Кад сам писао раније на неким форумима, имао сам обичај да пишем дугачке поруке и неко ме питао како ме не мрзи да пишем тако дугачко а 1 форумаш је на то одговорио: ЊЕГА МРЗИ ДА ПИШЕ КРАТКО. Хехе. Међутим, после тога сам то радио све ређе јер ме је мрзело а и нисам имао времена. Па ево сад опет да напишем нешто дуго. А и 1 туриста ми је предложио да бих на основу свега што сам доживео радећи на мору, могао књигу да напишем и то ћу сигурно урадити ал тамо негде после 100. године пошто намеравам да живим вечно а не верујем да ћу радити нешто на мору после 100. године. Све у свему-никад нема думрем! 
Што се тиче наслова, да објасним делимично: Кад сам радио у Грчкој, 1 Лесковчанин ми је лепо објаснио на који тачин ја помажем грчку економију: Плаћам хотел или стан грчком станодавцу, купујем грчки леба, воду и 'ладни соци, купујем грчку робу, јурим грчке сојке...добро ово сам ретко ретко радио пошто су дебеле. Хехе. И ја сам онда схватио да ја тамо нисам отишао да се обогатим, зарадим први милион и донесем га кући у центар света него да извадим Грчку из кризе а кад би ме људи питали како то радим, ја бих им рекао-својим поштеним радом на црно. И тако, успео сам да извадим Грчку из кризе и касније кад сам се вратио кући сам причао земљацима да ако опет на ТВ виде масовне протесте у Атини и Грчкој (ГР) да то није због кризе, таман посла, него да то Грци траже да им се вратим јер очигледно не могу да живе без мене. Разумем их. Хаха.
Е пре него што почнем да пишем љуцки (мој стил писања сам вам објаснио у првом блогу о ЦГ
) да вам пустим 1 шашав спот на YТ!
27. мај (ако се не варам) 2011. После распитивања по нету и уживо, чекам бус на станици у центру света, око 8 увече. Аутобус иде за Атину. Мало ме вата трема ал сам спремам да цео живот идем напред. Класика, поздрављање, најлепше жеље, улазим у бус, стиснем петљу и кренем напред. У ГР НИКОГА НЕМАМ И НИКОГА НЕ ЗНАМ! Идем мање-више на бум. Гледам ди ћу седнем, бус скоро пун и 1 момак ми понуди да седнем поред њега. Оберучке приваћам. Момак се такође зове Иван, моје је годиште, и иде у ИСТО МЕСТО. Просто невероватно. Е једино што није из центра света него из Новог Кнежевца, чини ми се.
Да објасним: На основу распитивања (које, како сам касније схватио, није било баш најбоље) одлучим да идем у Херсонисос. То је 1 мало место на северу Крита а Крит је највеће и 1 од најдаљих острва у ГР и много је далеко од Србије. Налази се на југу ГР. Од Атине до луке Пиреус (или Пиреј) се путује метроом а после од Пиреуса до Крита бродом (феријем). И тај дечко иде БАШ У ТО МАЛО МЕСТО-ХЕРСОНИСОС. Што би рекла она чувена песма-судбина је тако хтела, да одем из родног села, нек ме не забораве девојке са Мораве.
Иначе моја Ћуприја, мој центар света се налази на 1 од највећих река у Србији-Великој Морави. И ми, Ћупричани смо Моравци.
Седнем до њега, крећемо да трућкамо. И он први пут иде у ГР да ради. Упознам се и са осталима око нас у бусу и то је потребно јер ја би се утепао од досаде на тако дугом путу. Савет за све-избегавајте бусеве за дуге дестинације, ако имате пара седајте на авион, ако се резервише на време и ако се навата нека акција, могу да се нађу јефтине карте. А ја шта ћу-сиротиња раја-бусом и бродом, је*и га. Уместо приватним авионом. И то не од Жељка Митровића него својим приватним. Ал ја кад бих имао свој авион не би ни ишо у ГР да масирам бабе по плажама него би ладио јајца у Мораву. Или у Дубаију, или негде у Нилу, само би морао да пазим да ме не изеду пиране, ће ме скрате за јајца. Али је*и га, братанац, ја сам виши физиотерапеут, нисам власник ТВ Пинк.
