Korelativnost subjekta i objekta

kake to ima veze s karakterem :dash:

Karakter je neka imanentna tendencija volje. Svakako da su ljudi karakterijniji, jer je princip invidiuacije izraženiji, ali nisu ni životinje skroz bezlične i sve iste.

Neke su toliko karakterne i specifične, da postanu selebriti:

giphy.gif
 
nije
naravno da jesu lol sve životinje su iste istijate
pa to što ova ''selebriti'' mačka ima takvu smešnu facu neznači dae ona STVARNO grampi,da joj je to karakter,nego samo faca

Pa u tome je poenta, njen selebriti status je karikatura činjenice da i životinje imaju neki individualni karakter.

Ne mogu da se ponavljam, ne smatram da je su razlike u karakteru izražene kao kod ljudi jer je kod ljudi izraženiji principium individuationis, ali daleko od toga da su sve životinje identične. Kada bi proveo neko vreme sa 10 crnih mačaka, počeo bi da ih razlikuješ.
 
Hvala. Šta bi bili sledeći stepeni objektivacije volje, Platonove ideje, pa? Nije mi najjasnija hijerarhija objektivacija.

Сваки степен објективације воље представља идеју. Хијерархија се ту састоји у степену слободе од нужности коју она поседује.
Па тако, воља која се објективише у неорганској природи много је више подвргнута нужности од воље која се објективише у биљци, животињи, човеку.
Постоји права градиација у том смислу.

Шопенхауер је у свом главном делу, поглављу "О музици" изнео добру аналогију. Ево нешто од тога:

Кao što je izvestan stepen visine nerazdvojan od zvuka, tako je izvestan stepen ispoljavanja volje nerazdvojan od materije. Osnovni bas je u harmoniji ono što je u svetu neorganska priroda, najsirovija masa, na kojoj sve počiva, iz koje se sve uzdiže i dalje razvija.
Ako pođemo dalje, možemo reći da se u skupu elemenata koji čine harmoniju od basa do vodećeg glasa koji peva melodiju razaznaje sveukupna stupnjevitost ideja u kojima se objektiviše volja. Glasovi bliži basu odgovaraju nižim stupnjevima, telima koja su još uvek neorganska, ali koja se već na razne načine manifestuju, dok viši tonovi predstavljaju biljni i životinjski svet. Određeni intervali na skali tonova odgovaraju određenim stupnjevima objektivacije volje, određenim vrstama u prirodi. Najglomaznije se pokreće duboki bas, predstavnik najgrublje materije; Tonski iznad basa su partije ripieno, koje se kreću brže ali bez kontinuirane melodije i smislenog razvoja. Te partije odgovaraju životinjskom svetu, a nepravilno kretanje i zakonomerna određenost svih tih ripieno glasova analogni su činjenici da u svem svetu bića bez razuma, od kristala do savršene životinje, nijedno ne poseduje kontinuiranu svest koja bi činila od njegovog života nekakvu smislenu celinu, činjenici da nijedno ne doživljuje neprekidan duhovni razvoj, ili se usavršava obrazovanjem, već sva ostaju istovetna u svako doba, onakva kakva su shodno svojoj vrsti, određena postojanim zakonom.

I najzad, ja u melodiji vidim najviši stupanj objektivacije volje, razuman i svestan život čoveka i njegovih težnji, u melodiji, glavnom, visokom, pevajućem glasu, koji svim upravlja, nastupa slobodno po svojoj ćudi, zadržavajući od početka do kraja neprekidno smisleno razvijanje jedne celovite misli. I kao što samo čovek, zato što je obdaren razumom, vidi šta je pred njim i šta je iza njega, vidi put svoje stvarnosti kao i svojih bezbrojnih mogućnosti, pa tako živi razumnim i svesnim životom, u povezanoj celini, isto tako samo melodija ima od početka do kraja smislen i svrsishodan razvoj. .


