Mali virtuelni klub pesnika

Oplamenjeno, uz miris kafe i
sa spuštanjem kapaka,
izgriženo, slano, zacrvenjeno te
posmatram u ogradama ili poljima,
zbunjenog i stalnog.

Gde ti misliš da te izreknem?
I kako, kada si tajna svih careva Trojana
a rupe treba zatrpati...

Izrekla bih te
pored ograde
u polju
na krovu
na ljuljašci
na polegloj i poletnoj travi
u kori drveta
ispod lista
na drugom stepeniku
kroz miris biblioteke
u pustolovini pustinje i smislu besmislica
u trčanju mirnih
kroz šum tiših godišnjih doba

Ali maleni...
neću.
Neću ti dati odviše malo mesto da pognut hodaš
niti isuviše široko da se ruke ne istegnu.

Odred Reči, na mestu voljno!
Prostor i ja smo odabrali vanprostorno.
 
Matematicka pesma

Ostavi mi jedan broj
Da se saberem
Kada odes
Neka bude pozitivan
Ne poklanjaj mi bukete od razlomaka
Ni integralne masne
Htela bih nesto malo i toplo
Da se secam samo pluseva
Shvatam da je deljenje jedino moguce
Da do mnozenja nismo stigli
A minusevima sam okitila sve tvoje prste
I sad ih nosis umesto drap trake oko zgloba
Poznajem svaku zagradu
U koje nesrecni zatvaraju svoje bedne zivote
Ponekad ih ponestane
Pa ni velike kitnjaste nisu vise dovoljne
Da progutaju svu smrt koja ne isparava
Nema vise zagrada
Znam
Da smo preplavili tela formulama
Jednacinama
Upornim urezivanjem znakova jednakosti
Sapleli smo se na veliku zagradu
Koja fali
I na znak nejednakosti
Koji svetli kao reklama u Las Vegasu
Za motel
Prazan i oronuo
Gde jos samo povampirene aveti svracaju da prenoce

I ne odu nikada

Ostavi mi bar jedan znak
Da se ne oduzmem
Kada nestanes
Volela bih strelicu za "implicira"
Mada i ona ubada u golo meso
"Manje" me ne voli
"Vise" me isto ne voli
A koren ne volim ja
Neka me znak ne podseca na ovu pesmu
I neka matematika ne pocne da mi daje jedinice
Ostavi mi jedan broj prirodan
I paran
Da se secam dvojakosti
Da se nadam pojacanju
Da ne stavljam znak beskonacnosti pored znaka za kraj

Da ne budem vecna jedinica

Ostavi mi bar krug
Koraci su otezali na kvadrat
Na kub
Na stepen visok da golica Andromedu
Ja ne mogu da izbrisem zbirku punu slozenih geometrijskih konstrukcija
Ja ne mogu da presecem koren i napamet izracunam rezultat funkcije od d
Daljina je odlucujuci faktor u odredjivanju zbira
Ako je medju sabircima vakuum

Kompleksni brojevi su uvek bili nasa ogledala

Ali ti mi ostavi jednu zvezdu
Konstruisi je od grafita
Na belom nebu
Da je vidim izjutra
Kad zvezda nema
 
Odabrala sam da te ne gledam
Koracam crnim tragom svetle buducnosti
Da neka daleka dusa ne bi bila gola
Videcu celicne mostove od trnja
Cucu sive cretove od bisera
Dobicu plasticnu balsku haljinu
Bicu slepi mis odrastao u vampiricu

Okrenula sam glavu i otisla
Za skripom limenih cipelica iz izloga preko reke
Da vristim u nemosti zalivenog srca
Da mehurovima od sapunice pucam
U Berlinske zidove svog hoda
U zamagljene noci koje iz kisnih dana zmire

Ako krvavo svetlo preleti reku i crnu sumu
Rodi purpurno nebo iznad Stiksa
I upije zelenu budj sto kvari lepotu
Nece umreti plavetnilo modrog oka
I necu osvanuti bela i visoka
Nece se nagutati mirisa moga
Novi dan

