Korisne duhovne pouke II

Starac Siluan

Svetitelji žive u drugom svetu i tamo Duhom Svetim gledaju slavu Božiju i krasotu Njegovog lica.
U tom istom Duhu Svetom, sveci vide i naš život i naša dela. Oni znaju za naše nevolje i slušaju naše vatrene molitve. Živeći na zemlji, naučili su se ljubavi Božijoj od Duha Svetog. Ko je tu ljubav stekao još na zemlji, sa njom prelazi u večni život, u Carstvo nebesko gde se ljubav umnožava i postaje savršena. Ljubav na zemlji ne može da zaboravi ni jednog jedinog brata. Utoliko pre svetitelji ne zaboravljaju ljude, nego se mole za nas.

Mnogima se čini da su svetitelji daleko od nas. No, oni su daleko samo od onih koji su se sami udaljili od njih, dok su sasvim blizu onih koji ispunjavaju zapovesti Hristove i imaju blagodat Duha Svetoga.

Na nebu se živi i kreće Duhom Svetim. Ali, taj isti Duh Sveti je i na zemlji. On živi u našoj Crkvi. On živi u Svetim Tajnama. On je u Svetom Pismu, kao i u dušama onih koji veruju. Duh Sveti nas sve sjedinjuje i zato su nam i svetitelji bliski. Oni nas Duhom Svetim čuju kada im se molimo i duša oseća da se i oni mole za nas.Svetitelji slušaju naše molitve i imaju moći da nam isprose pomoć od Boga. Ovo znaju svi hrišćani.

Otac Roman, sin oca Dositeja, pričao mi je da je, za vreme detinjstva u svetu, trebalo na saonicama da pređe preko zaleđene reke. Odjednom mu je konj upao u otvor na ledu i povukao za sobom i sanke. Mališan je povikao: „Sveti oče Nikolaje, pomozi mi da izvučem konjića.“
Povukavši uzde nekako je uspeo da srećno izvuče životinju i saonice.

Otac Matej je bio iz istog sela kao i ja. Dok je bio dete on je, slično proroku Davidu, pasao ovce svoga oca. Rastom nije bio viši od svojih ovaca, Njegov stariji brat je radio na drugom kraju velike linade. Odjednom je video kako se nekoliko vukova uputilo prema malom Miši (tako se u svetu zvao otac Matej), Miša je samo povikao: „Sveti oče Nikolaje, pomozi.“
Tek što je ovo izgovorio, vukovi pobegoše natrag ne nanevši nikakvo zlo ni njemu ni stadu.
Zbog ovog događaja su se u našem selu smejali i govorili: „Mita se strašno uplašio vukova, ali ga je sveti Nikola spasao.“
Znam još mnogo slučajeva u kojima su svetitelji odmah priskakali u pomoć čim bi ih prizivali. Iz ovoga je očigledno da čitavo nebo sluša naše molitve.

Svetitelji su bili ljudi kao i svi mi. Mnogi od njih su čak bili i veliki grešnici, ali su pokajanjem došli do Carstva nebeskog. I svi koji dolaze tamo, dolaze kroz pokajanje koje nam je darovao milostivi Gospod Svojim stradanjem.
Prizivajte sa verom Majku Božiju i svetitelje i molite im se. Oni čuju naše molitve i znaju čak i naše misli. Ne čudite se tome. Čitavo nebo svetih živi Duhom Svetim, a od Duha Svetog ništa na celom svetu nije skriveno. Ranije ni ja nisam razumeo kako to sveti nebožitelji mogu videti naš život, ali kada me je Mati Božija ukorila za moje grehe, uvideo sam da nas Duhom Svetim oni vide i da znaju čitav naš život.

Kako je to velika sreća za pravoslavne hrišćane što nam je Gospod dao život u Duhu Svetom koji veseli dušu. Duha Svetog treba mudro čuvati, jer On i za jednu jedinu rđavu misao napušta dušu. Tada se ljubav Božija udaljuje od nas, smelost u molitvi se gubi i nestaje čvrste nade da ćemo primiti ono za što se molimo.
 
