Lična volja ili okolnosti?

bezimeni1

Aktivan član
Poruka
1.573
Шта је већи фактор за нечији успех? Да ли нечија лична воља и ангажовање или су то околности и фактор среће?


Ја имам неко своје мишљење које ћу касније рећи.
 
Шта је већи фактор за нечији успех? Да ли нечија лична воља и ангажовање или су то околности и фактор среће?


Ја имам неко своје мишљење које ћу касније рећи.
Evo jedne price. Covek je bio aviomehanicar u JAT-u (odlican majstor svaki manji kvar pred poletanja ili uzletanja je otklanjao za desetak minuta) ali ga kolege nisu volele jer nije bio iz Surcina i zato sto se nije druzio sa njima. Uglavnom je radio u hangaru i povremeno na pozicijama (tada nije bilo jet-bridge) nego su autobusi dovozili i odvozili putnike. Pred samo poletanje Er Fransovog aviona zadnja vrata nisu htela da se zatvore. Dolazi "ekipa" iz hangara ali ne mogu da nadju problem. Najzad se "setise" Buce i covek dodje. Za manje od 15 minuta je sve bilo u redu i avion je mogao da poleti. Pilot se bog zna kako zahvalio i svaki put kada je bio na letu za Beograd je preko tehnicke operative trazio da Buca obavi standardni pregled motora i hidraulike (tih 70' je to bilo moguce). Nakon tri meseca mu je predlozio da dodje u Er Frans i da ga posao ceka odmah. Dvoumio se ali je na kraju otisao. Prosle su godine, Buca je iz Er Fransa otisao u tada mocnu Lufthanzu a kasnije u jos mocniji Pan Am. Tamo je postao tehnicki menadzer i instruktor. Usavrsio se na Boinzima i otisao u Australiju (Qantas) takodje po preporuci gde je ostao do kraja radnog veka.
Poenta price...... i znanje a i sreca su potrebni za uspeh. Kod nas, clanstvo u sns.
 
Evo jedne price. Covek je bio aviomehanicar u JAT-u (odlican majstor svaki manji kvar pred poletanja ili uzletanja je otklanjao za desetak minuta) ali ga kolege nisu volele jer nije bio iz Surcina i zato sto se nije druzio sa njima. Uglavnom je radio u hangaru i povremeno na pozicijama (tada nije bilo jet-bridge) nego su autobusi dovozili i odvozili putnike. Pred samo poletanje Er Fransovog aviona zadnja vrata nisu htela da se zatvore. Dolazi "ekipa" iz hangara ali ne mogu da nadju problem. Najzad se "setise" Buce i covek dodje. Za manje od 15 minuta je sve bilo u redu i avion je mogao da poleti. Pilot se bog zna kako zahvalio i svaki put kada je bio na letu za Beograd je preko tehnicke operative trazio da Buca obavi standardni pregled motora i hidraulike (tih 70' je to bilo moguce). Nakon tri meseca mu je predlozio da dodje u Er Frans i da ga posao ceka odmah. Dvoumio se ali je na kraju otisao. Prosle su godine, Buca je iz Er Fransa otisao u tada mocnu Lufthanzu a kasnije u jos mocniji Pan Am. Tamo je postao tehnicki menadzer i instruktor. Usavrsio se na Boinzima i otisao u Australiju (Qantas) takodje po preporuci gde je ostao do kraja radnog veka.
Poenta price...... i znanje a i sreca su potrebni za uspeh. Kod nas, clanstvo u sns.
Lepa pricA tako je bilo nekada vrlo cesto a danas je to bas retkost.
SNS je gori od nekadasnje komunjarske partije.
 
Шта је већи фактор за нечији успех? Да ли нечија лична воља и ангажовање или су то околности и фактор среће?


Ја имам неко своје мишљење које ћу касније рећи.
Ja cu reci da je bitna volja a da su isto tako bitne i okolnosti.
 
Шта је већи фактор за нечији успех? Да ли нечија лична воља и ангажовање или су то околности и фактор среће?


Ја имам неко своје мишљење које ћу касније рећи.
Не сећам се где, можда на телевизији, неком филму или серији сам чуо причу о златним кочијама.

Отприлике, прича иде тако што сваком од нас некада дођу златне кочије, које, ако уђемо у њих, возе нас у бољу будућност.