Zatvorila sam srce i nestala
Nijedna kap krvi orositi ne sme
Crna pokosena polja
Po kojima trce deca
Daleko ostaje zrak
Nijedna zraka crvenog mraka
Nauciti ne sme
Da leti

Zaklopila sam oci i umrla
Skamenjeni med na usnama cuti pesmu
O vitezu koji zivi iza crne sume
Preko crne reke
O vitezu koji place
U tami kapljice senke
Osusila je usne i svenula
U zamagljenoj noci jednog kisnog dana
U plasticnoj balskoj haljini uredno ocesljana
Kao vampirica bez krvi u zemlju potonula
Da nikad je ne opece
Dan
 
brunhilda:
Matematicka pesma

Ostavi mi jedan broj
Da se saberem
Kada odes
Neka bude pozitivan
Ne poklanjaj mi bukete od razlomaka
Ni integralne masne
Htela bih nesto malo i toplo
Da se secam samo pluseva
Shvatam da je deljenje jedino moguce
Da do mnozenja nismo stigli
A minusevima sam okitila sve tvoje prste
I sad ih nosis umesto drap trake oko zgloba
Poznajem svaku zagradu
U koje nesrecni zatvaraju svoje bedne zivote
Ponekad ih ponestane
Pa ni velike kitnjaste nisu vise dovoljne
Da progutaju svu smrt koja ne isparava
Nema vise zagrada
Znam
Da smo preplavili tela formulama
Jednacinama
Upornim urezivanjem znakova jednakosti
Sapleli smo se na veliku zagradu
Koja fali
I na znak nejednakosti
Koji svetli kao reklama u Las Vegasu
Za motel
Prazan i oronuo
Gde jos samo povampirene aveti svracaju da prenoce

I ne odu nikada

Ostavi mi bar jedan znak
Da se ne oduzmem
Kada nestanes
Volela bih strelicu za "implicira"
Mada i ona ubada u golo meso
"Manje" me ne voli
"Vise" me isto ne voli
A koren ne volim ja
Neka me znak ne podseca na ovu pesmu
I neka matematika ne pocne da mi daje jedinice
Ostavi mi jedan broj prirodan
I paran
Da se secam dvojakosti
Da se nadam pojacanju
Da ne stavljam znak beskonacnosti pored znaka za kraj

Da ne budem vecna jedinica

Ostavi mi bar krug
Koraci su otezali na kvadrat
Na kub
Na stepen visok da golica Andromedu
Ja ne mogu da izbrisem zbirku punu slozenih geometrijskih konstrukcija
Ja ne mogu da presecem koren i napamet izracunam rezultat funkcije od d
Daljina je odlucujuci faktor u odredjivanju zbira
Ako je medju sabircima vakuum

Kompleksni brojevi su uvek bili nasa ogledala

Ali ti mi ostavi jednu zvezdu
Konstruisi je od grafita
Na belom nebu
Da je vidim izjutra
Kad zvezda nema
Kliknite za proširenje...

:worth::worth::worth:
 
DOZVOLI DA SE POMOLIM


pusti veceras zvonima, da horski pevaju,
kako treba da budem mudra kao zmija
i bezazlena kao golub.

sklopicu oci i moliti se.

pusti veceras da budem licinka,
da gradim svoju ogradu
od zica tvog crnog kisobrana
i kao musica otkinutog krila,
da nestanem sa kapi kise
i da se kroz zemlju ponovo vratim.

sklopicu oci i moliti se.

pusti veceras da sa mnom ovlada prostor
u koji se skupila sva gustina vremena,
da me zapljusnu slana jezera,
pusti veceras da mi se krik,
kroz pukotine duse, oglasi
i da se svetom u ehu rasprsim.

ja ću se moliti.

pusti veceras da gradim piramidu
od slova tvoga imena,
da smisao zivota,
koji se gusi u nistavilu i svetoj tisini,
nakindjurim mimikrijom.
tako će biti puno svetlije i bolje.

klecim i molim se i dalje.

molim se za oprost,
jer želim da oprostim
sto si me pronasao, odabrao
da ti oprostim sve nezne reci koje si mi uputio,
da ti oprostim sve skrivene poglede,
sve igre odigrane,
sva budjenja u kasne nocne sate
i dodire u rana jutra,
želim da ti oprostim bespravnu gradnju
na tlu moje duse,
za svu neznost koju si u meni izazvao,
za sve osmehe na mom licu,
želim da ti oprostim i sve moje misli treperave,
da ti oprostim bezobrazluke, cutanje, kaprice,
moje suze, moju samocu i moje očaje,
uzdahe, uzlete i cekanje...

sklopila sam oci i molim se.

molim se da ti oprostim
sto si dozvolio da te zavolim.




