Nema teorije da obican radnik,radnica od svojih para kupe sebi stan.(Sa centralnim grejanjem na struju cak ni u nekom manjem gradu.Kamoli u gradovima NS,NI,Zemunu,Beogradu.)
Nema teorije da decu salju na fakultet sa svojom platom.(Ili svojim platama ako su zajedno.)Bio je d.e.k.a. (domaca ekonomska kriza),o tome se svuda govorilo.Bila je s.e.k.a.(svetska ekonomska kriza).Kovid 19 te cene otisle,do danas sve su više a plate,dnevnice.Penzije,honorarni rad sve je to minimalno placeno većini.
Stanovanje je onemoguceno jer ne postoji zakon koji stiti obe strane.
Kako prihvatiti realnost da nece biti bolje?
Ако обичан радник нема теорије да од својих пара себи купи стан, постоје неке друге могућности које захтевају финансијску одговорност.
Нпр. може да наследи имовину својих предака. Ако којим случајем преци немају имовину, то може да буде корисна лекција да, ако већ тај радник или радница није имао-ла шта да наследи, да својој деци остави нешто, да бар деци буде лакше, зато нека штеди и ствара и ради да би деца могла нешто да наследе.
Постоји могућност да се две радничке плате удруже (нпр. венчају се), а две плате су дупло веће од једне, тако да ће можда моћи да се узме нешто, можда не баш у НБГД,, али свако мора да се опружи колико је дугачак. Неко, ко може, нека узме у НБГД а неко у Новој или Старој Пазови.
Даље, постоји могућност за неке да раде два посла. Нпр. један се ради преко радне недеље, а други преко викенда. Знам..рећи ћете "ма немој..ради ти 7 дана недељно, ја хоћу да имам одмор!". Па, то је ок, међутим, тема је "неће бити боље, обичан радник не може да купи себи гајбу у БеГеу", тако да свако мора себи да одреди животне приоритете. Нпр. неко жели да има слободан викенд, а неко жели да има пара за стан, па ради и викендом, неко жели да има пуно пара, па да може да купи цео свет. Свако ради како му највише одговара.
Даље, пише у почетном посту "нема шансе да децу шаљу на фуцкултет са својом платом". Истина да ако нечије дете није на буџету и нема довољно бодова за дом, да је далеко теже студирати. Зато, ако дете није баш потенцијал за упадање на буџет, или да упише мање тражени факултет или да родитељи крену још од рођења детета да штекају паре за "колеџ", као што се то ради у Америци. Ако сваки месец одвајају по мало и тај новац стављају у неки фонд или у банку где се добија нека камата, за 18 година штедње колико год да је мала, за 18 година ће се скупити прилично респектабилна цифра. Нпр.могу родитељи да почну да уплаћују од плате животно осигурање за временски период од 18 година, тј. до пунолетства детета, и кад прође тај временски период од 18 година, родитељи добијају осигурану суму коју могу да дају свом детету за школовање.
И овако бих могао до сутра да пишем, шта је у нормалним условима могуће урадити, посебно што је данас 2024. година. Прилике за лични развој су веће него икада раније, тако да данас можемо имати више наде у бољу будућност него икада раније.
Једино то што та нада у бољу будућност зависи од нашег деловања, а не од стања у држави и свету, јер ако само чекамо на стање у држави и свету, остаће нам живот као у почетном посту. Безнадежан.
.
