Оборен ударцем споља, српски народ је почео себи долазити изнутра. Потрвен до корена, ослонац је могао наћи само на дну себе. Дно празнине која је зинула, могао је досегнути само песнички језик. Тражећи почетак беспочетног, песник је трагичну истину претварао у благу вест. Да би умно постојао, вратио се сопству и од својих духовних вредности начинио бедем опстанка.
Споља је пристао на све да унутра не би примио ништа. Као што се у часу понижења може уочити трен кад појединац постаје песник, тако се и у временима националног унижења и потирања може препознати и означити како се рађа песнички геније једнога народа.
Оно што му је требало за опстанак, српски народ је испевао, а оне које је изгубио на бојном пољу, повратио и оживео у стиховима. Ономе што је изгубио у реалности, дао трајност и оплакао у десетерцима.
И не само то: Срби су се окупили око ликова из своје поезије. И јошвише - почели да се на њих угледају, да их следе, да се према њима управљају. Да се у њих куну и у њих верују. Где се историја завршила, поезија се ужилила. Где је престало историјско сећање, ту је заватрило поетско снатрење.
Закукале су и тужбалице и птице. Барјак, пао на бојном пољу, пренет је и подигнут на виши, духовни план, и одатле га више никад нико није могао оборити. ' Срби се нису прославили бојем, него песмом о Косову, опеваним, а не стварним јунацима. Косово је одбранио дух, а не оружје. Освојио га је песник, а не војник. Реч, а не сабља. Песник је одбранио војника у боју који је започео после боја.
Поезија је имала последњу речна Косову, а сваки бој доноси онолико славе колико песма из њега изнесе духовне снаге и користи. Као да је судбина народа прешла у надлежност поезије. Речје отпечатила запечаћену историјску судбину, открила пут из беспућа, узела управу и дала главу обезглављеном народу.
Поезија нас је узводила, подизала и престизала. Тако смо често добијали и вишак поезије и мањак стварности. Легенда неимар је код себе запослила цео народ, учинила га својим јунаком и као правда која дела, а да не зна, постала путоказ његовом спасењу и препрека његовом уништењу. Она и данас тражи оно што јој треба и сама одређује колико јој треба. Легенда је преображавала и себе и нас, а преображавајући се, није престајала да буде оно што је била.
И ма колико се довијала и мењала правац, држећи све конце једне друкчије стварности, намера јој је да докучи реалност. Косовска легенда је дошла из највећих даљина и у највећу даљину је упућена. Извађена је из нечег дубљег од људи, вечног и непролазног, недоступног људском разуму.
Она брине да на Косову не буде ништа мртво, јер чим је мртво - није Косово.
Нама је оставила питања којима се она не бави: да ли нас је Косово далеко одвело? Да ли смо мали за оволику поруку? Косово није само поље на коме се одиграла Косовска битка, ни позорница пораза и издаје, ни гробница два цара - већ Сион, место указања, стајна тачка с које смо кренули увис и
показали способност да поверујемо у нешто велико и важније од нас.
Косово је речкоја је отровала српски народ.
Поље на коме је поезија победила историју.
На Косову се наша судбина променила, историја размрсила, душа очистила, отпочео нови живот српске нације.
Њиме је све почело и њиме ће се све завршити.
( Одломак из Бећковићевог дела " Косово најскупља српска реч " )