Nigde nije toliko tisine kao ovde na groblju u ranu Jesen.Nisam dolazila duze.Cvece ti je uvenulo.Znam,rekla bi da nije važno, ali Bako, meni jeste važno. Donela sam ti muškatle.Njih i hrizanteme si oduvek volela.I da ti kažem da mi nedostajš,ali ti to ionako znaš.
Secaš se.Bilo je toplo.Sedela sam na tvojoj terasi svoj u sitnom sarenom cvecu i muskatlama.Izula sam cipele sa metalnom stiklom da ne bih lupkala po tersi iznad glave gospodje Mojsilovic.Svaki put bi me na to opominjala.Noge sam digla na crnu ogradu terase od lepo oblikovanog gvozdja.Starinski rad.Nekada su tako radili ograde.Kao mala umetnicka dela.Bila si uporna u tome da ti skuvas kafu,iako si vec isla uz pomoc stapa, zbog tvog problematicnog levog kuka. Govorila si:”Danas malo ko zna da skuva dobru kafu,samo smuckate i mislite to je to.E pa nije.Kafa se kuva sa merakom”Strpljivo sam te slusala dok si glasno govorila u kluhinji zakuvavajuci je a potom bi me pozvala da ponesem posluzavnik na kome je uvek bila lepa šustikla od belog veza, šoljice od majcena,starinska dzezva sa kafom i obaveznom penom koja se presijavala,dve case vode, kristalna cinijica sa ratlukom i to onaj najobicniji,roze od ruze.Njega si volela,a kupovali smo ti ga u radionici u Gavrila Principa.Onaj industriski nisi htela ni da pogledas.Nekada pre rata, govorila si,u Beogrdu je bilo preko sto radionica za izradu bombona i ratluka.I to kakvog ratluka.Onog finog koji se topio ustima a miris ruza se sirio prostorijom.Danas je preostala jos samo ova radionica Bosiljcic iz 1936 godine.
Pijenje kafe sa tobom, bio je ritual u kome sam uzivala dok sam te gledala..Polako bi sela u pletenu stolicu sa jastucima,uz koju bi prislonila svoj stap sa srebrnom drskom.Sipala bi vec drhtavom rukom kafu u šoljice.Prvo meni pa tebi.A, onda bi uzela casu sa vodom,ratluk i obrisala usne salvetom.Zatim bi srknula kafu pre nego bi izvadila iz dzepa haljine, svoju mustiklu, tabakeru i mali upaljac.Stavila cigaretu u mustiklu i zapalila je.Pogledala bi me ispitivcki, ispustajuci prvi dim. Znala si da nikad nisam dosla bez bar jednog pitanja.Poznavala si me,svoju jedinu unuku.
Rekla si mi davno da kod vaznih zivotnih odluka i desavanja, uvek “spustim loptu” i dam sebi vremena pre nego ista uradim. I sada sam tako uradila.Dala sam nam vremena.Meni prvenstveno, ali i njemu.
I sada te boli, rekla si iznenada
Da,kako znas
Znam,poznajem te.
Bol me zapljuskuje kao talas stenu.Trazio je od mene da se odlucim a potrebno mi jos vremena i prostora da pocnem da disem u zajednickom ritmu.Nisam više mogla da ga zavlacim.Rekla sam mu da necu, da ne mogu, da nisam spremna.Lagala sam i sada sa tim moram da zivim.
Moraš, ali izguraces ti to
Opet cujem tišinu.Iz razmisljanja me trze zvonki pad kestena kome se raspukla zelena bodljikava kosuljica u kojoj je sazreo.Oko njega na stazama groblja lezalo je zuto lisce. Osetila sam onaj dobro poznati miris sagorele svece, dok sam zurno odlazila,brisuci suzu, kao da mi je nesto upalo u oko. A nije.
Secaš se.Bilo je toplo.Sedela sam na tvojoj terasi svoj u sitnom sarenom cvecu i muskatlama.Izula sam cipele sa metalnom stiklom da ne bih lupkala po tersi iznad glave gospodje Mojsilovic.Svaki put bi me na to opominjala.Noge sam digla na crnu ogradu terase od lepo oblikovanog gvozdja.Starinski rad.Nekada su tako radili ograde.Kao mala umetnicka dela.Bila si uporna u tome da ti skuvas kafu,iako si vec isla uz pomoc stapa, zbog tvog problematicnog levog kuka. Govorila si:”Danas malo ko zna da skuva dobru kafu,samo smuckate i mislite to je to.E pa nije.Kafa se kuva sa merakom”Strpljivo sam te slusala dok si glasno govorila u kluhinji zakuvavajuci je a potom bi me pozvala da ponesem posluzavnik na kome je uvek bila lepa šustikla od belog veza, šoljice od majcena,starinska dzezva sa kafom i obaveznom penom koja se presijavala,dve case vode, kristalna cinijica sa ratlukom i to onaj najobicniji,roze od ruze.Njega si volela,a kupovali smo ti ga u radionici u Gavrila Principa.Onaj industriski nisi htela ni da pogledas.Nekada pre rata, govorila si,u Beogrdu je bilo preko sto radionica za izradu bombona i ratluka.I to kakvog ratluka.Onog finog koji se topio ustima a miris ruza se sirio prostorijom.Danas je preostala jos samo ova radionica Bosiljcic iz 1936 godine.
Pijenje kafe sa tobom, bio je ritual u kome sam uzivala dok sam te gledala..Polako bi sela u pletenu stolicu sa jastucima,uz koju bi prislonila svoj stap sa srebrnom drskom.Sipala bi vec drhtavom rukom kafu u šoljice.Prvo meni pa tebi.A, onda bi uzela casu sa vodom,ratluk i obrisala usne salvetom.Zatim bi srknula kafu pre nego bi izvadila iz dzepa haljine, svoju mustiklu, tabakeru i mali upaljac.Stavila cigaretu u mustiklu i zapalila je.Pogledala bi me ispitivcki, ispustajuci prvi dim. Znala si da nikad nisam dosla bez bar jednog pitanja.Poznavala si me,svoju jedinu unuku.
Rekla si mi davno da kod vaznih zivotnih odluka i desavanja, uvek “spustim loptu” i dam sebi vremena pre nego ista uradim. I sada sam tako uradila.Dala sam nam vremena.Meni prvenstveno, ali i njemu.
I sada te boli, rekla si iznenada
Da,kako znas
Znam,poznajem te.
Bol me zapljuskuje kao talas stenu.Trazio je od mene da se odlucim a potrebno mi jos vremena i prostora da pocnem da disem u zajednickom ritmu.Nisam više mogla da ga zavlacim.Rekla sam mu da necu, da ne mogu, da nisam spremna.Lagala sam i sada sa tim moram da zivim.
Moraš, ali izguraces ti to
Opet cujem tišinu.Iz razmisljanja me trze zvonki pad kestena kome se raspukla zelena bodljikava kosuljica u kojoj je sazreo.Oko njega na stazama groblja lezalo je zuto lisce. Osetila sam onaj dobro poznati miris sagorele svece, dok sam zurno odlazila,brisuci suzu, kao da mi je nesto upalo u oko. A nije.
