhovnost će ubiti nesposobne), na kraju treba da se zagleda u sebe. Kako da se zagleda, veliki filozofe, ako si ga u svom slepom besu već ubio tamo u sredini teksta gde govoriš o bujici mleka?

Evo i malo detaljnije analize, da pokažem i kroz primere da se radi o pukom nabacivanju opštih parabola, a ne o književnom ili filozofskom postupku. Kao višegodišnji lektor za srpski i engleski jezik, smatram da imam puno pravo da iznesem kritiku ovog teksta, kao da je došao na moj sto pre objavljivanja. A naročito zato što se autor poziva na Ničea, čoveka izvanrednog leksičkog znanja. Neko ko proučava Ničea a istovremeno nije svestan konzistentnosti Ničeovih stavova, samo zjapi ka veličini impresioniran njenom spoljašnjošću, intimno nesposoban da se zagleda i u njenu unutrašnjost. Savetujem autoru ovog teksta da pročita odeljak o Zaratustrinom majmunu i da se prepozna u njemu!

Za ovim sledi kritika teksta.

"Govorimo o srcu, duhu i ispoljavanju svoje unutrasnjosti. Ko se jos usudjuje da dovodi u pitanje zahteve nase prirode?" -- Zašto su ostali zahtevi naše prirode isključeni? Zar ih nema? Tekst to ne tvrdi, a istovremeno zatvara oči pred alternativama. Puka isključivost često ukazuje na nedovoljno sagledavanje predmeta dela. Predlažem formulaciju: "Ko se još usuđuje da dovodi u pitanje ove zahteve naše prirode?"

Dalje: "...ljudska glupost je dopustila da ih prizna kao sastojak istine." -- Jesu li oni sastojak istine ili ne? Ako ja priznam da je danas padala kiša, sama tvoja tvrdnja da sam glup ne negira da je danas zaista padala kiša. Formulacija je logički neodrživa!

Dalje: "Na zalost, sama volja za glupost nije umisljeni element ljudskog uma. Naprotiv, veoma je stvaran. Predstavlja nase iskusenje, odnosno, priroda nam je njome postavila pitanje..." -- Ovde već otvaramo karte i pozivamo se na Ničea. U drugoj i trećoj rečenici isti entitet prvo se referiše ženskim rodom (implicira se: volja), a zatim muškim (element). Nekonzistentnost.

A evo i volje o kojoj govorimo: "Do koje mere ce tvoj egoizam biti sposoban da se odrice svoje majke?!" Znaj, egoizam se ne odriče svoje majke - odriče se onaj koji je egoističan. Upotrebljavanje osobine kao reference na svog nosioca je literarno opravdano i često se sreće, ali u tom slučaju navedena osobina ne može da bude referenca na druge osobine svog nosioca. Takva književna figura ne postoji!

Dalje: "Čovek, ili bolje reći, oličenje današnjeg čoveka je veoma revnosan u..." -- Na stranu greška da se za oličenje (ženski rod) kaže da je revnosan (muški rod) - to se lako ispravlja. Ostaje suštinska greška - gde je problem: u današnjem čoveku ili u oličenju današnjeg čoveka, i koja je razlika između ta dva? Dakle, sem što je današnji čovek degenerisani arhetipski čovek, još uzimamo i njegovu zasebnu instancu (oličenje)? Krajnje sumnjivo! Ako se prva reč "čovek" odnosi na arhetipskog čoveka, dakle onog koji ne dovodi u pitanje zahteve svoje prirode (po prvom stavu teksta), onda drugi deo citirane rečenice ne može da se odnosi na oličenje današnjeg čoveka, već na današnje oličenje čoveka.

Dalje: "Kao dete koje jednom prospe na pod čašu sa mlekom i mama mu oprosti, covek uporno shvata to kao ispravnost postupka, jer se mama ne buni." -- Govori se o tome da je majčina reakcija izostala? Nedostatak stava (stav se očituje kroz reakciju) roditelja u periodu ranog detinjstva dovodi do neformiranja stava kod subjekta (Frojd, Jung, Adler). To dalje dovodi do nemogućnosti formiranja jednoobraznog stava u kasnijem detinjstvu, kada su osnovni nosioci tokova informacija u mozgu već formirani (Goleman). Takva deca, čiji roditelji nisu pokazivali reakcije ili su reakcije bile nekonzistentne u vremenu, u kasnijem detinjstvu i životu ne umeju da zauzmu jasan stav o bilo kom značajnom podsticaju. Kako si ti onda izveo zaključak da nepostojanje reakcije majke kada je dete jednom prosulo mleko, kod deteta stvara konzistentan životni stav da akciju treba ponavljati u odraslom dobu? Potpuno netačan stav!

Dalje: "Neka tada zna da je potop krenuo, u nameri da ga pouči i nauči, do to mere da ga udavi u sopstvenom mleku, sopstvenoj hrani." -- Mleko nije njegovo, nego majčino! Ako ga arhetipski potop davi u arhetipskoj hrani, to je onda pogrešna poruka. Zašto prizivaš uništenje ljudi koji su odbacili majčino mleko (mleko prirode), a onda ih na kraju teksta pozivaš da se zagledaju u sebe? Mladi Hitleru, odluči kako želiš da rešiš svoj odnos sa takvim ljudima, i budi konzistentan u tome. Ne pozivaj Jevreje da u sebi vide Arijevce, već ih davi do kraja!

