Kvalitativna množina

[ucencovjek]

Нема ту хватања. Ради се о непосредном искуству а не размишљању, не закључку из премиса. Ради се о искуству за које, нажалост, из неког разлога неко има, а неко нема способност, како је то и Бергсон једном схватио.

Погледај мој претходни пост на овој теми. Погледај онај Бергсонов пример "разговор".
Ако имаш способност "урањања у чисто тајајање" из тога можеш стећи увид шта је квалитативно мноштво. Јер као што рекох, не ради се ту о некаквом мистичном искуству већ нечем најреалнијем, заправо основи свега.

Aha, sad sam pročitao, mislim da mi je jasno.
Mada sam se suštinski dobro izrazio i u prethodnom postu...

Cela stvar sa "kvalitativnim mnoštvom" je upravo u tom razlikovanju ograničenih sadržaja naše svesti, koja može da povata samo deo stvarnosti istovremeno, od same stvarnosti koja nije rascepkana na delove kako se to nama čini, nego je ustvari jedan beskonačan tok, naizgled odvojenih stvari koje su suštinski potpune jedinstvene i time čine "kvalitativno mnoštvo", iz naše perspektive, odnosno moglo bi se reći "kvalitativno jedinstvo", ako nema onog ko pravi neku perspektivu. A ako taj subjekat "odbaci" svoju percepciju-ograničenu svest, i ustanovi se samo u čistoj svesti, on može da "doživi trajanje" kako je rečeno, odnosno da se suoči sa stvarnošću bez bafera-uma.

U suštini Bergsen nije ovim otkrio toplu vodu, ta transcedecija svesti je poznata u svim religijama i osnov same duhovnosti ustvari.

 

[oziman]

"Dve ptice postoje, dva prijatelja Ijupka; na
istom drvetu žive. Jedna jede plodove s tog drveća
a druga ćuteći posmatra.
Prva je Ijudska duša koja, boraveći na stablu
tom, uprkos živosti svojoj, u nemudrosti tugu
oseća. Ali, primećivanjem snage i slave višeg Duha,
oslobađa se patnje".

Mundaka Upanishad

"U ovde označenom smislu svakome se može pripisati dvostruka egzistencija. Kao volja, pa, prema tome, kao individua, on je samo jedno stvorenje, isključivo jedno, i kao takav on ima više no dovoljno posla, a i patnje. Kao čisto objektivni posmatrač, on je čisti subjekt saznanja, u čijoj svesti objektivni svet jedino i postoji. Kao takav, on jeste sve stvari, ukoliko ih opaža, i u njemu je njihov život bez tegobe i nevolje. Naime, to je njegov život ukoliko on postoji u njegovoj predstavi; ali on je to bez volje. Nasuprot tome, ukoliko je to volja, to nije u njemu. Svakome je dobro u stanju kada je on sve stvari; zlo tamo gde je on isključivo jedno.
U mojoj mladosti bio je jedan period kada sam se neprestano trudio da sebe i svoje čini posmatram spolja, i da ih sebi opišem; verovatno zato da bih sve to učinio snošljivim."

Artur Šopenhauer "Svet kao volja i predstava 2"

"Svesni život pokazuje se u dvostrukom vidu, zavisno do toga da li ga opažamo neposredno ili prelamanjem kroz prostor. Posmatrana sama za sebe, duboka stanja svesti nemaju nikakve veze sa kvantitetom; ona su čist kvalitet; ona se tako mešaju da se ne bi moglo reći da li ih je jedno ili više, niti bismo ih mogli ispitivati sa tog gledišta a da ih odmah ne izopačimo. Trajanje koje ona na taj način stvaraju trajanje je čiji trenuci ne čine numeričku množinu: ako bismo ih opisali, govoreći da oni zahvataju jedni od drugih, to bi značilo da ih opet razlikujemo.
Međutim, što se potpunije ostvaruju uslovi društvenog života, sve više jača struja koja naša stanja svesti nosi iznutra prema vani: postepeno se ta stanja preobražavaju u predmete ili u stvari; ona se ne odvajaju samo jedna od drugih, već i od nas. Posle ih otkrivamo tek u homogenoj sredini u kojoj smo zaledili njihovu sliku, i tek kroz reč koja im pozajmljuje svoju banalnu osenčenost. Tako se oblikuje jedno drugo ja koje pokriva ono prvo, jedno ja čija egzistencija ima odeljene trenutke, čija se stanja svesti odvajaju jedna od drugih i lako iskazuju rečima. I neka nam se ne prigovori da ovde raspolućujemo ličnost, da u nju u drugom obliku uvodimo numeričku množinu koju smo najpre isključili. Isto je to ono ja koje uočava odeljena stanja i koje će, prikivajući potom jače pažnju na njih, videti kako se ona međusobno stapaju kao snežne iglice u dužem dodiru sa rukom.
Videćemo da protivurečnosti inherentne problemima kauzaliteta, slobode, jednom rečju ličnosti, nemaju drugog izvora, i da ćemo ih otkloniti čim realnim, konkretnim ja zamenimo njegovu simboličku predstavu".