Једини проблем је у томе што су та кочија невидљива. Не знаш да су испред тебе. Треба да их препознаш. Ако их чекаш, и спреман си да ускочиш у њих, кад осетиш да су пред тобом, отићи ћеш у светлу будућност, а ако их не очекујеш, кад дођу до твоје станице, и отворе ти врата, нећеш их препознати.

Наравноченије би било, да срећа није нешто што нам само од себе падне с неба (осим у ретким случајевима), већ је срећа нешто што нам дође, ако себи будемо правили прилику за срећу.


У следећем посту написаћу још једну причицу.
 
Poslednja izmena:
У следећем посту написаћу још једну причицу.
Ево још једне причице. Причица је из књиге "Најбогатији човек Бабилона".

Прича иде, отприлике овако. Вредан али сиромашан човек је вредно радио сваког месеца за плату. Од плате је одвајао онолико колико се могло. Нпр. 20 %. Кад је сакупио нешто новца, онда је тај новац уложио у неки пословни подухват. Нпр. дао је неком трговцу да купи нешто вредно у некој далекој земљи, а онда овај продао то и зарадио од препродаје. Или, штедео, штедео, а онда ставио у банку, па имао месечну камату од, рецимо 5 %.

И тако је дужи низ година баратао парама и профитирао по мало, међутим, он никада није имао велику количину новца да заиста постане милионер, већ је, од оне своје сиротиње одвајао и улагао и полако стицао и увећавао капитал, али кад кренеш са 100 евра, тешко можеш да дођеш до милион евра.

И онда упозна неког богатог трговца који је пред сам крај живота стигао, и трговац му остави сав свој иметак.

И онда по нету крећу заебанцие на горњу причу. Типа:"Човек тако штедео, штедео, улагао, одвајао, и онда ожени богату удовицу, и постане богат човек".

Међутим, то није поента приче.

Поента приче јесте да је он, иако је баратао малим количинама новца, стицао искуство у баратању новцем. Иако је радио са малом количином новца, он је од тога профитирао, учио тајне финансијског заната, и, како је био вредан у учењу финансија, то је препознао онај стари трговац, и оставио му је у наслеђе велико имање, да га овај још више оплоди и увећа.

ДАкле, можемо рећи да је овај сиротан имао среће да наследи велико имање старог трговца. Међутим, није он био рандом лик коме се запало да наследи велике паре, већ је он био упоран у стицању финансијских знања, и кад му је дошла прилика (срећа), он је био спреман да зграби своју прилику (тј. да ускочи у она невидљива златна кочија из горњег поста).

Ни сам стари трговац није рандом одабрао овог сиротана, већ кад је видео да овај уме са новцем, да је штедљив, да улаже, да уме да обрће, тек онда је њега одабрао за наследника.

Дакле, хоћу да кажем. Срећа скоро никада не долази сама од себе, да нам падне на главу. Већ, ако кренемо у свет и фајтамо се, гребемо, боримо, утренираћемо наш мозак да почне да препознаје прилике. Кад мозак буде имао способност да препозна прилике (а, верујем да ћемо се сложити да је мозак мишић којим сами управљамо, тј. сами одлучујемо о чему ћемо да размишљамо и шта ћемо да учимо и каква искуства да стичемо, па ако решимо да од мозга направимо трагача за приликама, препознаћемо прилику и уграбити је, док, ако не тренирамо мозак за препознавање прилика, мозак неће препознати прилику кад нам она дође. Можда има и људи којима никад не дође прилика, иако спремно исчекују, али, верујем да већини прилике долазе, веће или мање, само је питање да ли их искористимо или не, тј. да ли смо били спремни да прилику искористимо и ускочимо у златна кочија или нисмо били спремни, па су она отишла, без да смо реаговали.
 
Шта је већи фактор за нечији успех? Да ли нечија лична воља и ангажовање или су то околности и фактор среће?


Ја имам неко своје мишљење које ћу касније рећи.
Па и ми смо део околности. И ми сами креирамо околности.

Мислим да је прво више али би била грешка рећи да срећа и остале околности некад не утичу на наше животе
 
Rad sa malim i sa velikim svotama novca se potpuno razlikuje....
Rad sa malim svotama novca ne obuhvata obezbedjenje imovine i kapitala...jer je to preskupo za takav obim novca, a kod velikih svota novca obavezno obuhvata jer je to sigurna meta....

Zatim osim menadzerije, tu su i razlike usled dominacije na trzistu....
Tako da su te price za malu decu ili bas kako rece , ceo zivot je stedeo a onda mu bogatas ostavi ostavstinu , i par godina kasnije ga zapazi bogata udavaca pa se i ona udade za njega, iliti stara para na paru, ....
 
