Како се ослободити токсичног родитељског утицаја где су ти све забрањивали? Ако ти је забрањено да се показујеш, хвалиш, да имаш контакте са разноразним људима, мало је вероватно да ћеш имати посао и од чега да живиш јер за то је баш то потребно, и идаље ћеш можда бити финансијски зависан од родитеља. Бићеш можда и усамљен и без љубави и пријатеља због строгог родитељског васпитања.
Многи кажу, кад напуниш 18 или имаш више од 18 година, одсели се. То је лепо, али где? Од којих пара, и како ако су му родитељи уништили способности које су потребне за нормалан или било какав посао? За посао је потребна комуникација са другима, показивање, много самопоуздања, што родитељи уништавају.
Знајте да законски родитељи не могу да вас избаце и да имате 50 година, многи са признатим инвалидитетима су свакако приморани да тако живе али на то и имају права. Ако сами одете на улицу и побегнете од куће, макар имали и 50 година полиција и социјалне службе ће вас вратити код родитеља ако немате сопствену некретнину, то је закон. Не могу вам ништа док су живи, једино вам могу нешто у смислу да направе уговор о доживотном издржавању са неким другим па да ништа не наследите, али знајте да сте као деца законски бар формално дужни и да се бринете о својим родитељима у старости ако су немоћни и тако се то можда може избећи, то је закон, али не можете бити криви и што ви нисте пуно способни за то јер су вас они осакатили, понашајте се као да је то нека формална законска обавеза јер то и јесте, у складу са својим могућностима, и можда немају могућности да траже уговор о доживотном издржавању којим би вас оштетили за наследство и обезвредили вашу чаки законску обавезу да се бар основно и формално бринете о родитељима, као медицинари иако нисте стручни, то је стварно обавеза као што је и њихова обавеза да се брину о вама ако нисте способни за живот иако имате и 50 година. И треба помоћи било коме ко је у лошој ситуацији али не треба имати никакву блискост према лошим људима, то је само посао и законска обавеза којом ћете још и спречити да останете без наследства које су и они морално дужни да оставе јер је и њима остављано и јер су вас родили и васпитавали без вашег питања, помоћи и било ком странцу свакако треба, то је добро дело, али то не значи и подређивање своје личности њима, медицинари не подређују своју личностш својим пацијентима. Док су живи, не могу вам ништа.
Али како се емотивно дистанцирати од родитеља, да вас не буде срамота ни због чега што урадите а да за то родитељи знају? Хоћете да имате секс или журку у својој соби, родитељи не могу то да забране и не могу вам ништа, али како се ослободити тог осећаја кривице који су вам они наметнули? Шта ако су вам забрањивали секс, ако не смете чак да дате назнаку и да мислите о томе, како онда да се ослободите тога, и како уопште имати после брак и децу?
Многи кажу, кад напуниш 18 или имаш више од 18 година, одсели се. То је лепо, али где? Од којих пара, и како ако су му родитељи уништили способности које су потребне за нормалан или било какав посао? За посао је потребна комуникација са другима, показивање, много самопоуздања, што родитељи уништавају.
Знајте да законски родитељи не могу да вас избаце и да имате 50 година, многи са признатим инвалидитетима су свакако приморани да тако живе али на то и имају права. Ако сами одете на улицу и побегнете од куће, макар имали и 50 година полиција и социјалне службе ће вас вратити код родитеља ако немате сопствену некретнину, то је закон. Не могу вам ништа док су живи, једино вам могу нешто у смислу да направе уговор о доживотном издржавању са неким другим па да ништа не наследите, али знајте да сте као деца законски бар формално дужни и да се бринете о својим родитељима у старости ако су немоћни и тако се то можда може избећи, то је закон, али не можете бити криви и што ви нисте пуно способни за то јер су вас они осакатили, понашајте се као да је то нека формална законска обавеза јер то и јесте, у складу са својим могућностима, и можда немају могућности да траже уговор о доживотном издржавању којим би вас оштетили за наследство и обезвредили вашу чаки законску обавезу да се бар основно и формално бринете о родитељима, као медицинари иако нисте стручни, то је стварно обавеза као што је и њихова обавеза да се брину о вама ако нисте способни за живот иако имате и 50 година. И треба помоћи било коме ко је у лошој ситуацији али не треба имати никакву блискост према лошим људима, то је само посао и законска обавеза којом ћете још и спречити да останете без наследства које су и они морално дужни да оставе јер је и њима остављано и јер су вас родили и васпитавали без вашег питања, помоћи и било ком странцу свакако треба, то је добро дело, али то не значи и подређивање своје личности њима, медицинари не подређују своју личностш својим пацијентима. Док су живи, не могу вам ништа.
Али како се емотивно дистанцирати од родитеља, да вас не буде срамота ни због чега што урадите а да за то родитељи знају? Хоћете да имате секс или журку у својој соби, родитељи не могу то да забране и не могу вам ништа, али како се ослободити тог осећаја кривице који су вам они наметнули? Шта ако су вам забрањивали секс, ако не смете чак да дате назнаку и да мислите о томе, како онда да се ослободите тога, и како уопште имати после брак и децу?