Anri Bergson "O neposrednim činjenicama svesti"

 

[oziman]

"Право говорећи, никада нема стварне непокретности, ако под тиме схватимо одсуство кретања. Покрет је сама стварност, а оно што називамо непокретношћу јесте одређено стање ствари аналогно ономе произведеном када се два воза крећу истом брзином, у истом смеру, паралелним тракама: сваки од два воза је онда непокретан за путнике који седе у другом. Али ситуација овакве врсте која је, уосталом, изузетна, чини се да је редовна и нормална ситуација, јер нам дозвољава да делујемо на ствари и такође дозвољава да ствари делују на нас: путници у два воза могу једне друге држати за руке кроз врата и разговарати једни са другима само ако су "непокретни", то јест, ако иду у истом правцу истом брзином.

"Непокретност" је предуслов за нашу акцију, поставили смо је као стварност, чинимо од ње апсолутно, а у покрету видимо само нешто што је додато. У пракси ништа није легитимније. Али када пренесемо ову навику на ум у домен спекулације, не успевамо препознати праву стварност, намерно стварамо нерешиве проблеме, затварамо очи пред оним што је највише живо у стварном."

citat: Anri Bergson (The Creative Mind)

 

[Steinadler]

Sve se kreće u odnosu na nešto.
To što se putnicima u vozovima čini da je drugi voz koji se kreće istom brzinom, u istom pravcu, linearno kao i nihov, nepokretan, u stvari je iluzija stacionarnosti.

Evo jedna scena gde je uključen faktor kretanja i nepokretnosti,

 

[oziman]

Sve se kreće u odnosu na nešto.
To što se putnicima u vozovima čini da je drugi voz koji se kreće istom brzinom, u istom pravcu, linearno kao i nihov, nepokretan, u stvari je iluzija stacionarnosti.

Evo jedna scena gde je uključen faktor kretanja i nepokretnosti,

Ова Бергоснова алегорија није написана да појасни ђацима часове физике. Она се не односи на некакву баналну физичку појаву. Она се односи на саму суштину свега, на однос идеaлног и реалног, при чему је оно што је реално кретање (и то кретање без кретача) кретање као квалитативно мноштво. Јер квалитативно мноштво је заправо права стварност, кретач је илузија, он је слика која настаје слично као у ова два воза. Када моје трајање "приђе" неком другом трајању, креира се слика, као илузија. Једино тада, она не постоји пре, ни после тога. Нема слике која се креће већ квалитативног мноштва из кога се појављују слике.

Ако има слободних радњи или бар парцијално неодређених, оне могу да припадају само бићима која су у стању да одреде, у извесним размацима, постајање уз које њихово сопствено постајање прилази, да га учврсте у издвојене моменте, да на тај начин збију материју и, асимилишући је, да је промозгавши исту управе у покрете реакције који ће проћи кроз окца природне нужности. Већа или мања напрегнутост њиховог трајања, која изражава, у суштини, њихов већи или мањи животни интензитет, одређује на тај начин и концетрациону снагу њихове перцепције и степен њихове слободе.