Rad sa malim i sa velikim svotama novca se potpuno razlikuje....
Rad sa malim svotama novca ne obuhvata obezbedjenje imovine i kapitala...jer je to preskupo za takav obim novca, a kod velikih svota novca obavezno obuhvata jer je to sigurna meta....

Zatim osim menadzerije, tu su i razlike usled dominacije na trzistu....
Tako da su te price za malu decu ili bas kako rece , ceo zivot je stedeo a onda mu bogatas ostavi ostavstinu , i par godina kasnije ga zapazi bogata udavaca pa se i ona udade za njega, iliti stara para na paru, ....

Чак и да банализујемо причу, па да кажемо:"Цео живот је штедео као мрав и радио и стварао, и онда оженио богату удовицу" и постао богат човек, чак и онда она горња прича важи. Препознао је прилику и смувао удовицу и постао богат човек, попут Васе Ладачког. Спремно је чекао своју прилику за богатство, и спремно је исту дочекао, и ћапио богату удовицу.

Опет, прича има далеко дубљи смисао.

Рекох, ако тренирамо мозак да препозна прилику, прилика (срећа) ће нам доћи и препознаћемо је. А ако не тренирамо мозак да препозна прилику, кад нам прилика дође, проћи ће поред нас, а да нећемо ни знати да је била ту.
 
Tu moram da kazem nesto, treniranje da prihvatis bogatu udavacu moze da se radi na dva nacina, da pripremas roditelje na to i da pripremas sebe na to...
Jer tu su roditelji cesto mnogo veliki kamen....sujetno znaju da nece imati uticaj kao prijatelji....zaebana balkanska politika..
 
Priče o tome kako su ljudi uspeli, ni od čega stvorili carstvo i obogatili se davnih dana (recimo, sedamdesetih) više nisu aktuelne, jer se društvo svuda u svetu promenilo. Nigde više nije jednostavno početi od nule, niti se znanje, veštine, talenti cene kao nekada. Mnoga su zanimanja iščezla. Živimo u društvu (globalno - u svim zemljama) gde je čovek lako zamenljiv drugim čovekom. "Ako nećeš ti - ima ko hoće". Druga vremena - druga pravila.

Inače, mislim da je sudbina presudna. Čovek se može beskrajno truditi oko nečeg, ali ako mu to nije namenjeno, nije dato, sav će trud biti uzalud. Isto tako mogu mu neke stvari, događaji, poznanstva "pasti s neba" bez ikakvog njegovog zalaganja.

Mudrost je shvatiti u čemu leži naša sudbina i kako se najbolje usaglasiti s njom radi najboljih rezultata. :) Treba dobro upoznati sebe, jer naš karakter ipak uslovljava našu sudbinu. Ne može svako sve.

U svakom slučaju, kretanje je bolje od mirovanja. Ako krenemo u nekom pravcu (ma kom) - negde ćemo stići. Čak iako nije mesto na koje smo hteli da idemo, možda nam se otvore neke nove mogućnosti koje do tad nismo ni zapažali, pa završimo na novom, nepoznatom, a za nas dobrom putu.
 
Шта је већи фактор за нечији успех? Да ли нечија лична воља и ангажовање или су то околности и фактор среће?


Ја имам неко своје мишљење које ћу касније рећи.
licna volja, jer ako verujes u svoj uspeh, i imas neku sposobnost, sreca sama dodje, jer je verovatnoca da uspes veca.
 
Evo jedne price. Covek je bio aviomehanicar u JAT-u (odlican majstor svaki manji kvar pred poletanja ili uzletanja je otklanjao za desetak minuta) ali ga kolege nisu volele jer nije bio iz Surcina i zato sto se nije druzio sa njima. Uglavnom je radio u hangaru i povremeno na pozicijama (tada nije bilo jet-bridge) nego su autobusi dovozili i odvozili putnike. Pred samo poletanje Er Fransovog aviona zadnja vrata nisu htela da se zatvore. Dolazi "ekipa" iz hangara ali ne mogu da nadju problem. Najzad se "setise" Buce i covek dodje. Za manje od 15 minuta je sve bilo u redu i avion je mogao da poleti. Pilot se bog zna kako zahvalio i svaki put kada je bio na letu za Beograd je preko tehnicke operative trazio da Buca obavi standardni pregled motora i hidraulike (tih 70' je to bilo moguce). Nakon tri meseca mu je predlozio da dodje u Er Frans i da ga posao ceka odmah. Dvoumio se ali je na kraju otisao. Prosle su godine, Buca je iz Er Fransa otisao u tada mocnu Lufthanzu a kasnije u jos mocniji Pan Am. Tamo je postao tehnicki menadzer i instruktor. Usavrsio se na Boinzima i otisao u Australiju (Qantas) takodje po preporuci gde je ostao do kraja radnog veka.
Poenta price...... i znanje a i sreca su potrebni za uspeh. Kod nas, clanstvo u sns.
Samo da znaš, prvo sam ti stavio thumb up, ali kada sam došao do zadnje rečenice povukao sam ga i stavio 😡 .