BRANILAC VERE HRISTOVE

Sveti Milij otputova u Jerusalim, a odatle k Amonu, učeniku svetog Antonija Velikog, u pustinju Nitrijsku.
Sveti otac naš Milij rodio se u jednome selu Rahizinske oblasti, u Persiji. Pošto bi kršten, on se još u mladim godinama bavljaše izučavanjem Svetoga Pisma.

A kad postade punoletan on namisli da se posveti vojničkom pozivu pri ondašnjem Persijskom caru. Ali on odustade od toga posle jednog strašnog noćnog viđenja, u kome mu bi zaprećeno da stupi u vojsku. Posle toga on, dobivši hrišćansko obrazovanje, življaše u devstvenosti i isposništvu, moleći se neprestano za sebe i za svoj narod. Nakon neko liko godina on ostavi svoj zavičaj i postade monah, i monahovaše u Suzi, u Elamskoj pokrajini. Zatim on bi hirotonisan za episkopa od strane episkopa Genadija, mučenika i ispovednika. Sveti Milij se mnogo truđaše, izobličavajući i rečima i delima tamošnje okorele neznabošce, zbog čega dožive od njih teške uvrede; najzad ga razjarena gomila izbi i polumrtva baci izvan grada. To ga primora, te on napusti Suzi. Odlazeći, svetitelj predskaza skoru propast gradu Suzi.
– I zaista, ne prođe ni tri meseca a predskazanje se ispuni. Na grad Suzi se silno razgnjevi car zbog zavere tamošnjih žitelja, posla vojsku, te grad bi porušen a žitelji pobijeni.

Sveti Milij otputova u Jerusalim, a odatle k Amonu, učeniku svetog Antonija Velikog, u pustinju Nitrijsku. Pošto provede tamo dve godine, on se vrati u Persiju. Putem on svrati kod jednog monaha koji življaše u pećini. Ušavši u pećinu on ugleda ogromnu zmiju i reče: Oružje Gospodnje neka te pogubi, zmijo!
– I satvorivši krsni znak svetitelj dunu na zmiju, i zmija prepuče. Odatle on otputova u svoj grad, i sagradi crkvu, da bi izmolio oproštaj nepokornom narodu i koji je već mnogo pretrpeo.

Nakon mnogo godina on otputova u grad Ktezifon, gde je u to vreme zasedao sabor episkopa protiv jednoga episkopa, kome ime beše Papa. Na tom saboru sveti Milij izobliči ovog episkopa zbog njegovih nepravilnih zahteva. A kad episkop Papa stade ružiti i ponižavati svetog Milija, hvaleći se svojom mudrošću i radom, svetitelj mu predskaza da će ga uskoro orate sud Božji. Tako i bi, jer osuđeni Papa umre iduće godine.
Iz Ktezifona sveti Milij otide u drugi grad. Knez toga grada beše već dve godine strahovito bolestan. Doznavši za svetiteljev dolazak, knez posla k njemu moleći ga da poseti njega, teškog bolesnika, i da se pomoli Bogu za njega. Kada izaslanik isporuči tu molbu svetom episkopu, ovaj mu reče: Idi i reci bolesniku koji te je poslao: Ovako naređuje episkop: u ime Isusa Hrista, koga ja nedostojni i ubogi propovedam, odbaci od sebe svaku bolest, pa opaši bedra svoja i pešice dođi do mene da te vidim. – Izaslanik se vrati, i čim saopšti knezu svetiteljevo naređenje, bolest ga odmah prođe, i on ozdravi kao da nikad bolovao nije. I pešice ode k svetitelju, i pripavši k česnim nogama njegovim, grljaše ih i celivaše, blagodareći Boga koji tako proslavi Sebe preko svetog episkopa.

Ovo preslavno čudo privuče mnoge Hristovoj veri. Sveti Milij tamo izgonjaše iz ljudi đavole mnoge; ženu uzetu, koja deset godina ne silažaše sa odra, isceli uzevši je za ruku; jednoga čoveka, koji se nepravedno sudio pa čak i lažno zakleo i reči svetog episkopa ni u šta nije smatrao, svetitelj ga, za primer mnogima, kazni gubom, kao sveti prorok Jelisej Gijezija. I mnoga druga čudesa činjaše sveti Milij. I mnogi zbog toga primahu veru Hristovu. A i po drugim mestima sveti ugodnik Božji tvoraše čudesa.