Бергсон из "Материје и меморије"

 

[sapiens]

Pošto se Bergson može čitati, ali ne i pročitati, morao bih da iznesem neke stvari do kojih sam došao i na koje prvenstveno moram sebe podsjetiti, a inspirisala me je tema o kvalitativnoj višestrukosti, tj. kako je oziman nepravilno nazvao množini... Mada, to je greška prevoda, jer se ne radi o množenju već o multiciplacijiama, množina bi implicirala skup ili kolekciju entiteta koji dijele osobine, a višestrukost je suština onoga što ova ontologija i epistemologija naglašava, a to je kvalitativna osobina ili karakteristinka raznolikosti i obilja kvaliteta među entitetom. Npr. ako govorimo o umjetničkom djelu kao što i Bergson daje primjer, možemo reći da ono prikazuje kvalitativnu višestrukost ako posjeduje raznolike kvalitete poput boje, forme, teksture i izraza emocija. S druge strane, kvalitativna množina se odnosi na skup umjetničkih djela koji dijele određene tematske elemente, stila i kvaliteta, što u suštini govori o tome što oziman piše...
E sad, najeosporivije i najneposrednije nam nudi uvid iz knjige Bergsona ,,U vremenu i slobodnoj volji", koja se mora pročitati zbog fenomenološkog pristupa Bergsona... Sad ću malo da razjasnim. Iako se tu ne iznose jasne ontološke tvrdnje, iako se čini da daje jednaku realnost i proširenom materijalnom svijetu (koji je idealan) i tom samom idealnom domenu koji se sastoji od dubokih psihičkih stanja... Unutrašnja, idealna oblast je poznata direktno, i mislim da je pošteno tvrditi da je Bergsonova pozicija da je spoljašnji, prošireni domen materijalnog svijeta takođe poznat direktno. Sada, ta eksplicitivnost u pogledu ove posljednje tačke se najbolje vidi kako je i sam osnivač teme citirao u Materiji i pamćenje, ali ono što oziman nije naveo jeste da u Bergsonovm sistemu ne postoji čvrsta podjela između ONTOLOGIJE I EPISTEMOLOGIJE, e to je ubjedljivo najzanimljivije, ono što nam je poznato / poznato nam je kao JESTE ili JE (Is)....

Psiha i svijet, um i materija su blisko povezani i mješaju se, i bilo bi netačno opisati Bergsonov sistem kao dualistički, a to je ono što drugi ne mogu da shvate, pa ga tako i poistovijećuju. Postoji jedna stvarnost, iako neki aspekti ove stvarnost iimaju karakteristike koje su više svjetovne, dok drugi aspekti ove stvarnosti imaju karakteristike koje su psihičkog porijekla uglavnom. Ni Bergson ne zastupa direktan dvoaspektni monizam... Psiha nije jednako i univerzalno pojemšana sa svijetom, a ni svijet nije podjednako i univerzalno pomješan sa psihom... Tu nastupa ono u nama, višestrukost kvalitativna. Tako, koristna metafora stavlja svijet na jedan kraj spektra, a psihu na drugi kraj. Postoje elementi psihe koji nemaju skoro nikakav svjetski aspekt, kao što je to Berkli odavno dokazao, kao što postoje elementi svijeta koji nemaju gotovo nikakav psihički aspekt. Na kraju, trebalo bi da bude jasno da se psiha ne može svesti na svijet, kao ni da se taj naš svijet ne može svesti na psihu. Bergsonov sistem možda djeluje monistički u posebnom smislu što jedna supstanca koja konstituiše stvarnost nije uniforma. A TA JEDNA SUPSTANCA JE VOLJA.... Ovo je jedino pravilno tumačenje slobodne volje koju je Bergson pokušao u drugom narativu da prikaže svijetu... Moglo bi se još pisati tu o metaforičkom prostoru, jeziku, komunikaciju i svim drugim konstituientima, ali mislim ko ovo shvati ostalo će mu se samo kazati... Al evo jednog nagovještaja koji Bergson piše u originalnom naglasku, čisto radi pomoći...

"Zaista postoje... dvije moguće koncepcije vremena, jedna bez ikakve legure, druga koja krišom donosi ideju prostora. Čisto trajanje je oblik koji sukcesija naših svjesnih stanja poprima kada se naš ego pusti da živi, kada se uzdržava od odvajanja svog sadašnjeg stanja od svojih ranijih stanja. U tu svrhu ne mora biti potpuno apsorbovan u prolazni osjećaj ili ideju; jer tada, naprotiv, više ne bi izdržao. Niti treba da zaboravi svoja bivša stanja: dovoljno je da ih, prisjećajući se ovih stanja, ne postavlja pored svog stvarnog stanja kao jednu tačku pored druge, već formira i prošlo i sadašnje stanje u organsku cjelinu, kao što se dešava kada se sjećamo nota melodije, koje se, da tako kažemo, pretaču jedna u drugu. Ne bi li se moglo reći da, čak i ako se ove beleške smenjuju jedna za drugom, ipak ih opažamo jednu u drugoj, i da se njihova cjelina može uporediti sa živim bićem čiji dijelovi, iako različiti, prožimaju jedan u drugom samo zato što su tako blisko povezani?"