Kakva laž.
 
Шта је већи фактор за нечији успех? Да ли нечија лична воља и ангажовање или су то околности и фактор среће?


Ја имам неко своје мишљење које ћу касније рећи.
Zavisi šta ko smatra (lilnim) uspehom. Za nekoga je to karijera, za nekoga velika i srećna porodica, za nekoga izlazak iz nekih problema. Rekao bih da se uspeh može okarakterisati i kao sticanje uslova koji su značajno bolji od prethodnih/regularnih.

Krećem od toga da svako kreće iz neke unikatne situacije - neko ima bolje uslove za neki specifičan put u životu (osoba rođena u stabilnoj/imučnoj porodici, roditelji stručnjavi u nekim poljima, prihodi/školovanje značajno iznad proseka), a neko ima veoma loše uslove (siromašna/razvaljena porodica, egzistencijalni problemi i sl.)

Sada okolnosti i faktor sreće ne bih stavio u kategoriju faktora ličnog uspeha, jer su mi prilično nestabilni/nerealni kao faktori.
Sa druge strane lična volja i angažovanje su takođe specifični - bez nekih dodatnih elemenata nema neke vajde od njih. Primer za ovo bi bio "život u kutiji".
Osoba se kreće u nekom poznatom i ograničenom sistemu (ima regularan posao, čita regularne novine, ima regularnu porodicu - suštinski se ne razlikuje od jedinki u svom okruženju). Već tu mislim da je udario u neki plafon i ne ide dalje. Sada ako izađe iz takvog sistema - nadogradi/stekne neka unikatna znanja i veštine biće u mogućnosti da ih unovči na više načina tj. jednostavno će stvoriti više opcija za uspeh.
Još jedan faktor za uspeh je po meni i sposobnost prepoznavanja stvari koje nas ograničavaju/zadržavaju u mestu. U nekim slučajevima to npr može biti porodica (koja iziskuje da dete ne odlazi od kuće jer će roditelji brinuti o njemu (dok oni ne ☠️). Da bi osoba bila uspešna mislim da treba znati i izaći iz zone komfora/rizikovati.
 
Не сећам се где, можда на телевизији, неком филму или серији сам чуо причу о златним кочијама.

Отприлике, прича иде тако што сваком од нас некада дођу златне кочије, које, ако уђемо у њих, возе нас у бољу будућност.

Једини проблем је у томе што су та кочија невидљива. Не знаш да су испред тебе. Треба да их препознаш. Ако их чекаш, и спреман си да ускочиш у њих, кад осетиш да су пред тобом, отићи ћеш у светлу будућност, а ако их не очекујеш, кад дођу до твоје станице, и отворе ти врата, нећеш их препознати.

Наравноченије би било, да срећа није нешто што нам само од себе падне с неба (осим у ретким случајевима), већ је срећа нешто што нам дође, ако себи будемо правили прилику за срећу.


У следећем посту написаћу још једну причицу.
Negde sam davno pročitao tekst, ali ne znam gde, moguće da se radi o knjizi "Biblija prodaje", kako god, nešto ovako je bilo napisano,

- "Za uspijeh je bitno da skočiš na svaku šansu"
"Ali kako da prepoznam šansu?"
- "Ne možeš, moraš stalno da skačeš"
 
Мислим да скоро све зависи од околности. Чак је и лична воља на неки начин подређена њоме, наследиш лошу генетику и имаш лоше хормоне и неуротрансмитере и као полумртав си, имаш лоша искуства (што су околности) који ти угасе вољу, систем награде и казне научи да је боље избегавање казне него јурење за наградом јер си трпео (био кажњен) без резултата (добијања награде), што даје пасивност. Јако је ограничена слободна воља и већи део тога је углавном илузија.