 
Poslednja izmena:
BOGOJAVLJANJE

Ko si Ti?
Ja sam onaj
koga znaš
koji ti dolazi u kuću
a koga nikada
upoznao nisi

Ko si Ti?
Ja sam onaj
o kome pričaš
i skim govoriš
a koga nikada
čuo nisi

Ko si Ti?
Ja sam onaj
koga očima tražiš
da ugledaš i sretneš
a koga nikada
očima videti nećeš

Ko si Ti?
Ja sam onaj
koji prašta
koji prima grehove vaše
koje činite nerazumni
u pohlepi i zavisti

A ko si Ti?
koji večito pitaš
Mene koji zna sve odgovore
Čovek? Ko si ti?
otrgnuto delo ruku mojih.
 
VI

Toni je ćutao nežno prelazeći olovkom preko belog papira. Melissa je nervozno i uzbuđeno govorila grickajući sočnu donju usnu. -Likovi stripa biće glamurozni i nezgrapni istovremeno. Tango groteska! Znaš o čemu govorim, amalgam izvornog tanga i njegove nove struje. No, večeras se u kafeu El Taller organizuje veče „Tango - Corto Malteze“. Toni i ja ćemo prikazati neke nacrte koje on sada pokušava do dovrši i govoriti o Hugo Prattu i njegovom uticaju na naš projekat. Mogla bi da učestvuješ kao izvođač namernik i odrecituješ neke tvoje poeme o tangu koje planiramo da uklopimo u strip, gledala je Ognjenku u oči ljupko i ljubopitljivo.

Ognjenka je volela tu Melissinu neposrednost. Nasmeši se, pogleda ovlaš Tonija i zatim nerado klimnu glavom. Nije volela da čita svoju poeziju pred drugima. Dvostruko ogoljavanje. Ipak, Melissine krupne, crne i vrcave oči učiniše da se Ognjenka oseća prijatno u svojoj emotivnoj obnaženosti.


VII

Buenos Ajres je grad kafića koji su posebno osmišljeni kao korisna mesta za sve i svakoga. Bilo da je reč o poslovnom sastanku, opuštanju sa prijateljima ili dnevnom doziranju kofeinom, Buenos Ajres kafići su vam gotovo stalno na usluzi.

El Taller (radionica) je multifunkcionalni prostor (multiespacio) u kome se okupljaju intelektualci, umetnici i boemski tipovi. Zamišljen je kao kafe-restoran koji ima izložbeni prostor poput mini galerije i salon u kome se organizuju diskusije na različite teme, književno-muzičke večeri, pozorišne radionice i sl. El Taller je savršeno mesto da se okusi prava Porteño kultura.

Pozitivna atmosfera razleže joj se po koži i ona, naježena, sede za prvi slobodni sto. Fino izrezbarena drvena površina privuče joj pažnju. Dodirujući bojažljivo linije, Ognjenka odluta u lavirint vremena. U naninom stanu, koji je uvek mirisao na slatko od dunja, najviše je volela stari sekretar od orahovine. Tu je, u jednoj od fioka, krila sitnice koje su samo za nju bile od posebne vrednosti. Neku dugmad smaragdne boje, crveni plastični prsten koji je pronašla u kutiji žitarica, bele pamučne čarapice koje je nosila kao beba, uvojak kose, jedan zub koji je Tooth Fairy zaboravila da joj uzme, neke stare crteže, ime prve simpatije i još raznih detinjih čarolija...