 

[oziman]

Pošto se Bergson može čitati, ali ne i pročitati, morao bih da iznesem neke stvari do kojih sam došao i na koje prvenstveno moram sebe podsjetiti, a inspirisala me je tema o kvalitativnoj višestrukosti, tj. kako je oziman nepravilno nazvao množini... Mada, to je greška prevoda, jer se ne radi o množenju već o multiciplacijiama, množina bi implicirala skup ili kolekciju entiteta koji dijele osobine, a višestrukost je suština onoga što ova ontologija i epistemologija naglašava, a to je kvalitativna osobina ili karakteristinka raznolikosti i obilja kvaliteta među entitetom. Npr. ako govorimo o umjetničkom djelu kao što i Bergson daje primjer, možemo reći da ono prikazuje kvalitativnu višestrukost ako posjeduje raznolike kvalitete poput boje, forme, teksture i izraza emocija. S druge strane, kvalitativna množina se odnosi na skup umjetničkih djela koji dijele određene tematske elemente, stila i kvaliteta, što u suštini govori o tome što oziman piše...

Квалитативно мноштво, множина етц. можеш то звати како хоћеш, и ниједан назив заправо није адекватан. Проблем је што језик нема речи за то. Ту се ради о интуицији, о увиду у сасвим посебну врсту егзистенције која нема аналогон у појавном свету. Није квалитативно мноштово "множина квалитета", нема то много везе са тиме. Квалитативно мноштво је само назив за нешто до чега долазимо интуицијом а што није нити једно, нити мноштво.

Ево како је Бергсон то можда најјасније покушао да објасни:

"Život je psihološkog reda, a u suštini psihičkog je da sadrži nejasnu množinu članova koji se prožimaju. Bez svake sumnje, u prostoru, i jedino u prostoru, moguća je razgovetna mnogostrukost, gde bi svaka tačka bila apsolutno spoljna prema svakoj tačci. Isto tako, čisto i prazno jedinstvo susreće se samo u prostoru: to je jedinstvo matematičke tačke. Apstraktno jedinstvo i apstraktna množina jesu, kako se hoće, odredbe prostora ili kategorije razuma, jer prostornost i intelektualnost su precrtane jedna s druge. Ali, ono što je psihološke prirode ne bi se moglo tačno primeniti na prostor, niti potpuno ući u okvire razuma. Moje ja, u jednom datom momentu, je li jedno ili mnogostruko? Ako ga oglasim za jedno, odmah se diže unutarnji glas i protestuje, glas osećaja, osećanja, predstava na koje se moje ja deli. Ali, ako ga odlučno oglasim za mnogostruko, moja svest se isto tako jako buni, ona tvrdi da su moji osećaji, moja osećanja, moje misli samo apstrakcije koje ja izvodim na samom sebi i da svako moje stanje sadrži sva ostala. Ja sam, dakle, - treba usvojiti jezik razuma, jer razum jedini ima jezik - mnogostruko jedinstvo i jednostavna mnogostrukost; ali, jedinstvo i mnogostrukost su samo pogledi moga razuma na moju ličnost, razuma koji je uperio svoje kategorije na mene. Ali, ja ne ulazim ni u jednu ni u drugu, ni u obe u isti mah, mada obe udružene mogu dati jednu približnu imitaciju ovog uzajamnog prožimanja i ove neprekidnosti koju ja nalazim u osnovi sebe. Takav je unutarnji život, takav je takođe život uopšte".

Бергсон из Стваралачке еволуције

 

[sapiens]

Квалитативно мноштво, множина етц. можеш то звати како хоћеш, и ниједан назив заправо није адекватан. Проблем је што језик нема речи за то. Ту се ради о интуицији, о увиду у сасвим посебну врсту егзистенције која нема аналогон у појавном свету. Није квалитативно мноштово "множина квалитета", нема то много везе са тиме. Квалитативно мноштво је само назив за нешто до чега долазимо интуицијом а што није нити једно, нити мноштво.