Što se Platonovih ideja tiče, da li postoji ideja za svako živo biće, ili opšta ideja za najoptimalniji životni oblik (vrstu), koja se onda pokušava realizovati kroz beskonačno konkretnih životnih oblika? Iako ovo drugo deluje verovatnije iz perspektive slepe volje, meni posmatranjem deluje kao da ne samo svaki čovek ima svoj specifičan karakter, već i životinja.

Свако живо биће представља објективацију идеје, и не само живо биће, и неорганска природа објектиивше вољу, али као што рекох ту постоји специфична градација.

Препоручујем ти да прочиташ најважнији Шопенхауров спис, (како он и сам каже) а који је написао у свом делу "О вољи у природи", под називом "Fizička astronomija". Тај део а посебено алегорија Позилипо пећине на крају, може умногоме појаснити ту тему.

Ја сам о томе писао овде:
https://forum.krstarica.com/threads...dstava-kroz-alegoriju-pozilipo-pecine.862796/
 
Свако живо биће представља објективацију идеје, и не само живо биће, и неорганска природа објектиивше вољу, али као што рекох ту постоји специфична градација.

Ali kaže i ovo:

"Time priroda sasvim naivno izražava veliku istinu da samo ideje, a ne i jedinke, poseduju istinski realitet, to jest da su potpuni objektivitet volje."
Iz: Svet kao volja i predstava

Razumem ideje kao metafizičke uzore stvari, ali ne razumem gde tačno stoje ideje u kontekstu volje i njenih objektivacija, uključujući i subjekta?
 
Ali kaže i ovo:

"Time priroda sasvim naivno izražava veliku istinu da samo ideje, a ne i jedinke, poseduju istinski realitet, to jest da su potpuni objektivitet volje."
Iz: Svet kao volja i predstava
Razumem ideje kao metafizičke uzore stvari, ali ne razumem gde tačno stoje ideje u kontekstu volje i njenih objektivacija, uključujući i subjekta?

Постоји градација. На нижим ступњевима објетивације воље јединка изражава идеју врсте и не поседује никакав индивидуалитет. Тако је и у биљном и животињском царству. Код већине људи је исто тако. Али свуда постоји градација. Можемо рећи да је свако живо биће објективација једне одређене идеје на одређеном ступњу слободе од нужности. Идеја човека, идеја животиње, идеја биљке ,све су то уопштавања, апстракције, док је свака индивидуа, заправо објективације једне одређене идеје.

Prema tome, čitav empirijski život čoveka, u svim njegovim malim i velikim događajima, nužno je predodređen, kao što je predodređen rad nekog časovnika. U suštini, do ovoga dolazi zato što način na koji saznajemo pomenuti metafizički slobodan čin jeste opažaj čije su forme prostor i vreme, na osnovu kojih se jedinstvo i nedeljivost ovog čina pokazuje kao niz stanja i događaja koji se odvijaju pod vođstvom načela dovoljnog razloga u njegova četiri vida, što znači nužno. Ovo ima moralni rezultat, to jest onaj da preko onoga što činimo saznajemo ko smo, kao što na onome što trpimo saznajemo šta zaslužujemo.

Iz ovoga dalje sledi da individualitet ne počiva samo na principu individuacije, i da zbog toga apsolutno nije puka pojava, već da svoj koren ima u stvari po sebi, u volji pojedinca. Jer njegov karakter je individualan. Međutim, koliko su njegovi koreni duboki, to spada u pitanja na koja ne nastojim da odgovorim.

Шопенахуер
 
Постоји градација. На нижим ступњевима објетивације воље јединка изражава идеју врсте и не поседује никакав индивидуалитет. Тако је и у биљном и животињском царству. Код већине људи је исто тако. Али свуда постоји градација. Можемо рећи да је свако живо биће објективација једне одређене идеје на одређеном ступњу слободе од нужности. Идеја човека, идеја животиње, идеја биљке ,све су то уопштавања, апстракције, док је свака индивидуа, заправо објективације једне одређене идеје.