Ако већ идете бусом, понесите онај јастук на надувавање, или слушалице за музику или оба. Или нађите неког да га давите у бусу цео пут до Атине, (и даље, како кога) ко што сам ја радио. Сигурно се дечко јадан горко покајао што ме уопште позвао да седнем до њега. Али је*и га, сигурно није знао да ја радим и психичке и физичке масаже. Ал добро, масажу мозга до Херсонисоса му ништа нисам наплатио-то му је био поклон од мене.
И сад, у бусу и на паузама пута сам чуо разне приче о браћи Грцима-и добре и лоше. Била је добра екипа у бусу али брате пут траје, и траје, и траааааааааааааје јер је неудобно спавати у бусу, барем без оног јастука. А Атина је много далеко. За оне који не знају, Атина је последња аутобуска станица у ГР. Углавном стижемо у Атину око 11 сати по српском и 12 (подне) по грчком времену. Разлика у временској зони је 1 сат. Путовали смо око 15 сати, мада то зависи од задржавања на граници. Атина је велики и леп град. То ми је био 1 од највећих градова које сам видео у животу. Пре тога сам био само у Цариграду који је тек ООООООГРОМАН! Атина је иначе мало већа од Ћуприје. Хахаха.
У бусу смо упознали 1 дечка који такође иде у луку Пиреј али не иде на исто острво него на Миконос. Помого нам је да стигнемо у Пиреј. Метро се реновирао па смо морали да идемо таксијем. Делимо трошак, путујемо око 45 минута и плаћамо такси по 6, укупно 18 евра. Иначе, пазите се кад путујете метроом у Атини а поготово ноћу пошто су пљачке и џепарења тамо МАСОВНИ. Стижемо у луку, а карта за брод се може купити у некој агенцији у луци или на улазу у брод. Стиже и брод. КООООООООЛИИИИИКИИИИИИ ЈЕ, БРААААААТЕЕЕЕЕЕ! Ја сам се одушевио кад сам га видео, први пут у животу сам видео тако велики брод (и брод уопште) уживо.
Брод се зове Суперфаст а има и још неки. Карта је коштала 36,5 евра а заборавио сам да кажем да се бус зове Сиамос-турс а има још и Аламанис и ФТП. Брод путује до Ираклиона, главног и највећег града на Криту. Брод је прелеп и мени је тамо било уживање. Било ми досадно да седим на 1 месту па сам мало пио пиће са Иваном а мало више шетао по броду, обилазио све живо, мало и дремао...Морам да вам признам и да сам га једном и бацао на броду али не тад него други пут. Уосталом, шта да вам причам кад ви то све знате и то радите стално, тј. кад год нема града (кад нема кише-добар је и град). У авиону, чини ми се, да га још нисам шиљио, ал млад сам, има времена. А све зависи и де иде авион, дал ћу да стигнем... Хахахаха.
Стижемо у Ираклион у 10-11 увече и на главној аутобуској станици чекамо аутобус за Херсонисос. Иначе, градски аутобуси у самом Ираклиону су плави а међуградски аутобуси који саобраћају по острву су зелени К-Тел бусеви. Чекамо зелени бус. Упознајемо ту 1 жену из Хрватске и тако. Бус до Херсонисоса путује око 40-45 минута и кошта 7,5 евра, чини ми се. У бусу упознамо 2-3 Врањанца с којима ћу касније да се дружим повремено а поготово 1 Нешу који је скроз опичен, ма луд је ко струја и убивен с мокру чарапу у мали мозак. Обожавао сам га а касније ћу да вам испричам неке анегдоте с њим. Прича ко навијен, ко ја. Нас двојица ко да смо рођени у воденицу. Хахаха. И одма на почетку нам каже како се з Грцима треба ценкати што више и како је то тамо нормално. А ја пошто већ имам легло анаконди у џепу-то ми уопште није било тешко да прихватим. Хехе. Даде ми број и рече да раде у ноћном клубу Хавана и ако ми нешто треба да их зовем.