Ево како је Бергсон то можда најјасније покушао да објасни:

Znam ja sve to brale... Ali prema Bergsonu, povrsinska psihicka stanja imaju kolicinu, po tome sto su merljiva, bilo u smislu da su izbrojiva ili u smislu da su povezana s nekim brojem na linearnoj skali. S druge strane, duboka psihicka stanja imaju kvalitet i nisu mjerljiva. Tu dihotomiju ne bi okova u jezickim igrama kao analiticari i smaraci poput Deride, da znas da u knjizi O vremenu i slobodnoj volji koju sam citao na nativnom jeziku dihotomija kvantitet-kvalitet je jedna od nekoliko koje on tu nabraja, od kojeh svi izrazavaju slicne ideje. Produzeno-neprosireno i prostor-trajanje su druge dihotomije o kojima si ti vec govorio vjv na ovom forumu, bar se nadam. Bergsonova definicija objektivno-subjektivne razlike je jos jedan pristup ovome:

Naš konačni zaključak je, dakle, da postoje dvije vrste višestrukosti: ona materijalnih objekata, na koje je koncept broja odmah primjenjiv; i mnoštvo stanja svijesti, koja se ne mogu smatrati numeričkim bez pomoći neke simboličke reprezentacije, u kojoj je neophodan element prostor. (str. 87, O vremenu i slobodnoj volji)

Uglv drugim rijecima, postoji objektivna i subjektivna visestrukost. Subjektivna mnogostrukost ili visestrukost se moze shvatiti u svom osnovnom jedinstvu kao adekvatno poznata, ili se moze projektovati u prostorni medij i analizirati, shodno tome ONA NIJE NIKAKVA MNOZINA.A onda je kao objektivna mnogostrukost, neograniceno analizirana. Sto opet navodi na to da se ne radi ni o kakvoj mnozini entiteta, vec da je koncept kvalitativne, ili subjektivne, visestrukosti je jedna od najzapanjujucih karakteristika kod Bergsona, sto on govori:

Stoga bismo trebali razlikovati dva oblika višestrukosti, dva vrlo različita načina gledanja na trajanje, dva aspekta svjesnog života. Ispod homogenog trajanja, koje je ekstenzivni simbol istinskog trajanja, bliska psihološka analiza razlikuje trajanje čiji se heterogeni momenti prožimaju jedan u drugom; ispod numeričke mnogostrukosti stanja svesti, kvalitativna mnogostrukost; ispod sopstva sa dobro definisanim stanjima, sopstvo u kojem smenjivati jedno drugo znači stapanje jedno u drugo i formiranje organske celine. Ali mi smo generalno zadovoljni prvim, tj. senkom sopstva projektovanom u homogeni prostor. Svijest, podstaknuta neutaživom željom za odvajanjem, zamjenjuje stvarnost simbolom, ili realnost percipira samo kroz simbol. Kako je tako prelomljeno ja, a time i razbijeno na komadiće, mnogo bolje prilagođeno zahtjevima društvenog života općenito i jezika posebno, svijest ga preferira i postepeno gubi iz vida temeljno jastvo. (str. 128, Ibid).

Dalje on pise...

Drugim riječima, naše percepcije, osjećaji, emocije i ideje javljaju se pod dva aspekta: onim jasnim i preciznim, ali bezličnim; drugi je zbunjen, koji se stalno mijenja i neizreciv, jer ga jezik ne može dohvatiti a da ne zaustavi njegovu pokretljivost. … Ako smo bili navedeni da razlikujemo dva oblika višestrukosti, dva oblika trajanja, moramo očekivati da svako svjesno stanje, uzeto samo po sebi, poprimi drugačiji aspekt u skladu s onim kako ga smatramo unutar diskretne mnogostrukosti ili konfuzne višestrukosti, u vrijeme kao kvalitet, u kojem se proizvodi, ili u vremenu kao kvantitet, u koji se projektuje. (Ibid).