Ok, ideje se objektivišu i kao vrsta i kao individua, gde je individua veći stepen slobode od nužnosti?

Da li "time priroda sasvim naivno izražava veliku istinu da samo ideje, a ne i jedinke, poseduju istinski realitet, to jest da su potpuni objektivitet volje." znači da realitet individue nije u pojavi već ideji?

A gde ideje stoje u odnosu volje i subjekta? Gde spadaju polumaterijalni i nematerijalni entiteti koje ljudi zovu duhovima, anđelima i ostala fantastična bića?
 
Ok, ideje se objektivišu i kao vrsta i kao individua, gde je individua veći stepen slobode od nužnosti?

Не. Идеје се објективишу само као индивидуе на различитим степенима слободе од нужности, а врста је појам, апстракција.

Da li "time priroda sasvim naivno izražava veliku istinu da samo ideje, a ne i jedinke, poseduju istinski realitet, to jest da su potpuni objektivitet volje." znači da realitet individue nije u pojavi već ideji?

Наравно, реално је оно што се појављује, идеја, а не појава.

A gde ideje stoje u odnosu volje i subjekta? Gde spadaju polumaterijalni i nematerijalni entiteti koje ljudi zovu duhovima, anđelima i ostala fantastična bića?

Ко може рећи докле сеже градација која почиње од неорганске природе до човека, и да ли има нешто више. Ми знамо само за човека као за највиши ступањ објеиктвације воље,а да ли има неки виши остаје у домену спекулације.

Шопенхауер је на једном месту изразио сумњу у то, јер је већ човек достигао степен у коме је могућа негација воље а што је крајњи циљ. Ипак, питање остаје без одговора.
 
Шопенхауер је на једном месту изразио сумњу у то, јер је већ човек достигао степен у коме је могућа негација воље а што је крајњи циљ. Ипак, питање остаје без одговора.

Ok, hvala puno na odgovorima. Samo još jedno pitanje jer mi ostaje neodgovoreno: gde se ideje kao stepen objektivacije volje nalaze u odnosu na subjekta?

Ustvari, ne razumem ni ovo:

На нижим ступњевима објетивације воље јединка изражава идеју врсте и не поседује никакав индивидуалитет.

A onda:

Не. Идеје се објективишу само као индивидуе на различитим степенима слободе од нужности, а врста је појам, апстракција.
 
Ok, hvala puno na odgovorima. Samo još jedno pitanje jer mi ostaje neodgovoreno: gde se ideje kao stepen objektivacije volje nalaze u odnosu na subjekta?

Идеје немају везе нити са субјектом нити са објектом. Чисти сазнајући субјект који спознаје идеје, престаје то бити. Шопенхауер је то објаснио овако:

Ovaj prelaz od običnog saznanja pojedinačnih stvari na saznanje ideja jeste, kao što smo već rekli, moguć, ali je izuzetan. On se zbiva naglo, tako što se saznanje otrgne od službe volji, pa subjekt prestaje da bude samo individua i postaje čist, bezvoljni subjekt saznanja, koji više ne ide u potragu za relacijama, shodno načelu razloga, već počiva u dubokoj kontemplaciji ukazanog predmeta i pretapa se u njega.

Da bi ovo postalo jasno, potrebna je iscrpna analiza koja može da izazove čuđenje čitaoca, sve dok se ne shvati sveukupnost misli izložene u ovom delu, kada će to samo od sebe nestati.

Видимо из овог цитата да је и сам био свестан тешке разумљивости ових мисли, јер се ту говори о сусрету са трансцендентим, о ствари по себи.

Шопенхауер овде говори о истом искуству о коме говори Бергсон, све је то урањање у "чисто трајање" у област духа који не познаје простор, време, каузалитет, субјекат и објекат.

, ne razumem ni ovo:

На нижим ступњевима објетивације воље јединка изражава идеју врсте и не поседује никакав индивидуалитет.