Коначно стижемо у Херсонисос. Иван је већ имао неке познанике из Србије тамо, неки су већ радили тамо а неки су тек требали да дођу. Становали су у 2 стана. Иван је отишао у 1 а мене су послали у други пошто је ту имало места па да преспавам ту те 1. ноћи (а било је касно) а после да се сналазим сам. Али морам да сачекам Ивана да нађе друга који ради у неком кафићу до 1-2 ноћу. Чекам на клупи поред супермаркета Спар и никако да се врати. Чекам да га нађе, да се оном заврши радно време, чекам и чекам. Хладно ми је. Вадим из кофера нешто топлије да обучем. Пусто је. Пролазе повремено неке пијане Енглескиње а ја већ замишљам коју мајицу да иштампам кад кренем да радим не би ли их привукао на масажу онако пијане и дебеле. Мислио сам да су тамо већина туриста Енглези али сам се за**бао. У Херсонисосу нису али у суседној Маљи јесу. Иван се коначно враћа. Он се већ уселио па је дошао да ми помогне са коферима и да ме одведе у тај стан на једну ноћ. Мислим, не да ме прца, немој погрешно да ме схватите, него само да преспавам. Хахаха.
Силазимо низ улицу према мору, пролазимо поред полицијске станице, вучемо кофере и сећам се, пролазимо испред неке зграде а неки Грци седе испред, чешкају јајца и кажу нам реченицу коју ћу ја памтити док сам жив:
„WЕLCOME TO OUR GREECE!"
То је онако баш лепа добродошлица. Наравно, мислили су да смо дошли туристички и мислим се-еееееееееее моји братанци, кад бисте ви знали да смо ми дошли ту да радимо, и то на црно и да вам одузимамо 'леба из уста, не бисте нас ви тако топло дочекали, него бисте нас бачили у море што би рекли Црногорци. Хаха. Касније сам и сам истим речима (само без оног OUR, наравно) дочекивао неке туристе кад их видим у граду поред буса јер је то баш фино. Е једном сам се за**бао, пожелео сам им добродошлицу у ГР, кад погледам мало боље а они оне кофере поред буса пакују и ОДЛАЗЕ КУЋИ. Хахаха.
...................................................................
Што се тиче наслова, да објасним делимично: Кад сам радио у Грчкој, 1 Лесковчанин ми је лепо објаснио на који тачин ја помажем грчку економију: Плаћам хотел или стан грчком станодавцу, купујем грчки леба, воду и 'ладни соци, купујем грчку робу, јурим грчке сојке...добро ово сам ретко ретко радио пошто су дебеле. Хехе. И ја сам онда схватио да ја тамо нисам отишао да се обогатим, зарадим први милион и донесем га кући у центар света него да извадим Грчку из кризе а кад би ме људи питали како то радим, ја бих им рекао-својим поштеним радом на црно. И тако, успео сам да извадим Грчку из кризе и касније кад сам се вратио кући сам причао земљацима да ако опет на ТВ виде масовне протесте у Атини и Грчкој (ГР) да то није због кризе, таман посла, него да то Грци траже да им се вратим јер очигледно не могу да живе без мене. Разумем их. Хаха.
Е пре него што почнем да пишем љуцки (мој стил писања сам вам објаснио у првом блогу о ЦГ
) да вам пустим 1 шашав спот на YТ!27. мај (ако се не варам) 2011. После распитивања по нету и уживо, чекам бус на станици у центру света, око 8 увече. Аутобус иде за Атину. Мало ме вата трема ал сам спремам да цео живот идем напред. Класика, поздрављање, најлепше жеље, улазим у бус, стиснем петљу и кренем напред. У ГР НИКОГА НЕМАМ И НИКОГА НЕ ЗНАМ! Идем мање-више на бум. Гледам ди ћу седнем, бус скоро пун и 1 момак ми понуди да седнем поред њега. Оберучке приваћам. Момак се такође зове Иван, моје је годиште, и иде у ИСТО МЕСТО. Просто невероватно. Е једино што није из центра света него из Новог Кнежевца, чини ми се.
