I sada, u času otkrivanja spomen-ploče ovom velikom čoveku, padaju mi na pamet sve one stvari, sve one reči i postupci kojima nas je uveseljavao, lečio i život činio sretnijim.
Doktor Tibor Kereš je u ambulanti u Melencima proveo gotovo celi radni vek. Odbijao je brojne pozive za specijalizaciju ulažući sve svoje znanje i umeće kako bi pomogao nama, njegovim dragim Melenčanima, kako je znao govoriti. Koliko je života spasio u ovih četrdeset dve godine? Koliko je grla pregledao, koliko rana zašio, koliko inekcija sproveo u krvožilne tokove nas Melenčana? Brojke su nepoznate i ne mogu dočarati svu onu ljudskost koju je doktor Kereš utkao u svoj radni vek, u melenčanske blatne uličice, kućice obrasle bršljanom...
Naravno, tolike godine na jednom radnom mestu nisu donosile samo radost i uspeh. Klatno života miče se amo-tamo i niko, pa ni doktor Kereš, ne uspeva biti samo „amo“ ili samo „tamo“.
Prisetimo se samo optužbi za neonacizam, proizašlih iz šaljive preporuke cenjenog doktora nekolicini pacijenata s reumatskim tegobama, da kao jednu od fizioterapeutskih vežbi upražnjavaju nacistički pozdrav! Čuvena racija iz '79 dokinula je tu nezgodnu, ali nipošto politički motivisanu naviku Melenčana. Doktor Kereš proveo je celi dan u komitetu „na ispiranju mozga“, a o događaju više niko nije rekao ni reč sledećih 10 godina. Ipak, šuškalo se da se sporna fizioterapija i dalje provodi po zabačenim podrumima provincijskih ambulanti i u atavističkim zaseocima Ečke...
Ne manje škakljiv bio je homeopatski skandal iz '97. Naš neprežaljeni „doktor Sereš“, kako su ga iz milošte svi zvali, među prvima je u Srbiji uveo homeopatske metode u lečenju pojedinih bolesti. Suočen s optužbama „za nadrilečništvo“ od strane stručnih tela, doktor iznosi na videlo dana celu istinu: zapravo je propisivao pacijentima regularne lekove, pod krinkom homeopatskih preparata u nameri da uobičajenom farmaceutskom učinku doda i placebo efekt! To i ne bi bilo toliko sporno da nije bila reč o lekovima koji su u kvazihomeopatske preparate bili zamaskirani u doktorovom tajnom, kućnom laboratoriju. Skandal je zataškan nakon što je utvrđeno da, zahvaljujući genijalnosti doktora Kereša, spomenuta terapija nije imala negativan uticaj na zdravlje stanovništva, dok za lažne preparate, a zapravo lekove, sam doktor nije tražio ništa... ništa više od onog što bi mu pacijenti sami i slobodnom voljom nudili – uz već običajnim pravom zajamčenih 30 deka kafe i litre jeftinog škotskog viskija.
I sam sam bio pacijent doktora Kereša. S vremenom, postali smo bliski prijatelji.
"Još jedna ovakva stvar i ja sam uništen čovek“, rekao mi je u poverenju nakon homeopatskog skandala.
Imao sam, dakle, tu sreću ili nesreću da upoznam i doktorovu tužniju stranu. Nije bilo dana kada nije pokušao izvršiti samoubistvo. Lečničke pogreške dovodile su ga do ludila, posebno ako ih je počinio on sam. U predvečerje, iznimno vlažnoga leta '88, a u trenutku dekoncentracije, zašio je jednom dečaku uvo za lobanju. Nedugo zatim, primio sam hitan poziv Tiborove sestre. Došao sam čim sam pre mogao i zatekao ga zaglavljenog u šahtu, glavom nadole – samo su mu stopala narešena klompama virila van – kako pokušava utopiti sebe, svoju tugu, svetsku bol... Doktorova se depresija, u pravilnim vremenskim razmacima, manifesovala i u vidu hipohondrije. U tim bi nesretnim razdobljima taj naš medicinski svetac svakog ponedeljka "preuzimao“ dijagnozu od prvog pacijenta koji bi naišao, te bi i sam uzimao bolovanje. Malo ko ga je, tih meseci, mogao videti na njegovom radnom mestu. Osiguranje mu je, nakon opsežne istrage, oduzelo ekskluzivno pravo da bude "sam svoj doktor“ te se morao prijaviti kao pacijent u ordinaciji, njemu najmržeg, doktora Zubanovića.
O seksualnim podvizima doktora Kereša raspredale su se priče i priče. Ovde i sada, na ovom tužnom mestu, vreme je da ih konačno demantujemo. I sam je doktor, u nebrojenom broju prilika, strpljivo pojašnjavao kako je reč o legendama koja nemaju uporišta u stvarnosti i koje pripadaju dobro poznatom ciklusu srednjoevropskih doktorskih legendi. Ipak, kada su glasine prerasle u histeriju i kada je zatraženo DNK veštačenje za celu Melenačku opštinu, doktoru nije bilo nimalo lako: povukao se u sebe, retko je napuštao ordinaciju, te je ritualno spalio sve primerke „Oproštajnog valcera“ kojih se uspeo domoći.
Kad su pak objavljeni rezultati svih DNK testiranja, doktor je pao u bunilo, a iznenađenju Melenčana nije bilo kraja. Pokazalo se, naime, da doktor Kereš nije otac niti jednom jedinom detetu rođenom u vreme njegova doktorovanja! Tako okrutno rušenje mita, oruđima hladne i neprivlačne nauke, zavilo je celi kraj u crno, a doktora Kereša oteralo u penziju.
I sada, nakon njegove smrti, šta ostaje od svega. Ništa! Osim možda reči koje je upućivao tolikim pacijenticama u nadi da će legenda zaživeti:
“Svucite se!“