Retrospekciju prekide George koji je u rukama držao čašu crnog vina i francuski konjak. Spusti čaše na sto i sede magnetično se smešeći.
-Želim da te posmatram dok polako ispijaš vino i rumeniš se tu, palcem je prešao preko njene jagodice, dok je ostalim prstima dodirivao njeno uvo. Velika srebrna minđuša zasmetala mu je i on besno i odsečno skloni ruku.
-Fetišarko mala! Kao gola si bez minđuša... nastavi da gunđa u sebi. Ognjenka je pomislila na trostruku ogoljenost, te pažljivo izvuče minđuše i odloži ih njemu u dlan.
-Evo, (za) sada sam naga, pa upijaj lepotu dok možeš.
 
U SPOMEN DUŠA KOJE LUTAJU


V.M.Majakovskom


Dragana ljubav koju gubim samo je povod
Da oderem sebe i ugledam prazninu u sebi
Koja se ničim popuniti ne može
“Moj život je bez doga|aja
Ali s mnogim pojedinostima “
Koje vreme neumitno briše
Ja sam u neku ruku đubre možda prekobrojan
Ali sam pomalo i čovek da Čovek
Spolja bučan samouveren na visini
čime krijem unutrašnju nesigurnost
Potrebu za stalnim bodrenjem napred

Svake večeri ležem čekajući otrovni metak smrti
Da mi otvori oči i ukaže na besciljnost kojoj idem
Da mi otkrije vidokrug koji se uliva u smrt
Gde će moj život u trenu koji sve poravnava
Preći u sećanje u prošlost koja sve izmiruje
Ali svakog jutra budim se u svojoj golotinji
S pitanjem na usahlim ispucalim usnama
čime me to pesma iznova izvlači iz mrtvih

Pitaš se zašto pišem o samoubistvu
Da ga ne bih počinio da bih te obavestio
Da bi ga sprečila da bi mi dala nadu
Ne dragana ne samo da olakšam dušu
Da smiren opušten povučem okidač
 
Posle tebe nista vise namam
osim suza da me na tebe sete,
ni smeha,ni pesme,ni drugova starih,
samo secanje na mene...dok sam bila dete.

Posle tebe svet je druge boje,
nije vise plav kao oci tvoje.
Pokrili ga oblaci,nema vise neba,
nema ni svetlosti,a tako mi treba.

Nema me vise,sada sam sena,
klizim niz staze zivota poput leda
i cekam da srce u grudima stane...
Neka stane,neka pukne,neka se preda!

Ja posle tebe vise ne znam kuda...
Da li da skrenem ili nastavim pravo?
Koliko jos treba uloziti truda
da posle tebe nesto bude ispravno?

Naci cu posle tebe srecu,
moram negde pronaci sebe...
A ti se okreni i reci
-vidis li sta je ostalo iza tebe?!
 
Pesma na pesmu

postoji samo jedno mesto za mene,
gde sunce, posve drugacije sija,
mesto koje je moja ljubav, duboka kao svemir,
mesto koje je moja ceznja, umotana u nemir,
mesto koje je moja svetlost i sirina,
moja magija, moja molitva,
moja stast, moja zelja, vera,
zivljenje i umiranje.
mesto koje me poput vina opija...
zato ga i nazvah selom boga Dionisa...

idemo za Beograd...

 
УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА

Крао сам врелину из баченог камена
Самоћа се на небу растрзала од смеха
Ко није видео птицу боље да слеп настави да плеше
Ако ухватиш тренутак у лету згази га без душе

Ја нисам плакао да бих вас засмејао
Ја немам очи које бисте видели
Ни сузе које бисте газили
Мој језик је лист на једној грани

Псето олињало лиже крвавим језиком
Хоћете да живите без стида и сјаја
Будите анђели које шибају ђаволи
Будите мржња у страхоти мог ока

Ледена кап је склизнула са длана
Музика ватре је пуцкетала крај нас
Хоћете да живите без бола и греха
Будите робови блата и прашине

Бура на мору изгубљеног смисла
Точак са зида нас је прегазио
Смејте се наготи мојих снова
Оперите крваве руке у сопственој иронији

Видите ли звезду коју ја видим
Нема звезде без велике илузије
Ко ће сада да предводи Сунце
Јарбол се удвара питомој олуји