Zatim,

Tako smo vraćeni na razliku koju smo postavili iznad između mnoštva jukstapozicije i fuzije ili interpenetracije. Takav i takav osjećaj, takva i takva ideja, sadrži neodređeno mnoštvo svjesnih stanja: ali ta mnoštvo neće biti zapaženo osim ako se, takoreći, ne raširi u ovom homogenom mediju koji neki nazivaju trajanjem, ali koji je u prostor realnosti. Tada ćemo pojmove opažati van jedni drugima, a ti pojmovi više neće biti sama stanja svijesti, već njihovi simboli, ili, preciznije rečeno, riječi koje ih izražavaju. (str. 162–163, Ibid)

Ukratko, ,,Trajanje, (kada) bude vraceno u svoju prvobitnu cistocu, pojavice se kao potpuno kvalitativna visestrukost i apsolutna heterogenost elemenata koji prelaze jedan u drugi...
I jos da ti kazem, na povrsini psihe, u perceptivnom svijetu, nalaze se i druga bica poptu nas, a nase interakcije s tim bicima odvijaju se kroz artefakte drustva, kulture i jezika. Komunikacija je, rekao bi nam Bergson, nuzno izrazena kroz povrsinska stanja psihe kako ti gore nagadjas... Kod Bergsona ima mnogo vise o tome, posebno o jeziku i njegovoj udaljenosti od duboke psihe i trajanju, ali on traga za onim najblizim osjecaju i intuiciji, a u izrazajnom kontekstu i terminologiji to je svakako visestrukost, a ne nikakva mnozina...

Instinktivno težimo da učvrstimo svoje utiske kako bismo ih izrazili jezikom. Otuda brkamo sam osjećaj, koji je u stalnom stanju nastajanja, s njegovim stalnim vanjskim objektom, a posebno s riječju koja izražava ovaj predmet. Na isti način kao što je prolazno trajanje našeg ega fiksirano njegovom projekcijom u homogenom prostoru, naši utisci koji se neprestano mijenjaju, obavijajući se oko vanjskog objekta koji je njihov uzrok, poprimaju njegove određene obrise i njegovu nepokretnost. Ukratko, riječ s dobro definiranim obrisima, gruba i gotova riječ, koja pohranjuje stabilan, uobičajen i posljedično bezličan element u utiscima čovječanstva, preplavljuje ili barem prekriva delikatne i odbjegle impresije naše individualne svijesti. . Da bi se borba održavala pod jednakim uslovima, ovi drugi bi se trebali izraziti preciznim riječima; ali ove bi se riječi, čim bi se formirale, okrenule protiv osjećaja koji ih je rodio i, izmišljene da pokažu da je osjećaj nestabilan, nametnule bi mu vlastitu stabilnost. Ako, proporcionalno kako se udaljavamo od dubljih slojeva sopstva, naša svjesna stanja teže da poprime oblik brojčane množine i da se rašire u homogenom prostoru, to je samo zato što ova svjesna stanja teže postaju sve beživotniji, sve bezličniji. Stoga se ne trebamo čuditi ako samo one ideje koje nam najmanje pripadaju mogu biti adekvatno izražene riječima. Ali, srazmerno što se potpunije ostvaruju uslovi društvenog života, jača struja koja nosi naša svesna stanja iznutra prema spolja; malo po malo ova stanja se pretvaraju u objekte stvari; odvajaju se ne samo jedni od drugih, već i od nas samih. Od sada ih više ne opažamo osim u homogenom mediju u koji smo postavili njihovu sliku, i kroz riječ koja im daje uobičajenu boju. Tako se formira drugo sopstvo koje zamagljuje prvo, sopstvo čije postojanje se sastoji od različitih trenutaka, čija su stanja odvojena jedno od drugog i lako se izražavaju rečima. Kako bi ovo ja, koje tako oštro razlikuje vanjske objekte i tako ih lako predstavlja pomoću simbola, moglo izdržati iskušenje da iste razlike uvede u svoj život i zamijeni međusobno prožimanje svojih psihičkih stanja, njihovu potpuno kvalitativnu mnogostrukost, brojčana množina pojmova koji se razlikuju jedan od drugog, postavljeni jedan pored drugog i izraženi riječima? Otuda konačno postoje dva različita ja, od kojih je jedno, takoreći, vanjska projekcija drugog, njegova prostorna i, da tako kažemo, društvena reprezentacija. Do prvog dolazimo dubokom introspekcijom, koja nas vodi da shvatimo svoja unutrašnja stanja kao živa bića, koja neprestano postaju , kao stanja koja se ne mogu izmjeriti, koja se prožimaju jedno u drugo i čija slijed trajanja nema ništa zajedničko s jukstapozicijom u homogenom prostoru. . Ali trenuci u kojima se tako uhvatimo su rijetki, i zato smo rijetko slobodni. Veći dio vremena živimo izvan sebe, jedva da opažamo išta od sebe osim vlastitog duha, bezbojne sjene koja čisto trajanje projektuje u homogeni prostor. Stoga se naš život odvija u prostoru, a ne u vremenu; živimo za vanjski svijet, a ne za sebe; radije govorimo nego mislimo; mi smo 'glumljeni' radije nego sami sebe. Slobodno djelovati znači povratiti sebe u posjed i vratiti se u čisto trajanje.