Naposletku se sveti Milij vrati u svoj zavičaj, i tamo mnoge obrati k Hristu. Čuvši za to, oblasni upravitelj Gormizda Gufriz naredi da episkopa Milija i njegova dva učenika bace u tamnicu. Zatim ih on izvede preda se na sud, i raspitujući ih za njihovu veru on im prećaše smrću ako ne dokažu istinitost svoje vere. No na to mu sveti Milij neustrašivo odgovori: Vera moja je istinita, i ja je neću zbog lažljivih reči tvojih braniti. Moje učenje je čisto, i ja ga tvome nečistom sluhu izlagati neću, ali ću ti istinu reći. Teško tebi, bezbožni zlotvore, i svima koji kao ti vređaju Boga! Po pravdi Svojoj On će vas u budućem veku osuditi na pakao i njegov strašni mrak, i vi ćete se večno mučiti plačem i škrgutom zuba, jer nećete da poznate Darodavca, čija blaga koristite i uživate.

Videći nepokolebljivu veru ispovednika Hristovih i razjaren izobličavanjem svetoga Milija, Gormizda u gnjevu skoči i mačem probode grudi svetitelju. Tako i brat Gormizdov Nerses, besan od jarosti, udari svetitelja nožem u srce. A stradalac Hristov, izdišući reče upravitelju i njegovom bratu: Pošto se dogovoriste da mene nevinog ubijete, to ćete sutra, u ovaj isti čas u koji mene ubiste, proliti krv jedan drugoga, i vaša će majka ostati bez dece.

Rekavši to, sveti Milij predade duh svoj. Dva pak učenika svetiteljeva neznabožni vlastodršci narediše da kamenjem pobiju. Tela svetih mučenika hrišćani česno pogreboše uz pojanje crkvenih pesama.

Sutradan neznabožni vlastodržac krenu sa svojim bratom u lov, ne obrativši nikakvu pažnju na svetiteljeve reči. Ugledavši jelena oni oba pojuriše za njim goneći ga. A kada, zamorivši jelena, oni stadoše strelama gađati njega, oni greškom ustreliše jedan drugoga, i tako skončaše.
 
Sveti evanđelista Jovan svedoči: „Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu“ (1Jn 4, 16).

Iz ovog svedočanstva apostola vidimo da je ideja ljubavi otkrovenjska. Ne bi bilo moguće zamisliti stvaranje tvorevine iz ništavila, odnos između Boga i sveta, čovekovo napredovanje ka savršenstvu i objedinjujuću ulogu Crkve u svim dimenzijama prirode i istorije, da nije bilo Božanske ljubavi. Otuda i osnovna karakteristika čovekovog upodobljavanja Bogu jeste napredovanje u ljubavi.

Ljubav je i najveća zapovest. Kada zakonik kuša Hrista pitanjem „Učitelju, koja je najveća zapovest u Zakonu?“, Isus mu reče: „Ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim“ (Mt 22, 33-40). Dakle, cilj i krajnje ispunjenje zakona jeste sam Hristos: „A ovo je ljubav, da hodimo po zapovestima Njegovim. Ovo je zapovest, kako čuste od početka, da po njoj hodite“ (2Jn 1, 6); „Isus Hristos je završetak zakona za opravdanje svakome koji veruje“ (Rim 10, 4).

Zato se Isus Hristos i ljubav poistovećuju. U tom smislu ljubav prevazilazi svaki zakon i svako pravo i pravdu uopšte.

Sveti Ignjatije Brjančaninov je govorio: „Gde je Isus Hristos tamo nema zavisti i gordosti. Ljubav ne misli o zlu. Sama ljubav je nedostupna grehu, koji se uvek vuče po zemlji, ona živi na nebu i u to prebivalište seli um i srce koje je postalo zajedničar Božanske ljubavi“.
 
images.jpg
 
Sveti evanđelista Jovan svedoči: „Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu“ (1Jn 4, 16).