Широко поље симбола и тајни
Урнебесна трагедија осмеха и плача
Пролетело је крај нас сломљено крило
Јутро смо дочекали уснули и сами
​

Veliki pozdrav svim ljubiteljima poezije! :) Molim one koji su pročitali pesmu da napišu neki komentar. Ako ne želite da opterećujete forum možete da mi pišete na red.light.750@krstarica.com

:hvala:
 
Vredi živeti

Vredi živeti,
za bolje sutra,
za stranicu koju nisi ispisao,
za sve bivše i buduće ljubavi,
za prolaznika kome se javljaš na ulici...

Vredi živeti,
za ona mramorna jutra
kada se grad diže iz svog sivila,
za miris svežeg peciva i novina
dok čekaš na prvi jutarnji autobus...

Vredi živeti,
za neke nove klince
dok ih gledaš kako se nevešto ljube ili igraju lopte,
za još jedan pogled sa onog mesta,
sa kog se najbolje vidi grad...

Vredi živeti,
vredi živeti...

Neozbiljni pesimista

sreca.jpg
 
Poslednja izmena:
Живим између свакодневних покрета
које чиним
у међувремену спавам
кораци су ми трапави
са мислима сам стално у свађи
стварност мешам са маштом
у сну сам на имагинарној јави
јер у крви ми струји
страст твог присуства

Уплетен у мрежу неприступачних сусрета
дишем телом као што река дише
чекам те као вук самотњак
хладно је у мојој јазбини
али време је моје трајање
 
PUTEM SNA

Ona tanana nit što se na vetru leluja
I odvaja sve ono nedostižno na ovozemaljskom svetu,
Kao mit ta prokleta kuja
Silinom moćnog vihora počni štetu.

Mi - ponizni robovi njeni,
Zasuti mrklim večitim mrakom
Bez ikakvog cilja na ovaj svet smo sneni,
S licem obasjanim sunčevim zrakom

Što nas k' nebu zove, gore
Iznad svog zemaljskog življa,
Putem zaspale nirvane, gde more
Studeno teče, gde nestaje mladost divlja.

U njoj su svi bivši, duhovi
Prošlih, odbeglih dana,
Jedinstvo : boje i zvukovi
Bez ikakvog smisla lišeni svih mana.

Sve nas to jednom čeka,
Sve će se na to jednom svesti.
Život je kao beskrajna reka,
Pojedinac u sećanju drugih samo fleka.

Jer ona tanana nit što se na vetru leluja
I odvaja sve ono nedostižno na ovozemaljskom svetu,
Kao mit ta prokleta kuja
Silinom moćnog vihora počni štetu.

Filip Stefanović


Aj dajte neki komentar ..... ovo je moj prvi pokusaj pisanja ..... napisamo sam je za pola sata tako da nisam ulozio neki weliki deo sebe u nju ....
Al ajde dajte neke kritike....
 
*************
Po navici
oživim u ovo doba dana
i ubrzam metabolizam jer
startovanje mojih projekcija
programirano je
kada se začuje
gong gladi
i iz ovakve perspektive
zapitam se
da li je
Majakovski
ikada bio sit
ili Antić
koliko li mu je
bio nepoznat termin
utoljenje?
Eto istina je
jer i
Veliki On
se prošle godine
negde u ovo vreme
prežderao
i od tada
je nekako prestao
biti pesnik
u zamenu da postane
sve ostalo
što treba postati
za jednog
ispunjenog života.
Svojim očima nisi video
i zato nemoj mi posve verovati ali
Veliki On
više nije isti
od kada je okusio
sufle od čokolade.
 
CRVENVUČICA

2ce1cpl.jpg


Crvenkapa je toga jutra otvorila ormar i razmišljala šta će obući večeras. Nova jarko-crvena haljina od svile visila je u uglu, ali joj pažnju privuče bledo-crvena haljinica koju je nosila onog dana kada je upoznala Vuka u šumi. Bilo je to za njen 13. rođendan kada je išla kod bake koja joj je pripremila rođendansku tortu. Pokušala je da je navuče, ali nije uspela. Haljinica je bila i suviše tesna. Odloži je pažljivo na svoje mesto i uputi se ka cipelarniku. Pregršt različitih crvenih cipela mamilo je oči. Ona izvuče svoje omiljene Manolo Blahnik crvene sandale i primeti da je štikla na levoj sandali polomljena. Otrča do telefona i pozva deku Đepeta u nadi da ih on može popraviti, ali niko se nije javio. - Verovatno je odveo Pinokija u školu, izgovori beznadežno.