 

[Umri_muski]

Dobar si.....zrelo zrelo....

 

[Umri_muski]

Ovo se sad zaebavam da bi pokazao nesto...
Termin visestruka viseslojnost.......je linearno rafalno poredjana viseslojnost, ...struka je x puta, a slojnost je vise slojeva, celina sa odredjenim setom osobina, properties, tj layers sa vise povezanih itemsa sa properties...

Ako se na nesto pozeli gledati kao na dimenzije, onda bi termin visestruka viseslojnost bio dinamicki iskaz viseslojnosti, a viseslojnost donosi jednu dimenziju vise.
Ako vreme shvatimo kao nezavisnu dimenziju , a ne moramo , zavisi od potreba, imamo da je termin visestruka viseslojnost prostorno vremenski minimum 2D, a najverovatnije 3D.

Za mene bi bilo znacajno uvrstiti pojmove ili kulturu nomenklature visestruko i viseslojno kao razlicite...

 

[oziman]

Где се налази квалитативно мноштво самим тим и све оно што исто сачињава? Да ли је моје ЈА, тј. оно до чега долазим интуицијом и које у себи садржи свa моја сећања у потенцији попут мелодије? Да ли је дакле оно овде или онде, тамо или овамо?

Одговор је.... није нигде.

Ali ako sećanje nije bilo smešteno u mozgu, gde se onda ono čuva? Pravo govoreći, ja nisam siguran da pitanje ,,gde” ima još nekog smisla kad je reč o nečemu što nije telo. Klišei se čuvaju u kutiji, fonografske ploče u ormariću sa pregradama: ali zašto bi za sećanja, koja nisu vidljive i opipljive stvari, bio potreban neki prostor koji bi ih sadržavao, i kako bi ga sećanja mogla imati? No, ja ću, ako vam je stalo do toga, prihvatiti ideju o sadržiocu u kome su smeštena sećanja, ali uzimajući je u jednome metaforičkom smislu, i reći ću sasvim iskreno da se sećanja nalaze u duhu. Ja ne pravim hipotezu, niti prizivam neko misteriozno biće, već se držim posmatranja, jer zaista nema ničeg što je neposrednije dato, ničeg očevidnije realnog od svesti, a duh čovečiji jeste sama svest.

Bergson "Mind Energy"

Није лако поставити своје контемплације на овакво полазиште, јер смо заборавили својe суштинско ЈА и идентификовали се са сликом. A како је опет говорио Бергсон на другом месту:

Ispod homogenog trajanja, ekstenzivnog simbola pravog trajanja, pažljiva psihologija razaznaje jedno trajanje čiji se heterogeni trenuci prožimaju, ispod numeričke množine svesnih stanja, kvalitativnu množinu; ispod našeg ja, sa stanjima jasno definisanim, jedno ja gde uzastopnost podrazumeva fuziju i organizaciju. Međutim, mi se najčešće zadovoljavamo prvim, to jest senkom našeg ja projektovanom u homogen prostor. Svest, mučena nezasitom željom da razlikuje, zamenjuje realnost simbolom ili realnost uočava samo kroz simbol. Kako tako prelomljeno i samim tim izdeljeno ja mnogo bolje odgovara zahtevima društvenog života uopšte a jezika posebno, svest mu daje prevagu i postepeno gubi iz vida suštinsko ja.

Bergson iz Trajanje i sloboda volje

Али тиме многа нерешљива питања добијају своје разјашњење. Јер моја најунутрашњија суштина јесте посебна врста егзистенције и она не заузима никакав простор, није негде. Из ње произилази сваки простор, али она сама простор не познаје.