Jeste, Maria je u pravu, ovo je poenta:
Srećna okolnost je što dobra knjiga uvek nađe put do čitalaca, bez obzira koji izadavač stoji iza nje, i bez obzira prezivate li se Petrović ili Smith.
Nekada je važilo nepisano pravilo: do prvog objavljenog romana se stiže jednom zbirkom poezije+jednom nagrađenom pripovetkom. Onda vas primete oficijelni kritičari pa vas objavi, recimo, Prosveta, u finom, tvrdom povezu. Danas to više ne važi. Poeziju piše i objavljuje svako, preko malih izdavača, po principu
tante za mante. A i nije problem da sami finansirate knjigu pesama: sto strana i tiraž od 200-300 kom. (jer se poezija, nažalost, slabo prodaje) ne košta više od 150-200 evra.
Sa pričama je slična stvar: malo koji jači izdavač će objaviti zbirku priča. Kratke priče danas nisu atraktivne (iako je pisanje kratke forme pravi majstorluk).
Ako niste sasvim sigurni u svoje spisateljske sposobnosti:
Šaljite radove na konkurse. Što više, što češće, i to na konkurse na koje se radovi šalju pod šifrom. Takvi konkursi su najbolji reper za ustanovljavanje vaših literarnih vrednosti. Ako na konkurs stigne 500 priča čiji autori nisu poznati sve dok se po završetku glasanja žirija ne otvore koverte sa razrešenjem šifre, a vaša uđe u prve tri, onda je jasno da nema mesta za sumnje u vaš talenat. Svaka nagrada koju dobijete biće kao vetar koja vam duva u leđa i tera napred. Počećete grozničavo da pišete, kao sumanuti. Sa svakom nagradom raste samopouzdanje, a nagrade, osim toga, predstavljaju dobre reference za vašu buduću karijeru pisca bestselera.
Ne oslanjajte se previše na književna udruženja; ona su tu da vam uzmu članarinu, da preko njih, eventualno, ostvarite neka prava slobodnih umetnika ... Umetnički/književni esnafi, ma koliko delovali kao zajednice sa opštim interesima, ipak lobiraju pojedinačno – za sebe, jer se sastoje od pisaca (dakle, cilj im je isti kao vaš – da budu čitani) i posmatraju vas kao konkurenciju.
Ne bih da generalizujem, ali moram da kažem i ovo: da biste danas u Srbiji bili zvanično priznat pisac, imate 2 opcije – da guslate ili da budete postmodernista. Ako hoćete da pravite tiraže, onda treba da pišete biografije javnih i intrigantnih ličnosti, ili da pišete o sebi, po mogućstvu uz dosta opisa seksa, nasilja i upotrebu žargona (kako ste prvi put orgijali, kada ste se prvi put ufiksali – i to obavezno kombinujete sa indicijama da vam je društvo pravila neka poznata osoba) tj. da uklopite subkulturu u kulturu. Naravno, ovo sam rekla sa određenom dozom cinizma. Nijedno neiskreno, na silu isfabrikovano, udvoričko književno delo nikad nije uistinu dobra književnost.
E sad, sponzori. Njih je sve manje, i kese su im sve pliće. Ne treba vam mnogo para da sami finansirate objavljivanje knjige. Bolje je zadužiti se nego moljakati za sponzorstvo koje vas obavezuje da, npr, na kraju vašeg ljubavnog romana stoji reklama za lek protiv hemoroida. No, ako imate prijatelje i saradnike voljne da vam pomognu, to je već druga priča.
Kada se vaš roman pojavi u obliku knjige (a to je osećaj poput onog trenutka kad postanete roditelj), ne libite se da ga šaljete na sve moguće konkurse. Ne odbacujte mogućnost da postoji i nepristrasni žiri, i da, recimo NIN-ova nagrada nije skrojena za vas.
Izvinjavam se na opširnosti.
.
Hvala. 