Iz ovog svedočanstva apostola vidimo da je ideja ljubavi otkrovenjska. Ne bi bilo moguće zamisliti stvaranje tvorevine iz ništavila, odnos između Boga i sveta, čovekovo napredovanje ka savršenstvu i objedinjujuću ulogu Crkve u svim dimenzijama prirode i istorije, da nije bilo Božanske ljubavi. Otuda i osnovna karakteristika čovekovog upodobljavanja Bogu jeste napredovanje u ljubavi.
Ljubav je i najveća zapovest. Kada zakonik kuša Hrista pitanjem „Učitelju, koja je najveća zapovest u Zakonu?“, Isus mu reče: „Ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim“ (Mt 22, 33-40). Dakle, cilj i krajnje ispunjenje zakona jeste sam Hristos: „A ovo je ljubav, da hodimo po zapovestima Njegovim. Ovo je zapovest, kako čuste od početka, da po njoj hodite“ (2Jn 1, 6); „Isus Hristos je završetak zakona za opravdanje svakome koji veruje“ (Rim 10, 4).
Zato se Isus Hristos i ljubav poistovećuju. U tom smislu ljubav prevazilazi svaki zakon i svako pravo i pravdu uopšte.
Sveti Ignjatije Brjančaninov je govorio: „Gde je Isus Hristos tamo nema zavisti i gordosti. Ljubav ne misli o zlu. Sama ljubav je nedostupna grehu, koji se uvek vuče po zemlji, ona živi na nebu i u to prebivalište seli um i srce koje je postalo zajedničar Božanske ljubavi“.
 
Svake nedelje ujutru odvija se veliki događaj. Tokom jutrenja čita se pouka iz Jevanđelja. To je ciklus od jedanaest odlomaka iz Jevanđelja i svaki govori o jednom od jedanaest javljanja vaskrslog Gospoda.

Svake nedelje ujutru čita se druga pouka iz jevanđelja dok se ne završi svih jedanaest, a onda počinje novi ciklus. Tokom i posle čitanja svedoci smo ponovnog vaskrsenja Gospodnjeg.

Obučen kao anđeo u bele haljine, sveštenik čita pouku iz Jevanđelja objavljujući slavno vakrsenje. On ne čita pouku sa propovedaonice, već sa desne strane oltara koja predstavlja Isusov grob, a to je baš mesto gde je stajao anđeo kada je objavio vaskrsenje mironosicama koje su došle rano ujutru da uljima pomažu Njegovo telo. Ponovno vaskrsenje se nastavlja.

Preko očiju vere narod Božiji prisustvuje vaskrsenju ispričanom u poruci iz Jevanđelja. Oni tada istupaju da se poklone vaskrslom Gospodu. Sveštenik iznosi knjigu Jevanđelja, na kojoj je sa jedne strane ugraviran lik vaskrslog Gospoda, iz oltara do naroda. To predstavlja izlazak Hrista iz groba i Njegovo zaustavljanje među učenicima.

Poput mironosica i njegovih učenika, i mi istupamo nudeći mu poljubac ljubavi i predanosti dok ljubimo ikonu Njegovog vaskrsenja na knjizi Jevanđelja.

Poput njih, i mi sada možemo da objavimo svetu: „Videli smo Gospoda koji smrću svojom uništi smrt, koji je i sada među nama da nas podigne iz grobova smrti u kojima smo sami sebe zarobili, Onog koji dolazi da nam podari mir Božijeg oproštaja.“
 
Poruka Justina Ćelijskog

Ne treba se varati, položaj naše narodne duše je sudbonosno ozbiljan; samo se oportunist može odnositi prema njemu neozbiljno, govorio je ava Justin.
Osnovno je načelo psihologije naroda: svaki pojedinac nosi u sebi ne samo sudbinu svoje lične već i narodne duše.
Svaki je odgovoran za sve.