–Večeras moram da izgledam specijalno lepo, magično! Pozvaću Doroti da je pitam može li da mi pozajmi one njene divne cipele. –Zdravo, Doroti. Crvenkapa na telefonu. Kako si? Kako je Toto? –Oh, draga Crvenkapo, tako mi je drago da te čujem. Evo, Toto, Limeni čovek i ja pravimo čajanku, želiš da nam se pridružiš? –Hvala na pozivu, ali imam neke obaveze danas, možda drugi put. Htela sam da te pitam, možeš li da mi pozajmiš one tvoje magične, crvene cipele ako ne ideš kod Čarobnjaka iz Oza danas? –Čarobnjak je danas u hogvortskoj školi čarolije i čarobnjaštva, drži Harry Potter-u privatan čas o magiji gumice koja briše sve pred sobom. Rado ću ti ih pozajmiti, i Doroti tri puta lupnu cipelicama koje se prebaciše Crvenkapi u ruke. –Hvala, mila, vratiću ih sutra.

Crvenkapa je žurila da završi sa doterivanjem, gdin Vuk samo što nije došao sa posla da je vodi na večeru u Vilinsku dolinu kako bi proslavili godišnjicu braka. Bila je nervozna zato što po prvi put izlaze zajedno. Do sada su se više od godinu dana krili od ostalih likova iz bajki, jer je ljubav između dobrih i zlih likova bila strogo zabranjena. Crno-bela struktura bajke nikako nije smela da se poremeti i Crvenkapa se bojala šta će autor bajki da uradi kada sazna da Crvenkapa i Vuk očekuju prinovu. Takođe, nadala se da Vuk nije pojeo neku baku na poslu, pa da im ljutiti drvoseča pokvari romantiku.

Međutim, Crvenkapa nije znala da je Snežanina zla maćeha otkrila njihovu tajnu kada je upitala svoje čarobno ogledalo: -Ogledalce, ogledalce moje, reci mi, najlepši na svetu ko je? –Od svih najlepša ti si, za sada, ali čekaj da vidiš kad poraste Crvenvučica mlada! Danju će Crvenkapa ona biti, a noću će kao vučica na zvezde lajati. Najlepša i najmoćnija biće ona, između dobra i zla biće spona. Maćeha je odmah pozvala svoju najbolju prijateljicu, Pepeljuginu maćehu i njene ružne ćerke na kafu kako bi im saopštila najnoviji i najsočniji trač.

Svi u Bajkogradu su sutradan znali da su Crvenkapa i Vuk prekršili pravila, i zato su rešili da ih te večeri u Vilinskoj dolini izbrišu gumicom. Zauvek! I Doroti i Đepeto su bili umešani u ovaj zli i pokvareni plan. Doroti je slomila onu štiklu, jer je znala da Crvenkapa neće hteti da obuje bilo koje cipele, već neke specijalne, a Đepeto se namerno nije javio na telefon. Pomoću čarobnih cipela kojim upravlja Doroti oni nisu mogli da pobegnu od moći gumice koju su Čarobnjak i Harry prizivali ceo dan.

Vilinska dolina je najlepše mesto na zemlji. Zelena i mirišljava, sa božanstvenim cvetovima i ptičicama koje sviraju tango arije. Ispod velikoga drveta sa zlatnim jabukama nalazio se najpoznatiji i najglamurozniji restoran u ovoj dolini. Restoran Devet paunica. Kada su se Crvenkapa i Vuk pojavili držeći se za ruke svi su ih netremice posmatrali, ali oni dostojanstveno sedoše za prvi slobodni sto. Pili su vino i pričali. Svi u restoranu, a i van njega, mogli su da vide koliko su zaljubljeni.

