Пре неки дан, док сам се безвољно, са очима на пола копља, од неколико потпуно непотребно попијених пива, тетурао по аутобусу, журећи да седнем на једино слободно место, угледао сам једну симпатичну девојку, са неком чудном фризуром, како у крилу држи 3 књиге. Био сам запрепашћен оним што сам видео. У питању су биле ,,Америка", од Кафке, ,,Узорана Ледина" од Шолохова коју баш тренутно читам и ,,Мртве Душе" од Гогоља. Алкохол у комбинацији са, усхићењем, натера човека, да ризикује и постане непристојан. Без неког великог увода, заподенуо сам разговор с њом. И сада ме је блам када се сетим тих уводних мисаоних егзибиција, којима сам покушао да јој привучем пажњу. Па кад још помислим и на благо заплитање језиком, заиста се онако, добро, презнојим. Међутим, она је реаговала крајње смирено. И таман, када сам хватао залет да саопштим неке епохалне мисли о животу, дошла је њена станица. Да ли је фингирала излазак из аутобуса, или је то стварно била њена станица, не бих могао да одгонетнем...