Да објасним: На основу распитивања (које, како сам касније схватио, није било баш најбоље) одлучим да идем у Херсонисос. То је 1 мало место на северу Крита а Крит је највеће и 1 од најдаљих острва у ГР и много је далеко од Србије. Налази се на југу ГР. Од Атине до луке Пиреус (или Пиреј) се путује метроом а после од Пиреуса до Крита бродом (феријем). И тај дечко иде БАШ У ТО МАЛО МЕСТО-ХЕРСОНИСОС. Што би рекла она чувена песма-судбина је тако хтела, да одем из родног села, нек ме не забораве девојке са Мораве.
Иначе моја Ћуприја, мој центар света се налази на 1 од највећих река у Србији-Великој Морави. И ми, Ћупричани смо Моравци.Седнем до њега, крећемо да трућкамо. И он први пут иде у ГР да ради. Упознам се и са осталима око нас у бусу и то је потребно јер ја би се утепао од досаде на тако дугом путу. Савет за све-избегавајте бусеве за дуге дестинације, ако имате пара седајте на авион, ако се резервише на време и ако се навата нека акција, могу да се нађу јефтине карте. А ја шта ћу-сиротиња раја-бусом и бродом, је*и га. Уместо приватним авионом. И то не од Жељка Митровића него својим приватним. Ал ја кад бих имао свој авион не би ни ишо у ГР да масирам бабе по плажама него би ладио јајца у Мораву. Или у Дубаију, или негде у Нилу, само би морао да пазим да ме не изеду пиране, ће ме скрате за јајца. Али је*и га, братанац, ја сам виши физиотерапеут, нисам власник ТВ Пинк.
Ако већ идете бусом, понесите онај јастук на надувавање, или слушалице за музику или оба. Или нађите неког да га давите у бусу цео пут до Атине, (и даље, како кога) ко што сам ја радио. Сигурно се дечко јадан горко покајао што ме уопште позвао да седнем до њега. Али је*и га, сигурно није знао да ја радим и психичке и физичке масаже. Ал добро, масажу мозга до Херсонисоса му ништа нисам наплатио-то му је био поклон од мене.
И сад, у бусу и на паузама пута сам чуо разне приче о браћи Грцима-и добре и лоше. Била је добра екипа у бусу али брате пут траје, и траје, и траааааааааааааје јер је неудобно спавати у бусу, барем без оног јастука. А Атина је много далеко. За оне који не знају, Атина је последња аутобуска станица у ГР. Углавном стижемо у Атину око 11 сати по српском и 12 (подне) по грчком времену. Разлика у временској зони је 1 сат. Путовали смо око 15 сати, мада то зависи од задржавања на граници. Атина је велики и леп град. То ми је био 1 од највећих градова које сам видео у животу. Пре тога сам био само у Цариграду који је тек ООООООГРОМАН! Атина је иначе мало већа од Ћуприје. Хахаха.
У бусу смо упознали 1 дечка који такође иде у луку Пиреј али не иде на исто острво него на Миконос. Помого нам је да стигнемо у Пиреј. Метро се реновирао па смо морали да идемо таксијем. Делимо трошак, путујемо око 45 минута и плаћамо такси по 6, укупно 18 евра. Иначе, пазите се кад путујете метроом у Атини а поготово ноћу пошто су пљачке и џепарења тамо МАСОВНИ. Стижемо у луку, а карта за брод се може купити у некој агенцији у луци или на улазу у брод. Стиже и брод. КООООООООЛИИИИИКИИИИИИ ЈЕ, БРААААААТЕЕЕЕЕЕ! Ја сам се одушевио кад сам га видео, први пут у животу сам видео тако велики брод (и брод уопште) уживо.