U telu naroda našeg, duše naše isprepletane su među sobom kao korenje u zemlji, iz koga raste jedno stablo, jedno drvo. U svakome ima svačije duše, a sve duše sačinjavaju jedan nedeljivi organizam. Ako je duša moja zagnojila čirom egoizma, zar se otrovni gnoj njen neće razliti po celom organizmu narodnе duše? Ako je srce tvoje zaraženo samoživošću, zar nisi postao gangrena u organizmu narodne duše, gangrena koju treba odmah odseći?

Navikavaj sebe na misao: narodna duša nije nešto odvojeno od nas pojedinaca; ona je organsko jedinstvo svih duša sviju pojedinaca. Ma šta ti radio, ma šta mislio, ma šta osećao, – tvoj rad, tvoja misao, tvoje osećanje, proniče svu narodnu dušu, ulazi u nju sa svima svojim porocima i vrlinama, gadostima i radostima. Za zdravlje naše narodne duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najnepismeniji, i najviđeniji i najponiženiji…
 
Arhimandrit Jovan Krestjankin govorio je kako je stradanje neizostavno na putu spoznanja istinske ljubavi i izvorne sreće.

Čim osetiš kako stradaš telesno i duševno, seti se da nisi jedini koji strada. Svako stradanje ima neki viši smisao. Ne stradaš jedino ti, oko tebe strada sav svet. Sve strada i muči se – čas u bezglasnoj tišini, skrivajući svoju bol, prećutkujući svoju nevolju, čas u otvorenim mukama.
Stradanja su neizbežna. Prirodno je želeti da ne budu suviše velika, ali se moramo učiti da stradamo dostojno i produhovljeno. U ovome je velika tajna života. U ovome je umeće zemaljskog bivstvovanja. Što je prefinjeniji čovek, što je osetljivije njegovo srce, što je saosećajnija njegova savest, što je snažnija njegova stvaralačka uobrazilja, što je upečatljivija njegova sposobnost opažanja, što je dublji njegov duh – to više strada, češće ga u životu posećuju bol, žalost i tuga.

Ali mi često ne mislimo o tome, ne shvatamo da najbolji ljudi stradaju više. I kada se na nas izliva bujica muka, žalosti, uninija, mi se plašimo smatrajući to „neočekivanim”, „nezasluženim”, „besmislenim”. Ali stradanju je data velika očišćujuća i vaspitna sila, jer stradanje budi duh čoveka. U njemu se prekaljuje izdržljivost čoveka, njegova hrabrost, samosavlađivanje i sila karaktera.
Bez stradanja nema ni istinske ljubavi, ni izvorne sreće. Prost narod zna ovu istinu i izražava je rečima „poseta Božija”. Čovek kojem je poslato stradanje treba da se oseti ne „predodređenim”, nego „udostojenim” i „prizvanim”. Njemu je dozvoljeno da strada kako bi se očistio. Zato ne treba da se sklanjamo od svoga stradanja, spasavajući se od njega bekstvom ili obmanjujući sebe. Ne treba se ni bojati stradanja, jer se breme stradanja sastoji jednom trećinom, ponekad i polovinom od straha pred stradanjem.

Čovek treba da svoja stradanja nosi spokojno, gledajući na njih kao na lestvicu duhovnog očišćenja. Ako je čoveku data telesna bolest, onda je dužan da učini sve kako bi ispravio greške i kako bi odstranio ili olakšao bol koliko je moguće.
U isto vreme treba produbiti svoj duhovni život kako bi njegovo ushićenje odvlačilo životnu energiju od telesne boli. Moramo naučiti da ne osluškujemo svoju bol, da ne mislimo sve vreme o njoj, već da joj suprotstavljamo duhovnu usredsređenost. Ako neko kaže da to ne ume, onda neka se moli da Gospod za to da snage.

Molitvom se leče i teža i mučnija duševna stradanja. Molitva – to je poziv u pomoć Onome ko nas zove ka Sebi kroz stradanje. Ovo niko ne može izvršiti „za mene”, „umesto mene”. Drugi čovek može pomoći savetom.
Pomaže Gospod Svojom silom. Ali izvršiti svoje očišćenje, koristeći se svim datim, jedino može sam čovek. Stradanje je i poslato da mu u ovome pomogne. „Zlostrada li ko od vas – neka se moli” (Jk. 5, 13).
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top