Лична воља је једино успешна у ситуацијама где је кратка релација између воље и последица, нпр. ако устанем из кревета да сипам чашу воде 99% је вероватно да ћу то успети, и ако то успем бићу сигуран и да ћу следећи пут то успети, али када су у питању ситуације где су узрочно-последичне везе између труда и успеха предугачке, тад нема велике корелације.

Нисмо ни бирали да се родимо. Неко се роди у богатој породици и имаће више и без труда од неког ко се родио сиромашан али се труди. Најбитније је наћи се на правом месту у право време и са правим људима. Неко не пуши, не једе нездраво, па оболи од рака, неко чак и са најздравијим начином живота једном ће да умре. Пуно труда сам улагао у неке ствари које уопште нису успеле, а ако ми се нешто десило добро то је увек био фактор среће. Често западне оно што ми не треба а не успем у ономе шта желим.

Људи често воле да свој успех оправдавају својом личном вољом и залагањем, прећуткујући фактор среће, јер тако функционише Его. То је у реду, али то исто производи и мишљење да они који нису ништа успели да су сами криви, то је штетно и није тачно, а чак и да је тачно опет им не треба тако говорити јер такве ствари само стварају осећај кривице и понижености, нека они не буду жртве оних који се хвале. Данашњи свет је веома суров због тога. Ко пожели да бар не трпи казну ако већ не може да добије награду (нпр. да буде пасиван) трпи критике само због јаког негирања фактора среће.

Има и ово, кад неко успе цени се његов труд. Зашто труд, зато што је то улагање енергије у нешто, то је одрицање, много је лакше уживати и бити опуштен. Труд углавном јесте из личне воље, или би тако требало. Али не цени се и трпљење, то је исто тако одрицање као што је и труд, лакше је уживати него трпети. Која је разлика између труда и трпљења? Труд је одрицање које је последица личне воље а трпљење је последица лоших околности. Чак и они који улажу труд то може бити зато што то воле, уживаву у томе, и то је пуно различито од тога кад неко улаже труд јер мора а није му пријатно. Самим тим што неко "мора" а не жели, говори о недостатку избора, својом вољом би свакако одабрао оно што воли да је могуће.


Правим огромну разлику између онога како би било лепо и онога како јесте. Овакав реалан став можда производи депресивно размишљање, али боље и то него имати депресивно размишљање + на то имати још и анксиозност због осећаја кривице јер је проблем у теби, што није ни тачно. Кад неко тешко хода, њему је тешко, али далеко би му било теже да има друге иза себе који га терају "брже бре", који га вређају и немају разумевања, а он то не може, е исто тако је много горе сваљивати кривицу на некога ко нешто не може него да тај бар буде у миру са својом ситуацијом.
 
Evo jedne price. Covek je bio aviomehanicar u JAT-u (odlican majstor svaki manji kvar pred poletanja ili uzletanja je otklanjao za desetak minuta) ali ga kolege nisu volele jer nije bio iz Surcina i zato sto se nije druzio sa njima. Uglavnom je radio u hangaru i povremeno na pozicijama (tada nije bilo jet-bridge) nego su autobusi dovozili i odvozili putnike. Pred samo poletanje Er Fransovog aviona zadnja vrata nisu htela da se zatvore. Dolazi "ekipa" iz hangara ali ne mogu da nadju problem. Najzad se "setise" Buce i covek dodje. Za manje od 15 minuta je sve bilo u redu i avion je mogao da poleti. Pilot se bog zna kako zahvalio i svaki put kada je bio na letu za Beograd je preko tehnicke operative trazio da Buca obavi standardni pregled motora i hidraulike (tih 70' je to bilo moguce). Nakon tri meseca mu je predlozio da dodje u Er Frans i da ga posao ceka odmah. Dvoumio se ali je na kraju otisao. Prosle su godine, Buca je iz Er Fransa otisao u tada mocnu Lufthanzu a kasnije u jos mocniji Pan Am. Tamo je postao tehnicki menadzer i instruktor. Usavrsio se na Boinzima i otisao u Australiju (Qantas) takodje po preporuci gde je ostao do kraja radnog veka.
Poenta price...... i znanje a i sreca su potrebni za uspeh. Kod nas, clanstvo u sns.
Razni su filozofski putevi, ali su budalastine uvek prepoznatljive. Naravno, ti nemas pojma kakvo je stanje bilo 70tih, ali ti nije problem da lupetas. Lupetanje se nagradjuje kikirikijem, tako da si sasvim uspesan u svom poslu...
 

Slične teme


Back
Top