A onda:

Не. Идеје се објективишу само као индивидуе на различитим степенима слободе од нужности, а врста је појам, апстракција.

Указао сам у том посту на релативност. Јер јасно је да на нижим ступњевима објективације воље јединке испољавају карактер који је сличан осталим једникама на том степену, а то нам допушта уопштавање или сврставање мноштва тих сличних индиивидуа под један појам. Међутим, то није дефинтивно, и на најнижим сутпењевима објективације воље постоји иднивидуалитет, ма колико слаб био.

Непостојање индивидуалности среће се само на најнижем, најнижем, степену објективације воље, када је она једнака нули, то јест нема је. А то су форме сазнања разума, геометријске фигуре које цртамо на унутрашњем платну. Кантова чиста чулност.
 
Идеје немају везе нити са субјектом нити са објектом. Чисти сазнајући субјект који спознаје идеје, престаје то бити. Шопенахуер је то објаснио овако:

Ovaj prelaz od običnog saznanja pojedinačnih stvari na saznanje ideja jeste, kao što smo već rekli, moguć, ali je izuzetan. On se zbiva naglo, tako što se saznanje otrgne od službe volji, pa subjekt prestaje da bude samo individua i postaje čist, bezvoljni subjekt saznanja, koji više ne ide u potragu za relacijama, shodno načelu razloga, već počiva u dubokoj kontemplaciji ukazanog predmeta i pretapa se u njega.

Na ovo sam mislila kada sam pitala koji je metafizički status subjekta saznanja, jer je u literaturi nejasno da li je prvi stepen objektivacije volje ili je bezvoljan.
Dakle, zavisi kog saznanja (pojedinačnih stvari ili ideja)?

A ako ne postoji ideja vrste, zašto onda volja stvari reguliše na nivou vrste, npr cilj koji zahteva genetske promene preko nekoliko generacija, itd.
 
Poslednja izmena:
A ako ne postoji ideja vrste, zašto onda volja stvari reguliše na nivou vrste, npr cilj koji zahteva genetske promene preko nekoliko generacija, itd.

Циљ који се тиче једне једине индивидуе може захтевати не само генетске промене неколико генерација већ сва дешавања у целокупном универзму бивају стављена у службу тог циља.

То је оно трансендентно вођство у судбини поједница где свако бива херој у својој, а статиста у туђим представама.

Догађаји у животу човека стајали би у знаку две у основи различите везе: прво: У објективној, каузалној повезаности природног тока и друго, у субјективној повезаности која је у односу само са оним што је доживео појединац и која је толико субјективна као и снови дотичне индивидуе, и где је њихова сукцесија и садржај исто тако нужно одређен, али на начин одређености сцена једне драме утврђене планом песника. Да истовремено постоје ове две врсте веза и да се у актуелни догађај, обе тачно уклапају као карике два сасвим различита ланца, због чега судбина једног човека увек одговара судбини другог и да је херој своје драме, истовремено статиста у туђој; то је, наравно, нешто што превазилази све наше моћи разумевања и само захваљујући чудесној harmonia praestabilita може се замислити као могуће.

Шопехауер
 
Ове Шопенхаурове речи из Парерге и парлипомене, "Ideas concerning the intellect" лепо објашњавају корелативност субјекта и објекта:

"Ко год је једном схватио идеалитет света, увиђа да је изјава да такав свет и даље постоји, чак иако није ичија представа или ментална слика, стварно бесмислена, јер представља контрадикцију. Чињеница је да објективно постојање једноставно значи бити представљен или бити ментална слика; његово само постојање пребива у представљању или менталној слици субјекта. Управо то говори израз "то је објекат“. Ако посматрам неки објекат, неки призор у природи и при томе овако размишљам. „Ако би у овом тренутку моја глава била одсечена, знам да ће тај објекат и даље бити ту непокренут и неометен, онда то у основи имплицира да бих ја, са све главом, тада и даље ту постојао“. Ово ће бити разумљиво само неколицини, али нека буде речено за њих."
 

Back
Top