Njihovu ljubav video je i osetio i autor ove bajke koji je držao gumicu u ruci. Odlučio je da ljubav pobeđuje, kao u svim bajkama, i zatim izbrisao bes i mržnju iz srca ostalih likova ove bajke. Crvenkapa, Vuk i Crvenvučica živeli su srećno do kraja svog života.
 
POLJUBAC TI MIRIS TELA ILI OTVARANJE VRATA


Idem prema gubitku u poljubac
Svi putevi vode prema tebi
Kao zla kob vremena
Ja sigurno koračam
Prema strahu u kome leži budućnost moja
Pronalazim ključ za vrata
Za ulazak u moju utrobu
Svlačim kožu kao zmija svlak
Krv u zubu otrov u utrobi
Gorka rana u kolenu
Usahli bunar u očima
Pročišćen bojažljivo stupam
Ranjivo je moje telo
Hranim se mlekom
Tvojih nedozrelih dojki
Dišem vazduhom tvog tela
U tvojoj materici je moje toplo utočište

Ja sam samo usamljen čovek
 
E pa ovako narode, nije me bilo vec duze vreme, pa sam mislio da je vratim :))
Evo jedne od pesama koje sam napisao u medjuvremenu! :)

"Budala"

Želeo sam,
da mi misli lutaju same,
da izbrišem tebe iz sećanja svog,
ali ima nešto u srcu tvom,
jer praviš ršum u zivotu mom.

Još uvek šetam stazama starim,
nikom ne smetam, polako starim,
a ti si negde u drugom gradu,
gde sreća leti odmah nad tobom,
i niko se tebi nizašta ne sveti,
a ti si za sada srećna sa sobom.

Ne, nikud ne idem iz ovoga grada,
ne zelim ponovan susret za sada,
a ti uzmi svoje parče neba,
i broj zvezde samo za sebe,
mozda ceš neku videti da pada,
i valjda ceš biti još srećnija tada.

A mene pusti, i ne vraćaj se više,
ja sam te izgubio jer sam budala,
sada mi samo mozes reći,
jedno veliko, veliko hvala!
 
.....

Prosula se farba i poškropila nam lica,
Na kiši, u magli,
dok je niz zid teklo modro...
Plakali smo na uglovima, na raskrsnicama.
Pokraj osmeha marširali su grčevi
I lomili prozore na očima
I teklo je crveno...
Violine su vrištale u strašljivim rukama staraca,
I pevale trube na bolnim usnama mladosti,
Reke su preko mostova kuljale,
I teklo je crno...
U smotri, nizali su se glasovi,
Propeler je vrteo napuklu ploču,
Stali su otkucaji, dok su kazaljke plesale
Na travi, na steni, na nebu,..na duši...
I teklo je...
 
"Daleko"

Secam se dana kada smo setali,
Druge ljude nismo videli, nisu nam smetali,
Ali jednoga dana ti si otisla,
Otisla negde daleko.

Od toga dana patim,
I pokusavam tvoje stope da pratim,
Sve brze i tise padam,
Stahove svoje ne mogu da savladam.

Jednoga dana, stiglo mi je pismo,
Ono mi je reklo da zajedno vise nismo,
Srce mi je prepuklo tada,
I kao dete ja placem sada.

Zivi zivot slobodno dalje,
I nemoj zaliti zbog budale,
Nadji nekog da te ucini srecnom,
Jer sada si na mestu nekom dalekom!
 
da razaberem koliko razdvaja nas naš put
sabirem čemer bol i jad od svih naših dana
poneki jektičavi trenutak ljubavne strasti
širinu naših obala mutninu naših voda
želeći da otkrijem pravi ritam koraka
beleg naših puteva raspored planeta

jer svake večeri ti znaš odlazeći u tamu
ostavljaš miomirisnu prazninu i tišinu pitanja
dok ja tražim novi put za spas nas izgubljenih
računajući ipak na ljubav koja nas veže
na novo jutro kad dolaziš okupana suncem
na toplinu ruku na čvrstinu zemlje kojom hodimo
ma koliko bili raznoliki koliko ništavni
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top