Брод се зове Суперфаст а има и још неки. Карта је коштала 36,5 евра а заборавио сам да кажем да се бус зове Сиамос-турс а има још и Аламанис и ФТП. Брод путује до Ираклиона, главног и највећег града на Криту. Брод је прелеп и мени је тамо било уживање. Било ми досадно да седим на 1 месту па сам мало пио пиће са Иваном а мало више шетао по броду, обилазио све живо, мало и дремао...Морам да вам признам и да сам га једном и бацао на броду али не тад него други пут. Уосталом, шта да вам причам кад ви то све знате и то радите стално, тј. кад год нема града (кад нема кише-добар је и град). У авиону, чини ми се, да га још нисам шиљио, ал млад сам, има времена. А све зависи и де иде авион, дал ћу да стигнем... Хахахаха.
Стижемо у Ираклион у 10-11 увече и на главној аутобуској станици чекамо аутобус за Херсонисос. Иначе, градски аутобуси у самом Ираклиону су плави а међуградски аутобуси који саобраћају по острву су зелени К-Тел бусеви. Чекамо зелени бус. Упознајемо ту 1 жену из Хрватске и тако. Бус до Херсонисоса путује око 40-45 минута и кошта 7,5 евра, чини ми се. У бусу упознамо 2-3 Врањанца с којима ћу касније да се дружим повремено а поготово 1 Нешу који је скроз опичен, ма луд је ко струја и убивен с мокру чарапу у мали мозак.
Обожавао сам га а касније ћу да вам испричам неке анегдоте с њим. Прича ко навијен, ко ја. Нас двојица ко да смо рођени у воденицу. Хахаха. И одма на почетку нам каже како се з Грцима треба ценкати што више и како је то тамо нормално. А ја пошто већ имам легло анаконди у џепу-то ми уопште није било тешко да прихватим. Хехе. Даде ми број и рече да раде у ноћном клубу Хавана и ако ми нешто треба да их зовем.Коначно стижемо у Херсонисос. Иван је већ имао неке познанике из Србије тамо, неки су већ радили тамо а неки су тек требали да дођу. Становали су у 2 стана. Иван је отишао у 1 а мене су послали у други пошто је ту имало места па да преспавам ту те 1. ноћи (а било је касно) а после да се сналазим сам. Али морам да сачекам Ивана да нађе друга који ради у неком кафићу до 1-2 ноћу. Чекам на клупи поред супермаркета Спар и никако да се врати. Чекам да га нађе, да се оном заврши радно време, чекам и чекам. Хладно ми је. Вадим из кофера нешто топлије да обучем. Пусто је. Пролазе повремено неке пијане Енглескиње а ја већ замишљам коју мајицу да иштампам кад кренем да радим не би ли их привукао на масажу онако пијане и дебеле. Мислио сам да су тамо већина туриста Енглези али сам се за**бао. У Херсонисосу нису али у суседној Маљи јесу. Иван се коначно враћа. Он се већ уселио па је дошао да ми помогне са коферима и да ме одведе у тај стан на једну ноћ. Мислим, не да ме прца, немој погрешно да ме схватите, него само да преспавам. Хахаха.
Силазимо низ улицу према мору, пролазимо поред полицијске станице, вучемо кофере и сећам се, пролазимо испред неке зграде а неки Грци седе испред, чешкају јајца и кажу нам реченицу коју ћу ја памтити док сам жив:
„WЕLCOME TO OUR GREECE!"
То је онако баш лепа добродошлица. Наравно, мислили су да смо дошли туристички и мислим се-еееееееееее моји братанци, кад бисте ви знали да смо ми дошли ту да радимо, и то на црно и да вам одузимамо 'леба из уста, не бисте нас ви тако топло дочекали, него бисте нас бачили у море што би рекли Црногорци. Хаха. Касније сам и сам истим речима (само без оног OUR, наравно) дочекивао неке туристе кад их видим у граду поред буса јер је то баш фино. Е једном сам се за**бао, пожелео сам им добродошлицу у ГР, кад погледам мало боље а они оне кофере поред буса пакују и ОДЛАЗЕ КУЋИ. Хахаха.
...................................................................
) u ruke i fotkaj 