Dalje: "Tada ce zapomagati i prizivati majku, ali mama ce biti kod drveta sa zmijom, grisce jabuku saznanja i trpeti posledice proterivanja iz raja." -- Nekorelisano sa ostatkom teksta. Nekoliko biblijskih motiva, bez povoda, bez zaključka, bez odnosa sa bilo kojom okolnom rečenicom. Potpuno nejasna književna slika. Autor ovde već ne zna šta želi da kaže, pa nabacuje motive da bi zauzeo prostor.

Odmah sledi: "Svaki ugriz i zalogaj, bolece ga kao sopstvene rane." -- Zar nije sin pio mleko, a majka grizla jabuku? Kakva je ovo sada promena? I kakve su to odjednom njegove rane? Da li ga je potop izranjavio? Samo još jedan pokazatelj da tekst lagano klizi u neartikulisani tok simbola preuzetih iz literature, bez ikakve obrade - na kraju će sve stići do zaključka (uzvik "hoću sebe!") koji ne sledi iz premise teksta.

Ostatak teksta nastavlja u sličnom tonu. Iznosi se tvrdnja da čovek treba da se spusti u lavirint da bi se ovladao suncem kada ga jednom ugleda. Ovo je veoma jadno prepričana poruka Ničeovog dela "Zora" - otuda može da se postavi i pitanje da li rad predstavlja plagijat u celosti. Ujedno, nedostaje objašnjenje kako će to čovek pukim izlaženjem iz lavirinta postati vlasnik sunčeve svetlosti - izgleda da autor prećutkuje ono što ne razume. Sledi nelogična pretpostavka o tome da današnji čovek prosvećenje smatra nemoralom, i težnju ka znanju doživljava kao navodno svoje svinjsko uvaljivanje... Dakle, potežu se teške reči da bi se izbeglo precizno referisanje onoga o čemu se govori.

U trećem paragrafu imamo već dosta nejasnu strukturu teksta, u kojoj se nejasnoća formulacije meša sa promašenim rodovima i brojevima i sličnim jezičkim greškama. Umesto lavirinta sada imamo tunel - kako se iz tunela prelazi u lavirint? Podsećam na Ničeovu parabolu sa krticom koja nakon dugog kopanja u mraku i zagušljivoj zemlji izlazi na svež vazduh, i ponovo potežem pitanje da li je ceo ovaj rad tek puko plagijatsko prepričavanje već postojećeg dela? U sred hrpe simbola koji ukazuju na duhovnu borbu, nailazimo na jedan tehnokratski termin: kupovina karte u jednom pravcu. Naravno, radi se o karti u jednom smeru, a ne pravcu. Još jedna potvrda da je ceo tekst puko nabacivanje simbola bez reda i cilja - mešanje duhovne borbe sa šalterima železnice i brkatim prodavačicama karata... Potpuno jadno! Prvo se iznosi stav (u rečenici sa svinjskim uvaljivanjem) da čovek smatra da je saznanje pogrešno, a sada se u rečenici na arhetipskom železničkom šalteru iznosi tvdnja da je škrt. Dakle - da li autor smatra da današnji čovek smatra duhovno prosvetljenje pogrešnim (drugi paragraf) ili skupim (treći paragraf)? Ne pitajte autora, on to ne zna!

Sledi završnica, alegorijski krik, poziv onome koji je već utopljen i ubijen, da se, takav, mrtav, opameti. Jadno i nekonzistentno...
 
Zorane,svaka ti cast na tehnickoj kritici.
Ali vidis,takva tvoja kritika jeste upravo ono protiv cega se ja borim.Ljudi bre,previse tumacite dela da bi ga shvatili.
A drugo,ovo nema nikakve veze sa Niceom,niti sa bilo kim,zato sto sam ovo ja napisao sasvim slucajno,kada sam osetio potrebu za time.
Ti gledas to kao neko delo.
Ja ovo gledam kao moje misli.
Ti svrstavas sve medju granice knjizevnosti,pravopisa,zdravorazumske logike,znaci svega sto je promenljivo.
A ja samo kazem ono sto mislim.
Ja kazem da nema pravila,ovo sam tebi mogao sve reci eye to eye,pitam se da li bi me i onda kritikovao kako nisam pravilno sve izgovorio.
Svaka cast na tome sta si po profesiji,ok je to,ali nemoj da me davis sa formama dok ispod svega stoji sustina istinskog osecanja.
Zato,znas,oseti delo,oseti ga,ne budi racionalan i razuman previse.Zbog takvih je knjizevnost i svedena na niske grane,zbog vas realista koji su reci pretvorili u sustinu a misao u oblik forme.
 
Ma samo ne znam da li je to od sujete ili je to onaj akademski sindrom da se pravila moraju postovati na svakom mestu.A ti intelektualci visokog ranga uvek su mi bili sumnjivi i nikada im nisam zaista verovao i povladjivao njihovim pomirljivim stavovima.
Za Zorana je rec zakon,a misao samo preduslov da bi se stvorilo to savrsenstvo-rec.
Ali to je knjizevni svet,koji se deli na nas pacijente-pisce i njih akademce-psihijatre koji su uceni da misle tako.
 
Nisam bas zaljubljen u ideju da bas ja otvorim ovu temu. Vise sam voleo da to uradi neko od Vas , jer sam tokom ovih nekoliko meseci navukao na sebe gnev mnogih mladih umetnika. Ali posto to niko nije preuzeo od Vas , bice mi cast da Vas pozovem da sa svojim pesmama i pricama (odlomcima) ucestvujete u skromnom , nepretencioznom , virtuelnom klubu pesnika i pisaca. Sama rec virtuelni , govori nam da je klub neformalan , da nema zvanicnog clanstva i da clan postaje svako ko da svoju pesmu ili tekst.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top